Na suicidne signale ne treba ostati nem: Centar „Srce” kao podsetnik da ni ti, ni tvoj prijatelj niste sami

Od deset osoba koje se ubiju, osam daje definitivna upozorenja o svojim suicidnim namerama, a samo dvoje ne daje jasne znake. Gde smo onda kao društvo, kao institucije, država, kao pojedinci zakazali ako imamo osam ljudi koji daju jasne znake da će izvršiti samoubistvo i to naposletku i urade, bez da im se pruži pomoć? Gde nastaje propust?

Protekle subote je, polazeći od ovih pitanja, u Omladinskom klubu “Skladište” Fondacije „Danilo Kiš” bilo održano interaktivno predavanje pod nazivom “Istine i zablude o samoubistvu”, koje je na jednom mestu okupilo volontere i volonterke iz novosadskog Centra „Srce”, neprofitne organizacije koja se bavi prevencijom samoubistava i pružanjem emotivne podrške osobama u krizi, i Subotičane voljne da podele svoje iskustvo ili se edukuju o načinima za prepoznavanje takvih namera kod osoba u svom okruženju.

Prisutni su se usaglasili da ova tema i dalje važi za tabu, da se o njoj ne priča dovoljno, ili se to čini na način da se pravimo da problem ne postoji. A podatak koji su naveli iz Centra „Srce” – da je 2021. godina završena sa preko 8 hiljada primljenih poziva i kontakata – dovoljno je alarmantan.

Postoji hiljadu i jedna priča i hiljadu i jedno iskustvo

Pogled na brojke i činjenica da preko milion osoba u svetu svake godine izvrši suicid jasan je pokazatelj da je on sveprisutan, ali i propraćen zabludama tj. uverenjima koja nisu uvek tačna. Neprijatnost koja se oseća prilikom razgovora o samoubistvu lako može da dovede do toga da propustimo neke znake ili rešimo da se ne bavimo njima, kaže volonterka Centra “Srce” Jelena Sokić.  

„Samoubistvo je jedan veoma kompleksan problem i koliko god se mi trudili, pratili, čitali istraživanja, postoji hiljadu i jedna priča i hiljadu i jedno iskustvo. Svaka osoba je priča za sebe, i terapijski i psihoterapijski rad ne može da bude identičan sa svakom osobom koja razmišlja o samoubistvu. Potpuno su različite priče, potpuno su različiti pristupi i intervencije i ne možemo da kažemo ‘Aha, ona je potražila pomoć, znači da se zasigurno i spasila’”, podvlači Sokić.

Ipak, ono što bi bilo korisno, jeste da mi kao društvo postanemo senzitivniji na poruke koje nam ljudi sa kojima smo bliski šalju, odnosno da dobro slušamo šta je to što nam oni govore i u kom kontekstu, ističe direktor Centra „Srce” i volonter Goran Knežević.

„Ukoliko postoji neko u našoj okolini ko počinje da prima terapiju, svi mi osećamo olakšanje i u tom trenutku kažemo ‘Okej, on je farmakološki pokriven i sad se sigurno ništa neće desiti’. Ne, kažite mu da biste voleli baš za mesec dana da se vidite, i kažite mu da biste voleli baš za četiri meseca da se vidite”, upozorava on, ističući da se upravo tada vraća snaga koju pojedinac nije imao čak ni kada je pokušao da se ubije. 

Podrška i stručna pomoć su proces bez roka trajanja

Ono što često ume da se desi jeste da se, nakon pokušaja samoubistva i primanja određene, čak i bolničke pomoći, podigne životna energija. Ipak, misli i dalje ostanu tu, i otud nakon tri do četiri meseca od pokušaja može da dođe do novog koji je često fatalan, naglašava Sokić. Ona dodaje da osoba često na površini može da deluje kao da je poprilično dobro, ali svojim ponašanjem vrlo često pokušava da sačuva bližnje od toga kako se zapravo oseća.

