Subotičanin Zoltan Seleš, zamenik šefa kuhinje u bečkom “Hajatu”: „Ljubav prema kuvanju dugujem subotičkim ugostiteljima“

Subotičanin Zoltan Seleš radi kao zamenik šefa kuhinje u hotelu “Hajat” u Beču. Nakon što je završio školovanje, uporno je težio ka tome da postigne više i da bude uspešniji, pa je poslednjih osam godina proveo na različitim pozicijama kako bi stekao dovoljno iskustva da se zaposli u jednom od lanaca najprestižnijih hotela u svetu.

Nakon što je 1995. završio Ekonomsku srednju školu “Bosa Milićević” u Subotici, smer kuvar tehničar, odmah je počeo raditi u struci, u raznim restoranima, što mu nije teško padalo jer, kako kaže, kulinarstvo ga je oduvek zanimalo i voli svoj posao.

“Jako puno znanja sam stekao od svih šefova kuhinje gde sam radio, ali najveći utisak na mene je ostavio pokojni Mirko Ivković, tadašnji vlasnik jednog francuskog restorana u Subotici, koji je u meni probudio još veću ljubav za ugostiteljstvom“, navodi Zoltan.

„Želeo sam više i bolje“

Pošto je bio željan novih iskustava, odselio se u Beč, gde mu je živela i prijateljica, što mu je na neki način bila i „odskočna daska“ u karijeri, a kako nije poznavao jezik, počeo je raditi u jednom restoranu u kom je vlasnik bio rodom iz naših krajeva.

Sledeći korak bilo je zaposlenje u kantini bečke Gradske uprave, gde su uslovi rada, priča Zoltan, bili odlični, kao i odnosi među kolegama, da bi jednog dana video oglas u kome se traži osoblje za novootvoreni hotel.

„Pošto nikada nisam radio u hotelu, odlučio sam da prihvatim izazov. Iskreno, nakon poslate molbe za rad, nisam očekivao da će me pozvati na razgovor. Ali i to se dogodilo. Otišao sam na razgovor, prvo sa direktorkom hotela ‘Hajat’, pa sa menadžerom kuhinje, i na kraju sa šefom kuhinje“, objašnjava Zoltan, dodajući da je “Hajat” svetski brend luksuznih hotela, sa sedištem u Čikagu, u kom je službeni jezik engleski, što je njemu veoma odgovaralo jer ga dosta upotrebljava.

“Nakon samo nekoliko sati, stigao je zvaničan odgovor na mejl da mogu početi odmah da radim. Tako je i bilo. Počeo sam kao glavni kuvar na poziciji entremetier, da bih nakon dve godine na toj pozici dobio predlog od šefa kuhinje da postanem njegov zamenik, što sam odmah prihvatio“, kaže Zoltan.

Školovanje za kuvara kvalitetnija u Srbiji, ali prava radnika zaštićenija u Austriji

Kada je odlazio iz Subotice, Zoltan je mislio da će na Zapadu zateći mnogo bolji i savremeniji pristup kulinarstvu, međutim, kako navodi, u tom se pogledu malo i razočarao.

„Naše školovanje za kuvara je mnogo obuhvatnije i kvalitetnije. Naravno, danas se ovde mnogo ceni i priprema zdrave hrane i vegetarijanska kuhinja, ali su podjednako još uvek na ceni i stari klasici kao što su bečka šnicla, gulaš, pohovana piletina, i drugo“, navodi Zoltan.

S druge strane, u Beču su odnosi između radnika i poslodavca mnogo uređeniji nego u Srbiji, sam radnik je zaštićeniji, dok se zarada za kuvare kreće u rasponu od 1.500 do 2.500 evra.

„Postoji radna nedelja od 40 sati, što kod nas baš i nije tako. To znači da se radnik plaća na osnovu radnih sati, a ne dana, što mislim da je korektnije za radnike. Zakonom su striktno određena prava i obaveze obe strane“, navodi Zoltan.

Tako, u slučaju da poslodavac ne želi da isplati prekovremene sate ili postoji bilo koji problem oko naplate, radnik se obraća Radničkoj komori, koja dalje rešava potraživanje putem suda, koji je u Austriji dosta efikasan:

“Spor se brzo rešava, naravno u korist radnika“, objašnjava Zoltan.

„Nedostaje mi rodni grad“

O tome da li će se vratiti u Suboticu jednog dana, za sad ne razmišlja, ali u rodni grad dolazi kad god mu to posao dozvoljava.

„Naravno da volim svoj rodni grad i da mi nedostaje. Kada imam malo slobodnog vremena, vratim se u Suboticu da obiđem roditelje i da se vidim sa svojim prijateljima“, kaže Zoltan.