I spremačica, i čistačica, i domaćica, i klozetarka… ali i novinarka, i psihološkinja…

Ove nedelje počela je primena odredbe Zakona o rodnoj ravnopravnosti koja se odnosi na rodno senzitivan, ili rodno nediskriminatoran jezik.

Ako je verovati pojednim smatračima po medijima i društvenim mrežama, zbog ove odredbe biste mogli da zaglavite u zatvoru ili da platite ogromnu kaznu ako umesto „psihološkinja“ za ženu kažete da je „psiholog“. Da li im verujete?

U realnosti, ova odredba se odnosi na primenu rodno senzitivnog jezika u medijima, kao i oblasti obrazovanja i nauke, gde će u slučaju kršenja te obaveze biti propisane kazne. Pojedinci i pojedinke, kao i uvek, mogu da pričaju i predstavljaju se kako žele.

Istina jeste da deo žena ili ne pridaje značaj rodno nediskriminatornom jeziku, ili čak odbija da ga koristi.

Razlog iza odbijanja može biti jednostavan – ne sviđa im se. A može biti i daleko komplikovaniji – zanimanja u ženskom rodu im zvuče smešno. Zašto? Zato što se stručnjakinje ne shvataju ozbiljno.

Više puta smo svedočili tome da kada se priča da je neko uspešan u svojoj profesiji koristi muški rod. Ljudi će, na primer, reći „ona je odličan PEVAČ“ ili „ona je NOVINAR sa velikim N“ kada žele da daju na značaju ženi u pomenutim profesijama. To bi značilo da žena može biti proglašena uspešnom samo po „muškim pravilima i uslovima“.

Zanimljivo je napomenuti i jednu stručnjakinju koja je istom prilikom govoreći o ovoj temi uspela da iznese dva oprečna stava. Jedan da nam se „nameće kako da govorimo“, a da je „veza jezika i mišljenja recipročna i neraskidiva, jer sapijens jezikom artikuliše misao, a zauzvrat jezik u jednoj meri i na odgovarajući način utiče na ljudsku svest“.

Drugi je pak da „nema dokazane uzročno-posledične veze u rodno osetljivoj upotrebi jezika i položaju žena u društvu“, a to je kao da „verujem da ću ozdraviti kad izgovorim bajalicu kada sam bolesna“.

Da li, dakle, jezik onda utiče na svest o ženama i samim tim im poboljšava status ili ne? Ili se ta dva stava koriste po potrebi?

O uticaju jezika na svest pisala je prethodno i socijalna psihološkinja i asistentkinja na Fakultetu političkih nauka dr Ivana Jakšić, koja je ukazala na to da nam psihološka istraživanja sugerišu da na mentalnom planu reč muškog roda pobuđuje isključivo asocijacije na muški rod.

„Posebno su značajna istraživanja sprovedena na deci, a ona pokazuju da devojčice procenjuju da su žene manje uspešne u različitim zanimanjima, a one same pokazuju manje interesovanja za ista zanimanja onda kada su ona predstavljena isključivo muškom, generičkom formom. No, kada se ova zanimanja predstave u obe forme, pomoću rodno osetljivog jezika, ocene devojčica postaju pozitivnije i raste im samopouzdanje i interesovanje. I u odraslom dobu, žene se ređe prijavljuju na oglase za posao koji koriste mušku generičku formu (npr. programer), naspram oglasa za iste poslove koji koriste rodno osetljivu formu (programer ili programerka). Ovaj efekat je posebno upadljiv kada je reč o pozicijama visokog statusa. Istraživanja pokazuju da je ono što rodno osetljivi jezik omogućava devojčicama i ženama, i što je mehanizam odgovoran za efekte koje sam opisala, jeste da im olakšava da se indetifikuju sa zanimanjem, jer je već izvršeno povezivanje njihovog, ženskog, roda i zanimanja“, pojasnila je dr Jakšić.

Kritičari će reći i da je muški rod „prirodan“ i da je rodno osetljiv jezik „uvezen sa Zapada“. Ono što će zaboraviti da pomenu je da žene čine više od polovine stanovništva, da su prema poslednjim podacima, one i obrazovaniji deo stanovništva, pa zašto bi onda muški rod bio „prirodan“? Dodatno, niko ne spori postojanje muškog roda, niti se prava bilo kome ukidaju, birajući da koristimo ženski rod, mi biramo da učinimo vidljivim više od polovine čovečanstva.

