Volonterke Savremene galerije Subotica pronašle sebe u kulturi: Umesto usamljenosti – druženje i aktivizam

Marica Kmezić, Jela Vojnić Purčar i Vesna Maričić su tri od ukupno 14 novih volonterki Savremene galerije Subotica koje su odlučile da tokom svojih penzionerskih dana nekoliko sati dnevno volontiraju, da se upoznaju sa umetnicima i umetnošću, raznim izložbama, kustosima, da se međusobno druže, i da saznaju više o secesiji i Rajhlovoj palati u kojoj je smeštena ova galerija.

Da nisu samo mladi predodređeni da volontiraju i uče, pokazuje i primer naše tri sugrađanke koje su deo svog dragocenog vremena poklonile ovoj subotičkoj galeriji. One sve posetioce sa osmehom i u dobrom raspoloženju dočekuju na ulazu u zgradu, razgovaraju sa njima o izložbama koje su u toku, a na kraju obilaska ih isprate, nadajući se da će ih ponovo posetiti nekom novom prilikom.

Marica: „Bitno mi je da volontiram jer živim sama“

Marica Kmezić je u penziji. Ona je građevinac po profesiji, a svoj radni vek je provela u jednoj subotičkoj privatnoj građevinskoj kompaniji. Sada, kada ima više vremena, kaže u razgovoru za portal Magločistač, odlučila je da se prijavi na volonterski program „Klub 60 plus“, uz podršku koju je dobila od svoje mlade komšinice koja je Maricu videla kao idealnu kandidatkinju za ovaj „posao“.

„Ovaj poziv me je motivisao da radim, da budem u društvu, da pomognem. Naš zadatak je da posetioce, kada dođu u Galeriju, primimo, da govorimo o tekućoj izložbi, o slikarima, sprovedemo ih, i tu smo za sva njihova pitanja o samoj prostoriji, o palati“, kaže Marica.

Kako navodi, u školi je imala pojedine umetničke predmete, a ceo svoj život zapravo voli umetnost i sve što se tiče enterijera, eksterijera, slika.

„Imali smo prvo trodnevnu obuku. Prvog dana je bilo reči o Savremenoj galeriji Subotica i o njenom istorijatu i nastanku. Kustosi su govorili o otvaranju izložbe koja je sredinom novembra održana u ovoj ustanovi kulture, o istoriji Rajhlove palate“, ističe.

Dodaje da su u protekle dve nedelje dolazili i učenici iz osnovnih škola, a da su tokom vikenda imali i veliki broj ruskih državljana koji su došli u posetu sa svojom decom, ali posetilaca iz Engleske tj. „naših ljudi“ koji žive u inostranstvu.

Maricina ćerka živi u Beogradu, a muž joj je preminuo, pa joj je bilo važno da, iako je u penziji, radi i da negde bude angažovana.

„Meni je jako bitno da volontiram ovde jer sam sama, živim sama, i zato što sam bila usamljena. Ceo život sam nešto radila, svugde se nekako nađem“, objašnjava.

Kaže da su na nju ostavili utisak pretežno ljudi koji žive u inostranstvu, a imaju možda neke veze sa Suboticom.

„Na mene su ostavili utisak jedan bračni par iz Rusije i jedna devojka iz Londona. Mnogo im se sviđa naša arhitektura, secesija, ova zgrada, sve… Svi su bili fini, kulturni, tihi. Ja, inače, govorim ruski i nemački“, ističe.

Na pitanje, da li planira da ostane u Galeriji, ona sa osmehom odgovara potvrdno.

„Jako mi se sviđa, ispunila sam sebe, našla sam sebe ovde“, zaključuje Marica.

Jela: „Moja ćerka mi je rekla da je ponosna na mene“

Druga volonterka sa kojom smo razgovarali je Jela Vojnić Purčar, takođe penzionerka, koja je dugo čuvala decu, a pošto je škola počela u septembru, sada ima slobodnog vremena koje je htela da iskoristi na kreativan način.

„Sa svojom ćerkom sam razgovarala o tome da bih volela da volontiram. Pola godine sam u Kaliforniji, drugu polovinu sam ovde, a ne mogu da se zapošljavam, samo mogu da volontiram. Čim sam videla na društvenim mrežama da traže volontere ’60 plus’, odmah sam se prijavila. I dogodilo se baš ono što sam i zamišljala“, kaže Jela.

Prema njenim rečima, jako je interesantno kada u Galeriju dođu deca.

„Imali smo posete učenika iz škola, pa je trebalo da ih uputim u izložbu. Pozdravila sam ih i rekla nešto malo o izložbi. Oni su tako pažljivo svi gledali, zainteresovano, i meni je baš bilo drago. Rekla sam im da to može biti inspiracija za neki njihov budući rad na času likovnog“, ističe.

Kako navodi, imali je zanimljiv susret sa jednim momkom koji je došao iz Engleske.

„On je jako pažljivo gledao slike, studiozno, sve mu se sviđalo. Rekao je da neće ništa da slika jer će mu sve što je video ostati u sećanju“, kaže Jela.

