Subotički pomorci koji rade u inostranstvu dobili rešenja o plaćanju poreza u Srbiji: „Šokirani smo iznosima i načinom potraživanja sredstava“

Subotičani koji godinama rade na brodovima u inostranstvu su dobili sredinom decembra prošle godine privremena rešenja o plaćanju poreza u Srbiji za 2017. godinu, a iznosi se kreću i do 10.000, pa čak i 15.000 evra, što je sagovornike Magločistača koji su se našli u ovoj situaciji ostavilo – u šoku.

Prema nezvaničnim informacijama, više od 20.000 državljana Srbije radi u inostranstvu u ovom sektoru delatnosti, od kojih veliki broj platu dobija na račune u Srbiji.

Mnogi su i ranijih godina pokušavali samoinicijativno da plate porez, ali ih je poreska administracija odbijala jer nije postojao osnov niti formular preko kojeg zainteresovani mogu da se samooporezuju.

I pored činjenice da ova oblast još uvek nije precizno uređena, Poreska uprava je odjednom počela da oporezuje građane unazad pet godina, što zakon dozvoljava. Zbog toga je veliki broj njih preko svojih advokata uložio žalbe na ovakva rešenja, a tim povodom se i Udruženje pomoraca Srbije 30. decembra 2022. godine obratilo otvorenim pismom predsedniku Srbije.

U pismu je zatraženo da se ponište sva privremena rešenja i naplata do pronalaska i dogovora oko odgovarajućeg modela oporezivanja po uzoru na već postojeće modele u drugim državama.

Većina građana koji su dobili privremena rešenja od Poreske uprave uložili su žalbu i na osnov i na visinu naznačenih iznosa. Neki od njih kažu za Magločistač da će plaćati mesečne rate u iznosu od nekoliko hiljada dinara na 120 rata tj. 10 godina, dok drugi odbijaju da plate porez jer smatraju da ništa ne duguju državi, da nisu kriminalci, a da im pri tom zdravstvena zaštita u Srbiji godinama nije dostupna jer nemaju ni zdravstvenu knjižicu.  

„Prva moja reakcija je bila – šok“

Subotičanka Mirjana Jovičić (37) od 2011. godine radi na brodu u sklopu recepcije. Kako kaže za Magločistač, za 2017. godinu treba da plati državi oko 2.000 evra, što odgovara porezu za sedam meseci provedenih na brodu.

„Prva moja reakcija je bila – šok jer stiže deblji koverat iz Poreske uprave. Rešenje sam dobila 16. decembra prošle godine. Oni su požurili da obračunavaju 2017. godinu jer bi rešenje, da je ušlo u ovu godinu, zastarelo. Napravili su plan kako to da se plati jer pretpostavljaju da veliki broj ljudi više ne radi u inostranstvu ili je promenio posao. Tako da, narednih 10 godina, svaki mesec, na 120 rata, treba da plaćamo određeni iznos dok ne otplatimo dug. Mnogi od nas nemaju odjednom da daju ceo iznos, a još će da se nakupe i ostale godine koje će tek da se obračunavaju“, napominje ona.

Mirjana kaže da je uz pomoć svoje advokatice iz Beograda, koja zastupa veću grupu ljudi, uložila žalbu iako ona ne odlaže izvršenje. Zato se odlučila na to da plaća rate da ne bi izgubila pravo na plaćanje u ratama ako joj žalbu odbiju.

„Ako ne budem plaćala ratu, poslaće opomenu da se plati sve odjednom, a ako se ne uplati, poslaće izvršitelja. Moja mesečna rata iznosi oko 1.700 dinara na 10 godina. Mi se sad borimo, poslala sam sve moje ugovore da dokažem da sam više od 183 dana bila van Srbije jer u tom slučaju, po zakonu, oslobađate se plaćanja poreza u državi“, ističe.

Kako Mirjana navodi, nema ništa protiv plaćanja poreza i slaže se da porez treba plaćati, ali smatra da je Poreska uprava trebalo o tome da ih blagovremeno obavesti, a ne da na ovakav način potražuje sredstva.

„Ljudi su iznenađeni, zbunjeni, dosta njih je dobilo mnogo veće poreze nego ja ako su bili na viskim pozicijama, pa je i njihova plata bila mnogo veća. Među njima ima i onih koji više ne rade na brodu, imaju posao u Srbiji i rade za prosečnu platu, a koji su sada u stvarno velikim problemima jer su to cifre i do 15.000 evra. Ljudi su generalno razočarani što se išlo tim putem, što nije donesen zakon koji će da uredi tu oblast i da ti ljudi imaju i penzijsko i zdravstveno osiguranje“, objašnjava.

Zbog toga, ističe, mnogi traže rešenja kako da primaju platu, ali ne u Srbiji, već na račune otvorene u inostranstvu pošto ispada da gotovo pola prihoda koji su zaradili radeći u inostranstvu treba da daju državi.