Da tu nema ništa neprirodno može se videti i po tome kako deca lako, da ne kažemo prirodno, usvajaju ili sama kreiraju rodno senzitivne nazive profesija, nazivajući, na primer, profesoricu biologije biologičarkom.

U vodu pada i tvrdnja da je rodno senzitivan jezik nešto uvezeno sa Zapada, ako znamo da srpski jezik tradicionalno ima tri roda i da se glagoli slažu sa rodovima. Otud nam toliko čudno zvuči i konstrukcija poput „sociolog je rekla“.

Uvođenjem novih reči, jezik se ne kvari – on se obogaćuje, pa se ni tu nema ništa zameriti, naročito ako znamo da se oduvek koriste nastavci za ženski rod koji če učitelja „pretvoriti“ u učiteljicu, pa i psihologa u psihološkinju, jer je na isti način nastala i reč „sluškinja“ o čijoj rogobatnosti niko ne priča.

Reći će mnogi i da se maše prioriteti, jer žene još uvek nemaju jednake plate za isti posao, sigurnost u karijeri kad zatrudne, i, na kraju krajeva, ubijaju ih u njihovim domovima. Biće u pravu. Jednakost nije ni blizu. Ali, osim toga što će to najčešće reći ljudi koji se ne oglašavaju kada je reč o bilo kojoj od ovih tema, oni maše činjenicu da je moguće biti fokusiran na više problema odjednom.

Svakako, žene su navikle da „multitaskuju“ na taj način. Isti ti koji to tvrde, takođe bi mogli svu tu energiju koju koriste da se protive rodno nediskriminatornom jeziku da posvete borbi protiv nasilja prema ženama ili uvođenju femicida u zakon, ali to je još jedna „nova“ reč koja ih žulja.

Neće uvođenje rodno senzitivnog jezika rešiti nijedno od ovih pitanja, žena će jednako biti ubijena i ako je žena vatrogasac i ako je vatrogaskinja. Ne postoje iluzije oko toga. Ali se zato parlalelno vode borbe za unapređenje primene Zakona o sprečavanju nasilja u porodici i uvođenja praćenja femicida. I to rade neke hrabre žene, aktivistkinje.

Rodno nediskriminatoran jezik je deo, tanka nit u gusto pletenoj borbi. S obzirom na to da još u vreme naših majki i njihovih majki, pre 70 godina žene nisu imale pravo na dostojanstvo plaćen rad, ni jednak pristup obrazovanju, ne možemo reći da je svejedno da li je neko student ili studentkinja, profesor ili profesorica. Kada označavamo zanimanja u muškom rodu, dajemo im za pravo da su jedino ona legitimna, odnosno da je ženski rad, na nekom nivou manje vredan.

A to koliko je mizoginija u ovom društvu i dalje ukorenjena najbolje dočarava i otpor na ovakvo prilagođavanje, naročito onaj prikreven „humorom“. Jer ako ste se udobno smestili ispred lokalne prodavnice sa flašom alkohola, sada možete da pitate kako se zove žena koja konzumira nikotin.

Na stranu to što se ova odredba zakona odnosi pre svega na imenovanje profesija, nikad se takve konotacije nisu pripisivale muškom rodu te reči. Zašto nam „pušač“ zvuči normalno, pa čak i pristojno, a na „pušačica“ kreće kolektivni podsmeh?

Ovo nam najbolje pokazuje da društvo i jezik ne funkcionišu jednosmerno, već utiču jedno na drugo. Iza te šale stoje decenije i vekovi omalovažavanja žena.

Pokušajte na to da pomislite kada vam sledeći put bude teško preko jezika da prelomite „arhitektkinja“, a lagano i tečno vam ide „karakondžula“. Razmislite o tome i kada čujete da patrijarh ne može da izgovori „advokatica“, ali jako lako preko usta prevali „bednica“ kada je potrebno uvrediti ženu.

Možda, kada postavimo sebi ta pitanja, shvatimo da je nama mnogo lakše da sada minimalno izmenimo neki način govora, ili bar da prihvatimo to da će ga institucije menjati, nego što je bilo bilo kojoj ženi ranije da se izbori za svoje mesto u profesiji. Možda shvatimo da će to značiti budućim devojčicama koje će sebe moći da zamisle kako žele, pa bilo to spremačica, čistačica, novinarka, pa i psihološkinja i astronautkinja. I to ne bi trebalo zakon da nam kaže. To bi trebalo da uradimo zbog njih.