Subotički kostimograf Marko Marosiuk: „Inspiraciju crpim iz čiste ljubavi prema pozorištu“

Kostimograf u subotičkom Narodnom pozorištu, modni dizajner i ilustrator Marko Marosiuk obožava da kreira glamurozne i raskošne haljine, a rad u pozorištu opisuje kao izuzetno dinamičan jer je okružen kreativnim ljudima sa kojima voli da radi, pa je za njega posao ljubav, a pozorište – druga kuća.

U razgovoru za Magločistač, on ističe da je ponosan na kostime koje je radio, a koji su rekonstrukcija istorijske epohe, dok s druge strane ne voli da radi svedeno, iako je iskustvo sticao radeći i siromašne pozorišne kostime.

„Ne volim da radim minimalizam, ne volim da radim kada kostimi izgledaju siromašno, što je logično jer tekst nekada zahteva da likovi budu tako obučeni, da su prljavi, otrcani i potrošeni“, navodi Marosiuk.

Sa pozorišnim ljudima – glumcima, rediteljima, koreografima, scenografima – voli da radi jer su, po njegovom mišljenju, izuzetno talentovani i kreativni ljudi, pa mu veoma prija takva vrsta energije.

„Inspiraciju crpim iz čiste ljubavi prema pozorištu i prema ideji da svi mi zajedno nešto stvaramo. Jako mi se sviđa što postoji gomila talentovanih ljudi koji, svako u okviru svoje oblasti, radi za jedan cilj – a to je predstava“, kaže Marosiuk.

Marko Marosiuk je rođen u Subotici. Srednju školu za dizajn „Bogdan Šuput“ završio je u Novom Sadu, a kostimografiju je diplomirao na Akademiji lepih umetnosti u Beogradu. Odmah nakon završetka Akademije počinje da radi kao asistent kostimografa u subotičkom Narodnom pozorištu. Svoj rad predstavlja i kroz bavljenje modnim dizajnom kroz izlaganja samostalnih kolekcija koje je predstavio na Belgrade Fashion Week-u, Serbia Fashion Week-u, Maastricht Fashion Clash-u, kao i na Sarajevo i Budapest Fashion Week-u. Nakon izlaganja pet samostalnih modnih kolekcija, odlučuje da se posveti isključivo radu u pozorištu, pa je tako angažovan kao glavni kostimograf u subotičkom Narodnom pozorištu, gde je uradio kostime za 22 predstave, a kao glavni kostimograf radio je i na predstavama u Zagrebu, Splitu, Osjeku, Velikoj Gorici, Kraljevu.

Kako je počela ljubav prema modi?

Nakon završetka studija, Marosiuk je počeo da se bavi modom i, kako kaže, sve je bilo jako spontano zato što su kao diplomski rad dobili da naprave jednu mini kolekciju koja je kasnije prezentovana na Fashion Week-u.

„Publici se jako svideo moj rad i odmah sam krenuo da prodajem svoje haljine koje su bile deo mog diplomskog rada. Ponesen uspehom svoje prve kolekcije, počeo sam da pravim samostalne kolekcije koje sam izlagao u Srbiji, Holandiji, Budimpešti i Sarajevu, međutim, paralelno sam se sve vreme bavio i pozorištem i odmah nakon fakulteta asistirao u Narodnom pozorištu u Subotici kao kostimograf i jedva sam čekao da me pozovu da radim na samostalnim projektima“, objašnjava.

Nekako se poklopilo da je, taman u vreme kada ga je svet mode počeo jako zamarati zbog različitih stvari – stilista, slavnih ličnosti, iznajmljivanja haljina, mušterija, sve više radio paralelno u pozorištu da bi shvatio da mu je mnogo uređenije i smislenije zapravo dizajnirati kostime i onda se posvetio u potpunosti pozorištu.

Radio je do sada u raznim pozorištima, a mnogo u Zagrebu i u Osijeku u Hrvatskoj, ipak je ostao u Subotici jer je, kako kaže, Narodno pozorište njegova druga kuća.

„Život kostimografa je dinamičan: radiš u raznim pozorištima, na raznim projektima, seliš se iz grada u grad, meni je to jako zanimljivo i uzbudljivo“, ističe Marosiuk, dodajući da bi u budućnosti voleo da se oproba i na nekom velikom filmskom projektu ili pozorišnom mjuziklu.

„Najviše mi leže projekti gde sve deluje raskošno i glamurozno iako, naravno, ne zahteva svaka predstava takve kostime. Međutim, voleo bih da radim na više raskošnih projekata u budućnosti“, poručuje Marosiuk.

Volim grad, ali se osećam malo skučeno i zarobljeno

Na pitanje Magločistača da li grad Subotica nudi dovoljno prostora umetnicima za izlaganje, Marosiuk ocenjuje da nedostaju mnoge stvari i da je to tema o kojoj veoma često raspravlja sa svojim prijateljima.

„Svi mi volimo svoj grad, ali se osećamo malo skučeno, zarobljeno, jer nema toliko puno sadržaja ni što se tiče umetnosti, ni što se tiče provoda, kao ni prilika gde možeš da upoznaš neke interesantne i nove ljude. Nekako imam utisak da se uvek 50 istih ljudi vrti iz mesta u mesto“, ocenjuje naš sagovornik.