Šta žele Tavankućani na početku druge četvrtine 21. veka? Žele pijaću vodu!

“Tavankut je kadgod nadaleko bio poznat po bogatstvu podzemnih voda. Naši stari su divanili – ‘dva ašova i voda’. Mogo si kleknit i zagrabit vodu iz ondašnjih bunara. Žile vinograda su maltene stalno bile u vodi”, priča Tomica Vojnić, meštanin ovog naselja, koje je od Subotice udaljeno svega petnaestak kilometara.

On ima 66 leta, pa uz osmeh dodaje – “ako me sićanje dobro služi”. A služi ga dobro.

Decembar je. Na izmaku smo 2024-te, godine koju će Tavankućani pamtiti po učestalim nestašicama vode: za piće; za održavanje lične higijene; za napajanje josaga, ali i divljači; za navodnjavanje voćnjaka i povrtnjaka; ma, za zemlju koja je najviše vode žedna.

Kad je godina sušna, kao što je bila ova, zadovoljavanje elementarnih ljudskih potreba izuzetno je otežano. Bez međusobnog ispomaganja i solidarnosti zajednice, praktično je nemoguća misija. Jer, kažu, može se bez struje, ali bez vode – nikako.

„Neke obitelji su imale dovod vode od komšije. Sad, ako ne divaniš s komšijom, onda neš imat ni vode“, konstatuje šaljivo Ivica Dulić.

Ali situacija nije ni malo smešna. Štaviše, stresna je, a uz to propraćena i mučnim osećajem nemoći.

“Kažu, bušite dublje”, dodaje Ladislav Suknović, ali odmah postavlja pitanje: šta će oni koji nemaju novaca da ulože u tu investiciju?

Govorimo o nekih 1.000 do 1.500 evra koliko treba izdvojiti da bi se izbušio bunar na dubini od minimum 50 metara, koji dodatno zahteva potopnu pumpu.

Zbog sve učestalije nestašice vode trpe i privredne delatnosti od kojih, dakako, zavisi opstanak sela.

U Tavankutu se, na primer, dosta angažuju oko razvoja seoskog turizma. Nepouzdano vodosnabdevanje ih, međutim, kao domaćine neretko dovodi u neprijatnu situaciju.

“Tebi dođu u sedmom misecu gosti, a ti ne znaš jel će oni moć pet dana da se istuširaju ili neće. Desilo se tako da je zadnji dan jednog seminara, kad su gosti odlazili, nestalo vode u objektu”, priča Ivica Dulić.

Koliko trpi poljoprivreda, tek tome nema računice.

Zapravo, ima: sve što ste uložili, bacili ste ako parcelu pod voćem ili povrćem niste navodnjavali jer niste hteli da vam prvi komšija ostane bez vode.

“Ako navodnjavaju – nema vode. Ako ne proizvode – nema hrane. Šta sad: hrana ili voda?”, sažima u dve reči dilemu Mira Tumbas, ne očekujući njeno razrešenje.

Problem u ovom naselju ne predstavlja, međutim, samo nestašica vode do koje dolazi u sušnim periodima i koja pogađa određeni broj domaćinstava.

Problem je i kvalitet vode, koja je u rangu tehničke, a on se dotiče svih 3.700 žitelja na potezu od Ljutova preko Donjeg do Gornjeg Tavankuta.

Pa opet, ljudi je piju – šta će.

“U Tavankutu uopšte ne postoji gradski vodovod. Pored toga, nema ni kanalizacije, što predstavlja dodatni problem jer dolazi do mešanja otpadne vode sa pijaćom vodom, pogotovo u onim delovima u kojima su ljudi pustili kanalizaciju u kopane bunare”, objašnjava Suknović.

Sledeće pitanje se nameće samo po sebi: kako smo došli u tu situaciju?

“Generalno, godinama unazad je veća potrošnja vode”, odgovara Mira Tumbas, pa dodaje: “Trošimo podzemne resurse, a to nije slučaj samo u Tavankutu. Svugde postoji trend opadanja vodonosnih slojeva”.

