PETER VATAŠČIN: BOJE EMIGRACIJE

Trideset troje ljudi. Od toga sedamnaestoro dece, i šesnaestoro odraslih. Osam porodica. Od septembra 2018. godine toliko ljudi se odselilo u inostranstvo iz mog okruženja u Subotici. Među njima i ja, to jest mi. Koliko je teško postati svestan toga, isto toliko je i oslobađajuće. Pokušaću da prepričam kako je to moguće.

Spominjanje odlaska, odseljavanja, emigracije danas u Vojvodini važi za jednu od najviše srceparajućih tema. I nije nimalo olakšavajuća okolnost to što ova regija nije izuzetak na tom planu, štaviše, na nekim mestima ova vrsta degradacije odvija se decenijama unazad. Upitajmo o tome bilo koga u malim selima Južne Srbije. Ako uopšte još ima koga.

Svaki odlazak je drugačiji, i na neki način duboko je lična stvar. Ne mogu da učinim drugačije nego da protumačim kroz sebe šta to, zapravo, znači – otići.

Spomenuta praznina koja nastaje odlaskom 33 ljudi teško može da se protumači kao pozitivan čin. Gledajući iz Vojvodine, prikovano uz Vojvodinu, na prvo, a čak i na drugo čitanje, to se kvalifikuje kao gubitak. Možda bi moglo biti bolje ako bi ovi ljudi ostali, ako bi ova deca odrastala ovde, i ako bi i oni imali decu u Bačkoj, u Banatu ili u Sremu. Izgleda da je ova mogućnost u ovim slučajevima usahnula, upropastila se, nasukala.

A naravno, odlazak nije muka samo za domovinu. Veoma je mučno doživeti to i nama samima. Pada mi na pamet puno izraza koji bi u prenosnom smislu dočarali taj osećaj, možda mi se najviše sviđa reč „istrgnuti“. Istrgnimo bilo šta iz bilo čega, vezivno tkivo će se pocepati; ako ispušta zvuk, taj će biti pun gorčine – ako je živ, boleće. Pored toga, izraz „rana“ takođe osećam adekvatnim, i zbog toga što baš ona lako može biti rezultat istrgnuća. A sve to je teško razumeti, znači sve je to na neki način „besmisleno“. Mogu se beskrajno, do besvesti nabrajati argumenti o novcu, o politici, o društvu, ali ja u suštini nekako i dalje ne razumem zašto je bilo nužno ovo istrgnuće, čemu ova rana. Po svemu sudeći, dobro je to što je ovako, carstvo razumnosti je isto toliko potrebno i postojeće kao što je i iracionalnost. I ako već govorimo o istrgnuću i o rani, oni lako mogu da prodru veoma duboko, pa i nije čudo što ne razumem sve.

A ako sretnemo bilo kakav vid pritiska, to može samo da oteža situaciju. Mislim da nema ničeg čudnog u tome što odlazak boli i da nije bez negativnih posledica. Naročito važi to za osećanja onih koji ostaju. To je očigledno. I baš zato što je to jasna stvar, zato i nema potrebe za nikakvim argumentima s ciljem zadržavanja, za lakšim ili težim emocionalnim iznuđivanjem. Ono što je važno, to je iskrena podrška, koja podrazumeva i sposobnost blagonaklonog puštanja – i sebe i drugih.

Naravno, odseljavanje može da bude i oslobađajuće, i prava je istina, puno je onih koji čak i prašinu otresaju s nogu, možda ne žele ni da se osvrnu, ne bi li se pretvorili u kip slanog kamena. Nema problema sa tim, mada je moj doživljaj drugačiji. Ipak, u odseljavanju može da se krije mnoštvo iskustva od kojih je moguće sagraditi nešto novo. I sada ne mislim na mogućnosti koja pruža nova domovina. Nipošto. Kada sam trebao da odlučim koje knjige ću poneti sa sobom za početak, kao deo prvog prtljaga, to jest kao neku vrstu poputnine, pored knjige Mikloša Meselja „Bilo jednom jedna Srednja Evropa“ stavio sam u ranac i „Ko si ti, vojvođanski Mađaru?“, knjigu koju je uredio moj prijatelj, Mark Lošonc. Smatram da činjenicu da se Vojvodina na neki način ophodila prema meni kao svom rođenom sinu (kao što je to činila kroz šest godina i Baranja, i naravno kroz devetnaest godina i moj zavičaj na Podunavlju) mogu da ponesem sa sobom sa dobrim osećajem, kuda god krenem. U trenu sam osetio: ovaj način ophođenja otelotvoruje i ova knjiga.

Zatim, osvrćujući se nazad s nekog drugog mesta, data je mogućnost da svoj vojvođanski identitet vidim u drugom svetlu, da ga prisvojim još više, da ga preobrazim i da ga zavolim možda još i više nego pre. Na sreću, nema te prepreke u ovom delu sveta koji se ne može zaobići, koja bi mogla da mi zabrani da se igram sa onim što sam dobio ovde, što sam mogao da ponesem sa sobom. Ono što jednom mogu da nazovem domom, to će zauvek ostati dom, čak i ako nikada ne provedem tamo više od nekoliko dana.

Stepen odvajanja je za mene pitanje lične odluke, i zavisi od toga koliko energije želi određena osoba da uloži u to. Nigde, nikada, niko ne može ozbiljno osporiti pravo i mogućnost identifikacije i održavanja veza sa nekadašnjim domom. S druge strane, iako svakodnevno održavanje veza može da postane neizvodljivo, ipak te veze mogu da opstanu, pa čak i da osnaže na neki način. Mogu se organizovati prijateljski sastanci, može da se nastavi sa otkrivanjem nekih mesta. I često ima prilike i za povratak. Možda samo već u poznim godinama (ima brojnih primera za to), ali to možda i nije toliko bitno, ako se upari sa osećajem „skrasivanja“ ili jednostavno povratkom toplini doma.

Jednom u nekom budimpeštanskom kafiću čuo sam nekog iza mene kako priča: „U smrti je meni najteže to što se zauvek prekine jedan razgovor, što ne mogu više da razgovaram sa tom osobom“. Možda sa ove tačke gledišta možemo izjaviti: mada u odseljavanju postoji jedan kap smrti, pravog preminuća možda ipak još nema – sve dok čovek živi i mrda, i čvrsto se drži svoje odluke da ne izgubi vezu, da se ne prekine dijalog. Određeno parče vremena prolazi (umre), ali ni ne treba posebno naglasiti: nekoliko sigurnih tački živeće i dalje, barem dok i mi sami živimo.

Objavljeno u nedeljniku Családi Kör
Prevela: Kristina Orovec

Izvor: Autonomija