„Kada govorimo o stručnoj pomoći za ljude koji su suicidni – to je proces. On nema rok trajanja. Mi ne možemo da kažemo da će od momenta kada je neko potražio podršku i pomoć proći još tri meseca dok njemu ne bude bolje. Ne možemo da znamo u kom trenutku u tom periodu osoba može da izvrši samoubistvo jer je pomoć možda stigla relativno kasno, i to ne znači da mi sad treba detektivski da otkrivamo kada je to trebalo da se desi”, kaže Sokić uz napomenu da za neke dva ili tri razgovora mogu biti dovoljan razlog da počnu razmišljati na neki drugačiji način, a za neke ljude je potrebno mnogo godina.

Kada je u pitanju starosna struktura osoba koje se odlučuju na samoubistvo, pravila ne postoje. Granice su se pomerile na mnogo mlađe generacije, a Sokić ističe da je kvalitativno drugačiji način na koji razmišljamo o protoku vremena kada smo mlađi i stariji.

„Tinejdžeri često imaju drugačiji doživljaj vremena i drugačiji doživljaj sveta – oni su fokusirani isključivo na sadašnjost. Kako odrastamo, mi otprilike možemo da predvidimo kako će naš život izgledati u narednih pet godina i koje stvari mogu da se dese za godinu dana. Setite se srednje škole – nismo pravili takve planove koje pravimo sada. Nema načina razmišljanja kako izgleda život kasnije i nije isti doživljaj budućnosti kao nekome ko ima deset godina više”, navodi ona. 

Važno je reagovati, pitati ljude i ne bojati se

Da je izuzetno važno otvoreno i bez osude razgovarati o samoubistvu, te postavljati pitanja imajući na umu da tim pitanjima ne možemo nauditi niti usaditi nekome ideju o suicidu kao potencijalnom rešenju problema, podvlači Knežević.

„Neophodno je da pružimo priliku nekome da verbalizuje svoje misli jer sve dok samo razmišljamo, mi ne znamo tačno ni šta mislimo. Jedna misao nasleđuje drugu, rečenica nikad nema kraj. Onog momenta kada treba nekome da objasnimo svoju misao, emociju i da ona dobije svoju formu, tada dolazi do toga da se osoba otvara i da konačno kaže da želi ili ne želi da razgovara o tome”, kaže on.

Važno je reagovati, ne bojati se, već pitati ljude zašto razmišljaju o tome, kroz šta prolaze, koliko im je teško, da li su ranije razmišljali o tome i šta im je pomoglo da prevaziđu prethodnu krizu. Ili, na kraju krajeva, priznati “Ja ne znam da ti pomognem, ali mogu zajedno sa tobom da potražim ko to ume” – poruka je Centra „Srce” i njegovih volontera i  volonterki.

Centar „Srce” je osnovan 1991. godine i deo je međunarodne mreže SOS centara za prevenciju samoubistva Befrienders Worldwide.

Svakog dana, volonteri Centra „Srce” razgovaraju, razmenjuju mejlove i četuju sa osobama koje traže pomoć.

Svako ko želi da podeli svoja osećanja, može to učiniti telefonskim pozivom na brojeve 0800 300 303 (besplatan) ili 021 66 23  393 (regularan), poslati mejl na vanja@centarsrce.org ili na sajtu www.centarsrce.org pristupiti čet servisu.

Neko od  volontera će biti tu da sasluša i bude podrška. 

Izveštaj je nastao u sklopu projekta “Polet 21/22”, koji zajednički realizuju Udruženje građana “Klara i Rosa” i Magločistač u okviru programa Beogradske otvorene škole „Mladi i mediji za demokratski razvoj“, a uz podršku Švedske.

Andrea Knežević je studentkinja četvrte godine novinarstva na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. U budućnosti sebe vidi u štampanim medijima, a sfere interesovanja su joj omladinske teme i regionalna saradnja.