Foto: Edvard Molnar
Na srpsko-mađarskoj granici, za izbeglice se nalazi ulaz u EU i „šengenski prostor“. Svakodnevno stotine izbeglica preko Srbije stižu do Mađarske. Vlada u Budimpešti ih neće.
Napuštena fabrika cigala u Subotici se vidi već izdaleka. Odavde do Mađarske ima samo nekoliko kilometara; naokolo je rasuto đubre; nema struje ni vodovoda – samo jedan bunar. Ovde živi nekoliko desetina izbeglica. I novinar Hadžmir, koji je došao iz Avganistana i želi da putuje dalje. „Želim u Nemačku“, kaže, ubeđen da će u toj zemlji biti dobrodošao. Dodaje da mu je u Kabulu ugrožen život. Putevi izbeglica su uobičajeni – preko Bugarske ili Turske i Grčke stižu do Makedonije i Srbije, a odatle gledaju da stignu do Mađarske.
Fizički bolovi i poniženja
Jednom nedeljno, izbeglice obilazi Fabiola Gasperini, Beograđanka sa italijanskim korenima, koja radi za Lekare bez granica. „U početku su izbeglice bile skeptične“, kaže, „sada su se navikle na mene“. Većina tih ljudi dolazi iz područja na kojima se vode građanski ratovi, iz Sirije, Iraka i Avganistana. U zbegu oboljevaju. „Tokom zime su ti ljudi najčešće imali promrzline ili gangrene“, kaže ta medicinska radnica, „ali i probleme sa organima za disanje, bronhitisom, upalama grla i gripom, a tu su i problemi sa varenjem, jer se hrana koju jedu stalno menja… od hodanja imaju bolove u zglobovima, leđima i kostima.“
Neki bolovi su prouzrokovani i policijskim zlostavljanjem. Jedan mladi Avganistanac kaže: „U Mađarskoj su nas tukli i vratili su nas u Srbiju. Srpska policija nam je uzela novac. Gde god smo došli, bilo je problema“. Ovaj mladić dodaje da ima bolove po čitavom telu. S druge strane granice u selu Ašothalomu, Zoltan Sadinger patrolira šumom kao pripadnik samoproglašenih jedinica „narodne odbrane“. „Neki beže, neki stoje na ivici puta“, kaže on, „ali šverceri ljudi ne dolaze ovamo; sa izbeglicama se sastaju se na obližnjem raskršću.”
„Skretanje pažnje sa drugih problema“
U Ašothalumu je predsednik opštine ekstremni desničar Laslo Toročkaj. On se žali da đubre koje izbeglice ostavljaju za sobom, plastične kese, flaše, prazne kutije cigareta; kaže i da zbog izbeglica u njegovo selo više ne dolaze turisti ni investitori. Ali, na ogradu koju ovde želi da podigne premijer Viktor Orban gleda sa pomešanim osećanjima: „Gvozdena zavesa me ne raduje mnogo, već i zbog toga što ću iz moje kuće morati da gledam u nju. Kao da sam u zatvoru! I pored toga, ograda nam je potrebna, jer ova vrsta migracije samo može da dovede do napetosti u društvu, pa čak i do terorizma.“
Samo ove godine, mađarske vlasti su izbrojale oko 50.000 doseljenika. Većina njih želi dalje, za Nemačku. Mađarska vlada je pokrenula kampanju plakatima na kojima se podgreva neprijateljsko raspoloženje prema izbeglicama. Gabor Đulaj iz mađarskog Helsinškog komiteta tvrdi da je gradnja ograde „sramota“ i da je besprimerno to što jedna vlada taj projekat ulaže pet miliona dolara svojih poreskih obveznika „u kampanju mržnje protiv imigranata“: „Tom kampanjom, vlada želi da povrati birače i popularnost. Migracija zapravo nije prava tema, već su to korupcija i siromaštvo – ali ova kampanja mržnje treba da nam skrene pažnju sa njih na nešto drugo…“
Komentari odražavaju stavove njihovih autora, ne nužno i stavove redakcije portala Magločistač. Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje je definisan Zakonom o javnom informisanju i medijima, koji u članu 75. kaže: „Idejama, mišljenjem, odnosno informacijama, koje se objavljuju u medijima ne sme se podsticati diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, polu, zbog njihove seksualne opredeljenosti ili drugog ličnog svojstva, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo”. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.