Nela Tonković: Bajka o dostojanstvu

Zamislimo da priča koju gledamo ima četiri čina…

To je kratka istorija veoma snažne povezanosti: gradonačelnik Subotice prvi put u svom mandatu spomenuo je predsednika Srbije već u početnom satu stupanja na svoju važnu dužnost. Sa skupštinske govornice zahvalio se SNS-u i predsedniku Aleksandru Vučiću koji su mu ukazali poverenje da u narednom periodu vodi grad. “Trudiću se da to opravdam“, poručio je. Od tog trenutka, predsednik i gradonačelnik su gotovo nerazdvojni: gradonačelnik spominje predsednika kada se sastaje sa ambasadorima, kada posećuje prve bebe rođene u novoj godini, kada daje intervjue televizijama u kojima svoje izlaganje zaključuje rečima: „/…/ znači, živimo, što se kaže, bajku u koju nas je uveo predsednik Aleksandar Vučić i kroz koju nas vodi“.

Ovo bi mogao da bude čin prvi predstave koja nam se ovih dana događala u Subotici, a čijem smo velikom finalu, sa sve ovacijama, svedočili danas.

Za čin drugi potrebno je da promenimo scenografiju i da se udaljimo iz jednog kabineta u Gradskoj kući, oplemenjenog umetničkim slikama, nacrtima novih spomenika avangardno postavljenih na štafelaju, i u središte pozicioniranom monumentalnom fotografijom koja prikazuje gradonačelnika i predsednika kako prijateljski ćaskaju.

Drugi čin je panoramski, zahvata skoro deceniju i vodi nas širom Srbije: od Leskovca, Svrljiga, Krupnja, Jagodine, preko Valjeva, Mionice, Rekovca, Šapca, Novog Pazara, Loznice, Zvečana, Leposavića, do Gornjeg Milanovca. Negde oko Jagodine odzvanja predsednikov glas: „Ova nagrada nije izraz snage i moći, već moje poniznosti prema vama i svemu što još moramo da uradimo“. Tek kad stignemo do Gornjeg Milanovca, par godina i par priznanja kasnije, čujemo prva negodovanja – zar predsednik, jedini u istoriji tog mesta nakon vojvode Živojina Mišića, da bude proglašen za počasnog građanina? I zar se zaista ne radi o simboličkom utvrđivanju njegove snage i moći, kad su se baš u toj meri zaređala slična priznanja širom zemlje? Ovaj čin napuštamo u aprilu ove godine, dok pogledom ispraćamo potpredsednicu Vlade i ministarku kulture kako, u ime predsednika, prihvata gornjomilanovačko priznanje.

Treći čin ispisuje se u Subotici – doslovno ispisuje, jer se priprema predlog, potpisan gradonačelnikovom rukom, da predsednik konačno, nakon tolikih gradova i opština, postane počasni građanin i našeg grada. U biografiji kandidata, predlagač ne propušta da pobroji niti jednu javnu dužnost koju je vršio predsednik: bio je direktor Sportsko-poslovnog centra „Pinki“ u Zemunu 1996. godine kada je „uspeo da rekonstruiše ovo zapušteno sportsko zdanje i uspešnim poslovanjem višestruko poveća plate zaposlenih“, bio je ministar informisanja u Vladi nacionalnog jedinstva 1998, ali tu nam nekako fali podataka o njegovom ministarskom radu i uspesima, bio je poslanik, kandidat za gradonačelnika Beograda, zamenik predsednika stranke, ministar odbrane, prvi potpredsednik Vlade, predsednik stranke, predsednik Vlade, pa ponovo predsednik Vlade, a zatim predsednik Republike Srbije, a to je – nakon blistavih dostignuća – i danas. Predsednik je dobitnik nekoliko važnih nagrada, voli da čita, „naročito literaturu iz oblasti istoriografije i politike“, takođe igra šah i prati košarku i fudbal.

I tu se, u trećem činu, odigralo nešto neverovatno: osoba koja je pripremala predsednikovu biografiju toliko se umorila od nabrajanja svih tih uspeha i značajnih funkcija – konačno, predsednik je u našim životima skoro 30 godina – da je načinila jedan, nema bolje reči, ogroman previd.

Naime, u Subotici se zvanje “Počasni građanin” dodeljuje „fizičkim licima koja su svojim delima i činjenjima doprinela podizanju ugleda grada u zemlji i inostranstvu“. A kako je tačno predsednik podigao ugled grada u zemlji i inostranstvu? I, naročito, zašto je bolji kandidat za počasnog građanina od profesora filozofije, diplomirane psihološkinje i doktora tehničkih nauka koji zapravo jesu, čitavim svojim profesionalnim delovanjem, služili gradu i stvarno bili primer svojim sugrađanima? I da li predsednik treba sada, pošto je konačno postao predsednik svih građana, da postane počasni građanin svih gradova, pa tako i Subotice?

Četvrtim činom završava se ova bajka. Bajka o gradu koji je nekada umeo da prepozna i istakne svoje istinski zaslužne sugrađane – oni su širili njegove vidike, razvijali znanja i činili ga dobrim mestom za život svih.

Završila se bajka o svima nama koji smo na njih bili ponosni. Počela je, umesto toga, predstava u kojoj ništa nije onako kako nam se prikazuje.