Mirjana planira 10. februara da putuje u Argentinu gde će se ukrcati na brod, a dok nije u Srbiji, uplatnice će ostaviti članovima porodice da umesto nje uplaćuju porez svakog meseca ili će, ukoliko je moguće, uplatiti novac pola godine unapred.

„Stavljen sam pred svršen čin, tri dana nisam mogao da dođem sebi“

Na brodu je sedam sezona, u razmaku od nekih 10 godina, radio kao kuvar i Subotičanin Saša Milanković koji je od Poreske uprave dobio rešenje da za godinu dana rada u inostranstvu plati 10.000 evra, pa mu tako mesečna rata iznosi 9.380 dinara, kaže u razgovoru za Magločistač.

„Ostao sam šokiran. Ja tri dana nisam mogao da dođem sebi, nisam znao šta da radim jer je ovo urađeno u poslednji momenat pred Novu godinu. Ne mogu da opišem kako sam se osećao jer sam bez prethodnog obaveštenja stavljen pred svršen čin u državi u kojoj stvarno nemam problema, niti imam nešto protiv ove zemlje, ovde živim i radim, nemam neku rezervnu zemlju gde bih otišao. Volim tu gde jesam, volim Suboticu“, napominje.

I on se konsultovao sa advokatom i uložio žalbu kao i mnogi drugi.

„Kao i svi ostali, ne bih voleo da platim ništa jer je na taj novac porez već plaćen u zemlji odakle je on dolazio. Niti se zovem frilenserom, niti sam gasterbajter, ja sam radio kao kuvar. Ako to bude neko konačno rešenje bez prava na žalbu, onda ću naravno morati da se snađem, a da li ću to moći da plaćam, to ću tada da vidim“, kaže Saša.

Ovo, dodaje, nije uticalo na njegovu odluku da više ne radi u inostranstvu, već činjenica da u jednoj srednjoj školi u Subotici ima posao u struci koji voli.

„Ne osećam se dužna državi“

Milica Radaković živi u Somboru, a na brodu radi od 2015. godine kao stjuardesa. Za naš portal kaže da treba da plati porez državi na iznos od oko 4.000 evra. Trenutno se nalazi u Srbiji, ali planira da se vrati na brod.

„Bila sam šokirana i pod stresom jer nisam kriminalac ili neko ko ima razloga da beži iz zemlje. Ovo je jako stresna situacija. Mislim da sam svega mesec dana te godine boravila u Srbiji“, navodi.

Milica kaže da ne planira da plati porez državi.

„Najveće NE koje ću reći u životu. Imam advokata i rekla sam da po cenu toga da idem u zatvor, da nosim nanogicu, neću da plaćam porez, ne plašim se toga. Svako plaćanje rate znači prećutno slaganje sa donesenom odlukom“, smatra ona.

Milica ima petočlanu porodicu, a ovaj put je izabrala kako bi osigurala sebi budućnost i pomogla svojoj porodici.

„Radi se po 12 i 20 sati, velika su očekivanja, u sezoni nema slobodnog dana. Jako se mnogo radi i veoma je važna ta psihička stabilnost jer nas to motiviše da ćemo da zaradimo taj novac i da ćemo doći kući i videti ponovo naše porodice. Svi koji smo otišli napolje, svi smo doneli novac u Srbiju i ovoj državi pomogli jer ovde plaćamo mnoge troškove“, zaključuje ona.

Milica je, inače, završila srednju medicinsku školu i, kako kaže, obožava svoj posao. A svoju zemlju, dodaje, nikada ne bi napustila da se sa 19 godina nije suočila sa ucenama kada je pokušavala da se zaposli u struci.

„Pozvali su me na sastanak i rekli da sam dobila posao, ali da prvo moram da se učlanim u stranku. ’Samo se učlanite u stranku i posao je vaš’, rekli su mi. Ja sam bila totalno apolitična i rekla sam – ’ne, hvala’. Sve što sam zaradila, zaradila sam sama u ovoj državi i van nje. Posla se ne bojim, svašta sam radila. Idem sa svojih 10 prstiju kroz život. I zato sam ljuta i ne želim da platim državi zato što se ne osećam dužnom“, objašnjava Milica.

„Pomorci u Srbiji nemaju nikakva prava“

Užičanin koji živi u jednom selu u okolini Kraljeva, Aleksandar Jovanović, bavi se poljoprivredom iako je već u penziji. On je, naime, gotovo ceo svoj radni vek – 40 godina – proveo na brodu, radeći u struci kao oficir nakon završene Više pomorke škole.

U inostranstvo je prvi put otišao 1974. godine da bi radio s manjim prekidima, a u Srbiju se konačno vratio 2020. godine.

Iznos koji treba da plati za 2017. godinu je oko 4.000 evra.

„Nije postojao nikakav osnov da bilo šta plaćam Srbiji, niti je postojala bilo kakva mogućnost u Poreskoj upravi za tako nešto jer to nije bilo regulisano uopšte. Ja ću to da plaćam dok se ne završi sudski postupak jer, ako ne plaćam, poslaće izvršitelje da me očerupaju“, ističe za naš portal.

