Storyteller: Zašto je odlaganje farmaceutskog otpada tabu?

Kutiji ibuprofena istekao je rok. Kupljen je jednom kada je za njega izražena snažna potreba nakon što je za vikend zaboleo zub. No, srećom, domaćinstvu kasnije nije više trebao. Šta uraditi s njim? 

Kutiji ibuprofena ili bilo kog drugog leka nije mesto sa ostalim smećem jer se po Zakonu o upravljanju otpadom smatra opasnim. Razlog ovome je što se u crvenoj kanti, gde mu je mesto, nalaze i drugi lekovi bez ambalaže, koji mogu biti vrlo štetni po životnu sredinu. 

Tako u njoj mogu završiti citostatici koji sprečavaju dalji razvoj ćelija raka i citotoksici koji ubijaju ćelije raka, kojima svakako ne treba da se nađu u podzemnim vodama. Zatim, antibiotici čije prekomerno i nekontrolisano konzumiranje, odnosno uzimanje “na svoju ruku” može dovesti do rezistencije bakterija koje postaju otporne na taj lek. To je loša vest ne samo za telo čije su bakterije postale otporne, već i za buduće generacije koje neće imati kako da se leče od najčešćih bakterija poput ešerihije koli. 

Čak se i ambalaža koja je u kontaktu sa lekom smatra opasnim otpadom. U tabli je ostalo svega nekoliko tableta ali i one mogu da naprave problem životnoj sredini, posebno kada se uzme u obzir da divlje deponije uglavnom završe blizu vodotokova. Pa i one zvanične nisu sanitarne, poput deponije u Bačkom Petrovcu, koja je svega stotinak metara udaljena od kanala Dunav- Tisa – Dunav. 

“Bez obzira što su u lekovima toksične materije u malim količinama, toliko su toksične da i u malim količinama mogu da imaju negativan uticaj. A opet, na gradskim deponijama ne završi samo jedna kutija, nego se oni nagomilavaju,” kaže Katarina Putnik ispred konsultantske firme za zaštitu životne sredine “Euro Green” iz Novog Sada. 

U Srbiji se slabo vodi evidencija o tome koliko se smeća generiše i veći deo informacija svodi se na procene. Tako se procenjuje da se u ovoj zemlji godišnje proizvede 7.000 tona farmaceutskog otpada u državnom sektoru, 3.000 tona u privatnom sektoru i oko 50 tona od strane domaćinstva. 

Tih 50 tona, po zakonu bi trebao da bude predat apotekama, koje bi iz svog džepa trebale da finansiraju pravilno odlaganje. Predstavnici apoteka sa kojima smo razgovarali nisu hteli javno da razgovaraju o ovom problemu, najviše zbog nezgodne pozicije u kojoj se nalaze. 

Obraćali smo se i Agenciji za lekove i medicinska sredstva, Farmaceutskoj komori, Ministarstvu zaštite životne sredine, pa i Centru za cirkularnu ekonomiju Privredne komore Srbije, ali od svih smo dobili jedno veliko, što bi mladi rekli, “seen”. 

Apoteke po zakonu moraju da preuzmu farmaceutski otpad, ali može se desiti da ni nemaju uslova za to. U kesama koje građani donesu može se naći i po koja iskorišćena igla ili zavoj, koji spada u medicinski otpad, koji može biti infektivan, pa se tretira na drugačiji način. 

Sa druge strane, građani im mogu donositi lekove koje nisu kupili u toj apotekarskoj ustanovi. A što je veća količina, to je i veći trošak za ova preduzeća čiji je cilj, kao i kod drugih firmi – profit. 

“Apoteke svakako imaju ugovore sa operaterima za upravljanje farmaceutskim otpadom, ali to je za njihov otpad, za one lekove koji njima ostanu. To su male količine. Ali ovo što primaju od građana bi trebalo da bude pokriveno od ekološke takse”, smatra inženjer zaštite životne sredine Igor Jezdimirović. 

On tvrdi da novac postoji jer se tek polovina sredstava prikupljenih za potrebe očuvanja životne sredine zapravo koristi u te svrhe. 

Eko taksu po zakonu plaćaju i proizvođači i uvoznici lekova. Sa druge strane, mehanizam u potpunosti nije postavljen, pa oni koji i žele da zaštite okoliš, to rade iz sopstvenog džepa. 