Ona će takođe, poput Marice, ostati i dalje da volontira u Galeriji jer se ovde oseća zadovoljno.

„Upoznala sam neke snimatelje, novinare, reditelje, direktore festivala… Moja ćerka mi je rekla da je ponosna na mene. I ona je želela da napustim domaćinski posao i posao čuvanja dece da bi mi se dešavale i neke druge stvari u životu“, kaže Jela sa uzbuđenjem.

Vesna: „Mi možemo biti korisni još uvek“

Treća volonterka sa kojom smo razgovarali je Vesna Maričić, rodom iz Smederevske Palanke, koja oko 10 godina živi u Subotici.

Kako kaže za naš medij, poziv na ovaj program je videla na internetu i pošto je sada slobodna, a umetnost joj je davna neostvarena želja, rešila je da se prijavi.

„Vrlo mi se sviđa ovaj program. Subotica ne samo da misli o deci, nego misli i o starijim ljudima. Mislim da je ovo vrlo lepa zamisao jer mi možemo biti korisni još uvek u smislu da možemo pomoći u radu, a da to ne mora da se naplati, da možemo učestvovati u kulturi. To je neki moj mali skromni doprinos ovom gradu, a umetnost je moja želja iz mladosti. Ja se za sebe bavim nekim umetničkim radovima, slikanjem, i volim svaku izložbu da posetim, da vidim, i sada ću makar biti u okruženju koje volim“, ističe.

Vesna smatra da svako ko nije u radnom odnosu može odvojiti nešto vremena za volontiranje, a ujedno se upoznati sa novim ljudima, družiti se i sticati prijateljstva.

„Najvažnije je to da je atmosfera opuštena. Zaposleni ne očekuju mnogo od nas, ali mi ćemo se truditi koliko god možemo. Lepo i korisno je za nas, ali i za njih. Mislim da je dobro da grad na ovaj način brine i o starijim generacijama koje su 60 plus“, navodi.

Dodaje da ovo jeste neka vrsta obaveze, „ali lepe obaveze – saznati nešto novo iz umetnosti, biti prisutan na raznim lepim izložbama“.

Sve tri volonterke su o zaposlenima u Galeriji imale samo reči hvale.

„Svi su predivni, izuzetno su fini i profesionalni. Na kraju predavanja, kada smo završili obuku, imali smo čajanku. Obe grupe su se sastale jer neki volontiraju pre podne a neki posle podne. Tu smo se svi upoznali, i stvarno se jako lepo družimo“, ističu naše sagovornice.

Tonković: „Susret volontera i publike je zanimljiv i inspirativan“

Kustoskinja u Savremenoj galeriji Subotica, Nela Tonković, kaže za Magločistač da je obuku za program „Klub 60 plus“ završilo ukupno 14 naših sugrađana i sugrađanki i da su oni jezgro volonterskog kluba.

„Oni, dakle, preuzimaju volonterske obaveze u ritmu koji njima odgovara, a prema unapred dogovorenom rasporedu, ali svakog radnog dana u Galeriji je poneko od volontera“, navodi. 

Prema njenim rečima, zaduženja volontera su naizgled prilično jednostavna, ali zapravo oni obavljaju veoma važan posao.

„Volonteri su tu da našim posetiocima pruže informacije o aktuelnim izložbama, o Galeriji i o palati Rajhl. Naši volonteri su tu da olakšaju upoznavanje sa novim izložbama, umetnicima, delima koja posetioci možda vide prvi put. Volonteri su dobili i potpunu slobodu da u skladu sa svojim iskustvima i interesovanjima predstave te informacije ili ih dodatno oplemene nekim ličnim pričama“, objašnjava Tonković.

Dodaje da su se volonteri snašli sasvim dobro, što je vidljivo i kroz reakcije publike koja je uvek zahvalna što ih dočeka potpunija informacija o onome što će imati priliku da pogledaju u Galeriji.

„Međutim, nije to samo informacija, već je i nečija pažnja, vreme i interesovanje. Mislim da je svaki susret volontera i publike nov, zanimljiv i inspirativan. Volonteri su doneli novi pravac komunikacije sa publikom, uneli su i nešto topline i drugačijeg pristupa toj komunikaciji, sve to nam je dragoceno da vidimo“, zaključuje.

„Ima ljudi koji su spremni da služe svojoj zajednici“

Nela Tonković smatra da je veoma važno da su kroz ovaj program razumeli da ima ljudi koji su spremni da služe svojoj zajednici, da poklone svoje vreme ustanovama kulture i da budu sa njima u važnim procesima kao što je komunikacija sa publikom.

„To je skoro dirljivo saznanje. Naime, u nedelji u kojoj je trajala obuka, imali smo i otvaranje izložbe. Obuka je bila obavezna, dok smo posetu otvaranju izložbe ostavili volonterima na volju. Međutim, gotovo svi su došli i na otvaranje, što je meni bio znak da su našu Galeriju već prihvatili kao svoju kuću i želeli da budu sa njom u svim za nju značajnim događajima. To se nastavilo i do danas, volonteri posećuju i naše edukativne programe, koncerte… Jednostavno su tu“, ističe.