Marko Vidojković: „Dobrom piscu država ne treba”

Trenutno najprodavanija knjiga u Srbiji je „Đubre“ pisca i novinara Marka Vidojkovića. „Cela Srbija i naše društvo je jedno teško đubre“, što mu je i bila inspiracija za pisanje ove knjige.

On je u intervjuu za portal Slobodna reč rekao da se svaka njegova knjiga, na svoj način, umetnički bori protiv sistema, a da je “Đubre” direktni i brutalni obračun “sa đubretom koje upravlja Srbijom poslednjih osam godina”.

On je govorio i o tome da umetnici koji politički ne talasaju bivaju izdašno nagrađeni parama iz budžeta za svoje projekte, ali da su ti projekti po pravilu bezvredni i nezapaženi. “Nijedna vlast nije večna, a kultura jeste”, kaže Vidojković i dodaje da, ma koliko situacija bila teška, kultura ima perspektivu – umetnici su vojnici koji se bore za mentalnu higijenu građana i što je situacija u društvu teža i ta borba je teža.

Kako ocenjujete stanje kulture u Srbiji?

Nije tako loše kao što se na prvi pogled čini. Umetnici koji politički ne talasaju bivaju izdašno nagrađeni parama iz budžeta za svoje projekte, šteta je što to sa sobom nosi lošu karmu, pa su ti projekti po pravilu bezvredni i samim tim nezapaženi. Ali, i u normalnijim vremenima se stvari nisu mnogo razlikovale. Tada su osnovni kriterijumi državne podrške nekom kulturnom projektu ili umetničkom delu bile lične simpatije onih koji daju pare prema onima koji dobijaju pare. Ako umetnik zavisi od simpatija države, naročito ovakve, njegova umetnost unapred gubi. S druge strane, oni kojima država nije potrebna za stvaranje, u nenormalnim društvenim uslovima po pravilu stvaraju svoja najvrednija dela. Dobrom piscu država ne treba. Dobrom piscu dovoljni su dobar izdavač i čitaoci, a u Srbiji postoje i jedni i drugi. Takvom piscu nisu potrebne ni promocije knjiga, one su potrebne autorima koji se radije oslanjaju na honorare od promocija nego na prodaju knjiga. Oko zabranjenih pisaca i njihovih dela stvara se određena vrsta kulta i ako ta dela valjaju, ona će se čitati i prodavati bez državne potpore. Moj najnoviji roman “Đubre” sigurno nijedna biblioteka neće otkupiti, ali ga toliko ljudi kupuje, da oni postaju moje male biblioteke, koje će svojim prijateljima pozajmljivati knjigu na čitanje.

Da li je situacija u oblasti kulture u svim lokalnim samoupravama, opštinama zapravo samo preslikana sa republičkog i pokrajinskog nivoa? Da li se kultura sistematski „ubija” na svim nivoima vlasti u državi?

Pošto u Srbiji u gotovo svim opštinama vlada jednopartijski autokratski sistem, ločigno je da je situacija na lokalu ista, ako ne i gora, u odnosu na onu koja se diktira sa vrha. Tipičan primer su muzički festivali. Svaka druga opština ima svoj muzički festival. Na takvim festivalima učestvuju samo politički podobni bendovi, a naročito je teško onima koji se muzikom bave profesionalno. Pare iz festivalskih budžeta biće dostupne samo onima koji neće praviti ekscese na bini. Tako se zapravo ubija rokenrol scena u Srbiji, jer je u srži ovog umetničkog pravca pobuna. Ovakva državna strategija ućutkivanja muzičara kao plod ima autocenzuru, koja im omogućava novčanu naknadu za tamburanje po vukojebinama. Režim je sve veće festivale stavio pod svoju kontrolu, kako vlasnički, tako i organizaciono, pa tako danas imamo gomilu kilavaca sa gitarama, ali bez stava, koji dođu, odsviraju svoje, uzmu pare i odu na sledeće poklonjenje lokalnim moćnicima. Imamo i svirke na gradskim trgovima, te koncerte na novogodišnjim dočecima, gde je lova veća, a na kojima nastupaju najsramotniji domaći muzički primerci – nekadašnji simboli pobune, koji se prave da je sve u redu i uzimaju debele pare od opasne bande. Poštenije je otvoreno podržati režim, nego čekati da sve prođe i grebati se za sitnu lovu. To je, ipak, dobro tle za stvaranje muzike iz ljubavi prema muzici, bez kalkulacija koliko to donosi para i postoji šansa da će to u narednih nekoliko godina dovesti do stvaranja potpuno nove energične i kvalitetne muzičke scene.

Da li će pandemija korona virusa imati nekakve posledice na kulturu i da li se zbog toga kultura nalazi možda u još težem položaju od onog u kakvom je položaju bila pre epidemije?