Aleksandar je angažovao advokata jer smatra da je ovakva odluka neustavna i da će pasti na sudu, ali ako se to razvuče na nekoliko godina, kako kaže, mesečne rate ipak mora da plaća.

„Ovo je čisto otimanje novca, a motiv je da država nema para. Što su mogli – sve su prodali, gde su mogli – pozajmili su, i sada nas hvataju redom, pa šta uhvate“, smatra.

Prema njegovim rečima, struka moreplovaca je u potpunosti zaboravljena od strane države uprkos tome što oni donose ne male pare Srbiji.

„Tu sam trebao razne licence da nabavljam jer su se u međuvremenu menjala pomorska pravila, a licencu za bezbednost na brodu sam morao da rešavam u Hrvatskoj jer naš ministar saobraćaja nije prstom mrdnuo, pa smo izgubili pravo da izdajemo licence u Srbiji. Poslali su me u Zagreb, pa je tada veliki broj oficirskog kadra morao tamo da polaže, dok sam neke stvari morao polagati u Crnoj Gori. Nikakva prava pomorci nemaju u Srbiji. To je zato što naša vlast 2018. nije bila u stanju da organizuje ništa što je vezano za pomorstvo i sada nam uzimaju pare, a ne znam za šta nam uzimaju i na osnovu čega“, pita se Aleksandar.

Advokatica: „Država ne zna i nema dokaze na koji način su ostvareni prihodi“

Veću grupu pomoraca, koji ne spadaju u kategoriju frilensera, zastupa advokatica Olivera Jelić iz Beograda, koja kaže za Magločistač da se ne može govoriti o retroaktivnoj primeni jer država pet godina unazad ima pravo da naplati porez od građana.

„Poreska uprava je dobila informaciju od banaka da je neki novac iz inostranstva legao na račune državljana Srbije, ali ne zna po kom osnovu. Pošto država nije znala kako da oporezuje taj novac, onda je prema Zakonu o porezu na dohodak građana smatrala da taj novac ima poreklo po osnovu naknade za autorska i srodna prava, odnosno naknadu za izvršeni rad. Međutim, nije u potpunosti utvrdila činjenično stanje i ne zna iz kog izvora su nastali ti prihodi, nego je išla linijom manjeg otpora i uzela najpovoljniju stopu od 20 odsto i utvrdila poresku obavezu“, objašnjava ona.

Naime, pravo na utvrđivanje poreske obaveze zastareva u roku od 5 godina, a Poreska uprava je, dodaje, donela ova privremena rešenja upravo da bi tu yastarelost prekinula.

„Oni nisu dobro postupili jer nisu pozvali stranke da im one pruže informacije iz čega taj prihod postoji. Ovaj porez se ne odnosi samo na pomorce, ima tu i ljudi koji su dobijali novac od svojih prijatelja i članova porodice koji su uplaćivali novac na njihov račun u Srbiji i onda je i taj novac oporezovan i to ima veze sa tim kako je to država preračunala“, ističe Jelić.

Kaže da su njeni klijenti uložili žalbu i na osnov i na visinu naznačenih iznosa.

„Po meni, nepotpuno je utvrđeno činjenično stanje jer država ne zna da li su ti prihodi ostvareni iz poklona, da li je neka donacija i da li su ti ljudi boravili u Srbiji 183 ili više dana da bi se mogli smatrati rezidentom, te da li su porezi i doprinosi plaćeni u nekoj drugoj zemlji i da li postoji ugovor između Srbije i tih država, pa postoji zabrana dvostrukog oporezivanja. Poreska uprava nije pozivala stranke kako bi one mogle da opravdaju svoje stanje i da dostave dokaze“, objašnjava Jelić.

Zato je, pretpostavlja ona dalje, Poreska uprava i donela privremena a ne trajna rešenja jer možda ima u planu da ih koriguje.

„Položaj pomoraca nije regulisan. Oni su tražili da se oporezuju, ali nisu mogli jer nije postojao osnov za samooprezivanje. Odlazili su u poreske uprave i hteli da plaćaju samodoprinose, ali je PIO rekao da to ne može da se uradi“, podseća advokatica.

Takođe, ona napominje da većina pomoraca ne plovi sa srpskim pomorskim knjižicama nego sa stranim, pa se samim tim ne mogu ni smatrati poreskim rezidentima.

„Oni treba da plate zdravstveno osiguranje u Srbiji za 2017. godinu, a većina njih nije mogla niti ima danas zdravstvenu knjižicu, niti zdravstveno osiguranje jer njima zdravstvena zaštita u Srbiji nije dostupna“, upozorava Jelić.

A ukoliko veći broj građana uloži žalbe, smatra ona, veće su i šanse da se nešto postigne i da se na takav način vrši pritisak na državu.

„U Srbiji važi pravilo: plati, pa se žali jer žalba ne odlaže izvršenje. Ako neko odbije da plati, država će blokirati račune i pokrenuti postupak prinudne naplate, a obračunaće se i kamata koja kod poreza uopšte nije beznačajna“, zaključuje Jelić.