Šta nakon što nađemo apoteku koja je voljna da preuzme naš otpad?

Kutija ibuprofena šetala je od lokala do lokala. Konačno, jedna apoteka bila je voljna da je prihvati, na svoju štetu. Ona je nekoliko meseci provela u crvenoj kanti u posebnom prostoru namenjenoj odlaganju. 

Svoje putovanja nastavlja specijalnim kombijem koji je krenuo put Zrenjanina, a njegovu avanturu prati dokument o kretanju opasnog otpada. 

Na periferiji grada nalazi se postrojenje za uništavanje lekova nemačke firme “Remondis Medison”. 

“Iz skladišta se putem internih procedura i pravila lek nađe na mestu tretmana i potpuno neutrališe,” kaže direktor ove firme u Srbiji Bojan Sudarev.

On navodi da postoje i druge firme koje su registrovane samo za skladištenje i izvoz farmaceutskog otpada. Tako naš ibuprufen može da nastavi put Austrije, gde se najčešće izvoze neiskorišćeni lekovi iz Srbije. 

Razlika u tretiranju ibuprofena, nekog citotoksika ili psihoakvinih lekova nije značajna. Sa svima se operiše sa jednakom dužnom pažnjom, samo što se beleže različitim bojama. 

“Princip neutralizacije je identičan. Spaljuje se na 850 stepeni u primarnoj, na 1150 stepeni sekundarnoj komori i potom ide filtracija,” objašnjava Sudarev.  

Cena ove usluge zavisi od toga koliko dalek put treba da prođe lek i koja je vrsta leka u pitanju. Tako, recimo, vrednost usluge može biti od tri ipo do 15 evra po kilogramu. 

“Ja mogu da razumem apoteke. Kada bih ja bio vlasnik apoteke, koncept da trošak zbrinjavanja leka koji je prodao neko drugi bude moj trošak je prilično problematičan. U redu bi bilo kada bi građanin dokazao da je taj lek kupio kod mene. Tu može doći i do zloupotrebe i da neko ono što je višak iz druge apoteke donese kod mene, karikiram” saoseća se Sudarev. 

Kako se ovaj problem rešen u Nemačkoj, a kako u Subotici? 

Remondis drugačije posluje u Nemačkoj gde uglavnom postoje kolektorska mesta i gde se određuje jedan datum u mesecu za prihvat viška lekova od građana u kamionima specijalno namenjenim za tu svrhu. Ono što je prikupljeno se beleži u tabele, a ceo proces finansira lokalna samouprava. 

I Subotica je beli kombi sa crvenim krstićem za trku imala, ali biće da je poklekao. Grad Subotica finansirao je troškove zbrinjavanja viška lekova koje su građani mogli da ostave u Apoteci Subotica. Međutim, kako je poslovanje ove apoteke vodilo u minus, ogranci su dati u zakup drugoj apoteci, a dva lokala koja su preostala nemaju uslove za prikupljanje lekova.

Pre tri godina Lokalni ombudsman grada Novog Sada i Inžinjeri zaštite životne sredine uradili su istraživanje o preprekama zbrinjavanja farmaceutskog otpada na teritoriji ovog grada. Zaključili su da je neophodno menjati postojeće propise na nacionalnom novu.

Preporučuju da bi trebalo omogućiti prikupljanje farmaceutskog otpada i u reciklažnim dvorištima. Lokalne samouprave bi trebalo da izdvoje novac iz budžeta kako bi pokrili troškove dok nacionalni propisi ne postanu primenjivi. Apoteke koje prikupljaju viškove lekova bi trebale da budu jasno označene, a svako naselje trebalo bi da ima bar jedno takvo mesto. Građane bi trebalo edukovati i informisati o zbrinjavanju lekova, preporučuju. 

“Zbog takvog stanja upravljanja otpadom, imali smo prošle godine 4-5 požara na deponijama dnevno. Sve to ide u vazduh koji udišu živa bića, nešto se apsorbuje u zemlju i podzemne vode i mi sve to kroz hranu uzimamo i sami sebe trujemo, umesto da radimo na prevenciji zagađenja samim tim i nastanka oboljenja,” ističe Jezdimirović.  

Naši sagovornici složili su se u tome da je ipak najbolje rešenje za zbrinjavanje otpada da do njega uopšte ne dođe. Dakle, ako nas boli glava, tražićemo samo jednu kutiju ibuprofena.