Pandemija korona virusa, koja se “zgodno” poklopila sa neizbežnom globalnom ekonomskom depresijom, uništila je nekoliko “neesencijalnih” privrednih grana, kao što su turizam, profesionalni sport i gotovo kompletna kulturnoumetnička scena. Razvijene države imale su tokom prvog talasa dovoljno novca da pomognu umetnike koji su ostali bez izvora prihoda, a sad, tokom drugog talasa u Evropi, kada smo svedoci opšte panike i borbe za goli život, čitava pozorišta, bioskopski lanci, muzeji, muzički festival i čuvena mesta za svirke su bankrotirali. Neki muzičari su se ipak snašli pa organizuju online nastupe, koji su veoma dobro „posećeni” od strane virtuelne publike. Kad je reč o nama, slepom crevu kontinenta, izlišno je govoriti šta je pandemija napravila kulturi. Jedino se prodaja knjiga, kako u svetu, tako i kod nas, dobro drži. Karantini, vanredna stanja, policijski čas i neprekidni talasi jezivih vesti na mobilnim telefonima, naterali su ljude da čitaju knjige, kako bi sačuvali zdrav razum. Dva najveća domaća izdavača i distributera brzo su reagovali, pa se knjige, osim u knjižarama, poslednjih meseci masovno naručuju preko interneta, Sajam knjiga koji je upravo završen, pokazao je da postoji jasna alternativa odlasku u zagušljive hale beogradskog sajma.

Kako je danas biti angažovani pisac koji otvoreno govori i piše ono što misli u Srbiji?

Bilo je gotovo neizdrživo tokom prvih nekoliko godina od ustoličenja aktuelnog režima. Potpuno sam nespremno dočekao njihovu netrpeljivost prema svakoj vrsti kritike i odlučnost da kritičara po svaku cenu ostave bez ikakvih izvora prihoda. Od 2013. pa sve do danas, u režimskim medijima me nema, na budžetskim književnim promocijama takođe. Režim je toliko surov da te bukvalno ostavlja pred sledećim izborom – ili ćeš crći, ili ćeš se iseliti iz zemlje ili ćeš se boriti. Očigledno je da sam odabrao borbu. Srećom, uz književnost, mnogo godina bavio sam se i novinarstvom, ali u pisanim medijima više nije bilo mesta za mene, pa sam se prekvalifikovao na televizijsko novinarstvo, tačnije na satirični obračun sa režimom. Upornost, smisao za humor i splet srećnih okolnosti doveli su me dotle da sav novinarski angažman, a to su TV emisija “Dobar loš zao”, koja se emituje na portalu nova.rs i TV Nova S i nedeljna kolumna koju poslednje tri godine pišem za banjalučki portal “Buka” postanu moje glavno oružje za borbu protiv režima. Dakle, kao i kada sam uređivao “Plejboj” i danas radim ono što volim, samo uz malo više rizika. Uz to, napisao sam i dva angažovana romana: “E baš vam hvala”, 2017, koji je četiri meseca uzastopce bio prvi na bestseller listi, a do sad je prodat u više od 27.000 primeraka i “Đubre”, koje je za samo 45 dana od izlaska odštampano u četiri izdanja, to jest ukupno 17.000 primeraka i koje se punih mesec dana nalazi na prvom mestu Lagunine top liste.

Bez ikakve pomoći mejnstrim medija, a najviše zahvaljujući emisiji “DLZ” i društvenim mrežama koje sam razvijao proteklih godina, ove knjige, svaka na svoj način, umetnički se bore protiv sistema. Dok je “E baš vam hvala” naučnofantastična parodija koja se obračunava sa svetom koji je ostao iza raspada SFRJ. “Đubre” je direktni i brutalni obračun sa đubretom koje upravlja Srbijom poslednjih osam godina. Imam sreću da moj izdavač na svaki režim gleda podjednako, a da im je kod knjiga koje objavljuju najbitnije to da li su tražene, pa se nikada nije dovodilo u pitanje objavljivanje, distribuiranje i otvoreno pozicioniranje ovih naslova na prvim mestima top lista. Od početka književne karijere bavio sam se vremenima u kojima živimo, ali različita vremena zahtevaju različit književni pristup, pa sam se sa realizma prebacio na mešanje žanrova, kako bi dela koja stvaram bila umetnički prilagođena vremenima u kojima ih stvaram. Dakle, posle nekoliko godina teške i nepredvidive borbe, uz maksimalan trud i veru u ono što radim, došao sam u situaciju da na vaše pitanje mogu da odgovorim sa: “Super mi je. Jedino mi je žao članova moje porodice, koji su zbog moje tvrdoglave borbe i neprestanog izlaganja opasnosti, propatili daleko više nego ja”.

Šta možemo očekovati, ima li kultura perspektivu da opstane u Srbiji?

Opet to pitanje, na koje realnost uporno daje isti odgovor. Ma koliko situacija bila teška, kultura ima perspektivu. Umetnici su vojnici koji se bore za mentalnu higijenu građana i što je situacija u društvu teža i ta borba je teža. Bitno je umetničku borbu doživeti kao nešto što nema krajnji cilj. Nije pad režima cilj, nije promena sistema cilj, ni umetnička dela koja niknu iz te borbe nisu cilj, borba je cilj, sama po sebi. Ona je neprekidna, takav je naš poziv. Što je zvanično nametnuta mejnstrim nekultura agresivnija, to će se kultura pojavljivati i probijati na čudnim i neočekivanim mestima. Dok god ima onih koji umetnost kojom se bave, a iz koje se rađa buduća nacionalna kultura, osećaju kao sastavni deo svog bića, kao ruku ili nogu, a ne kao neki elitistički pojam, koji umire ako ga država ne finansira, nema brige, jer nijedna vlast nije večna, a kultura jeste.