Otvorena izložba „Tibor Sekelj u Okeaniji“: Počasni građanin zaboravljen od Grada Subotice, ali ne i od svojih sugrađana

„Šteta je što na vreme nismo prepoznali značaj Tibora Sekelja. Ponekad zaboravimo kako su neki ljudi ostavili dubok trag. Tako danas Senta i Zagreb na pravi način čuvaju uspomenu na jednog od naših velikih sugrađana“, rekla je Viktorija Šimon Vuletić, autorka izložbe „Tibor Sekelj u Okeaniji“, koja je sinoć otvorena u Gradskom muzeju Subotica.

Godina 2022. je, naime, godina velikih jubileja kada se radi o Sekeljevom životu: navršava se punih 110 leta od njegovog rođenja, a rođen je 14. februara 1912. na teritoriji današnje Slovačke, 50 godina od kako je 1972. postao direktor subotičkog Gradskog muzeja, vršeći tu funkciju do svog penzionisanja 1976, ali i 35 godina od kako je postao Počasni građanin Subotice, u kojoj je i preminuo i bio sahranjen 1988.

„Veoma mu je bilo važno da predmeti koje je sakupio na svojim putovanjima budu deo kolekcije Gradskog muzeja Subotica, ali na žalost zbog određenih okolnosti to nije bilo moguće tako da se danas njegov legat nalazi u tri muzeja“, rekla je otvarajući izložbu direktorka ove kulturne ustanove, Aniko Mihajlović.

Tako je i postavka „Tibor Sekelj u Okeaniji“ nastala saradnjom Etnografskog muzeja iz Zagreba, Gradskog muzeja iz Sente i domaćina izložbe, Gradskog muzeja Subotica, ali na njoj je prikazan samo mali sagment njegovog rada tj. jedno veliko putovanje koje je usledilo 1971, kada je Tibor Sekelj već imao 60 godina.

„Delo ’Papuanski dnevnik’ je sećanje na to putovanje. Kod nas ga je izdao samo ’Forum’ i to na mađarskom jeziku. Iz njega se vidi da je jako dobro poznavao antropologiju, da je imao neverovatnu socijalnu inteligenciju, da je uspevao da uspostavi kontakt sa ljudima koji su i jezički i kulturno i civilizacijski bili jako daleko od nas“, istakla je Viktorija Šimon Vuletić.

Kada govorimo o Tiboru Sekelju, dodala je ona, treba imati u vidu da se radilo prvenstveno o jednoj svestranoj i slojevitoj ličnosti, velikom stručnjaku, a na prvom mestu izuzetno velikom humanisti:

„Njegova misija je u stvari bila da pomiri ljude, da približi narode, da se konflikti koji postoje ublaže, a smatrao je da je to moguće samo ako se razumemo. Zbog toga je bio i jedan od promotera esperanta“.

Ne čudi otuda što su sve ove decenije upravo esperantisti bili ti koji su čuvali uspomenu na Tibora Sekelja, obeležavajući sve jubileje vezane za njegov život i rad – kako u Subotici, tako i u Zagrebu.

„Sekelj je imao mnoge gradove i mesta koje je voleo širom sveta, a Zagreb je bio jedan od njih. U Zagreb je došao jako mlad, tu je u rekordnom roku završio pravo po želji svog oca samo da bi rešio taj zadatak i da bi mogao da se bavi drugim stvarima koje je voleo, prvenstveno putovanjima. U Zagreb se često vraćao ili zbog posla ili zbog prijateljskih veza, a tu je i magistrirao muzeologiju. Danas zagrebačko esperantsko društvo nosi njegovo ime, ali i jedna od nagrada koju čuveni međunarodni festival lutaka dodeljuje za najhumaniju predstavu“, rekla je Marija Živković, muzejska savetnica Etnografskog muzeja iz Zagreba, u kom je izložen deo legata Tibora Sekelja.