Tomica Vojnić, opet, ide malo dalje u prošlost, pa podseća:

“Prapočetak je prokopavanje kanala na našim dolovima. Kad su kanali kopani, krajem 60-tih, kad smo mi još bili dica, mi smo svi imali na salašima u kopanim bunarima dovoljnu količinu vode. Kad su kanali prokopani, druge godine, svima nama s live i s desne strane kanala, ta prva voda sa 7, 8 do 10 meteri je – nestala”.

Sistem kanalske mreže, nadovezuje se Mira Tumbas, jeste u ono vreme služio za odvođenje viška vode, a kako ustave paralelno nikad nisu bile urađene, danas imamo situaciju da vode, koju bi mogli da koriste poljoprivrednici, više nema.

Toliko je nema da se “sad možeš biciglovat po kanalima, potpuno su suvi”, dodaje Tomica Vojnić.

A ti kanali su onomad značili život. Oko njih se stvarala mikroklima koja je predstavljala žilu kucavicu ne samo za životinjski svet, već i za ratarske useve, obezbeđujući im rosu.

“Ja se sićam, imali smo stazu šorom od našeg salaša do asfalta, do Somborskog puta. Mi smo momci nosili u to doba mliko u mlikaru biciglom. Ti kad od salaša do betona dođeš, mokar si ko da je najvići pljusak bio. To je puno rose bilo svako jutro, a sad možeš ići u dva sata posli ponoći ne kroz stazu, već kroz kuruze, i nećeš imat ništa na sebi. Nema noćne rose, jer nema otkale biti, osim kad su padavine, pa se izlije kiša. To je osnov svega što je nama nestala voda, i mi smo pribogatu Vojvodinu, močvarnu Vojvodinu, pritvorili u Saharu. Obično mi to primetimo posli 50 godina mudrovanja”, zaključuje Tomica Vojnić.

Klimatske promene, dakle, na primeru Tavankuta već uveliko odnose svoj danak, što rađa i potrebu za bitno drugačijim odnosom prema postojećim resursima.

“Ne postoji savesno i odgovorno ponašanje prema vodi. Kada imamo atmosfersku vodu, nastojimo samo što pre da je odvedemo i eliminišemo jer nam, bože moj, smeta da ne bismo kvasili cipele. Nemamo sistem akumulisanja i korišćenja tih voda”, kaže Mira Tumbas, opet ističući da to nije problem samo Tavankuta, već i drugih vangradskih naselja, pa i grada Subotice.

Ali ono što jeste specifičnost Tavankuta, to je nedostatak komunalne infrastrukture koja bi trajno rešila i problem nestajanja i problem kvaliteta vode.

Mala Bosna, Đurđin, Mišićevo, Žednik, Čantavir, Bikovo… imaju svoje vodovode, kažu Tavankućani.

A Tavankut za sad ima samo dve projektno-tehničke-dokumentacije za vodovodnu instalaciju koja bi direktno povezala tri naselja na subotički vodovod, od kojih je jedna, rađena pre desetak godina, u međuvremenu zastarela, pa je trebalo napraviti drugu.

U sada već isteklom gradskom budžetu Tavankut se spominjao kao pravac proširenja gradske vodovodne mreže. U novom ga nema. To je zato što će se realizacija projekta finansirati iz nekih drugih izvora… projektnih, tako su im kazali.

“Sve je to nikako na dugačkom štapu. Pa, sad, vidićemo”, zaključuju Tavankućani bez preteranog optimizma, ali uz nadu koje još uvek ima.  

U Tavankutu je bila održana fokus grupa u organizaciji Inovativne mreže, pridruženog člana na projektu Project Training on Minority Empowerment. Projekat Project Training on Minority Empowerment se realizuje u okviru ERASMUS + Programa – KA210 / small scale partnership, a partneri na projektu su Center for Cooperation and Exchange iz Bonna – Nemačke i Szent Gellért Társaság iz Mađarske.