„KAO DA SAM BIO U LOGORU“

Subotičani tvrde da ih je prevarila jedna lokalna firma, koja ih je odvela na rad u Slovačku, a preduzeće kaže da do sada na njen rad nije bilo primedbi.

Našu redakciju je posetila Subotičanka, ime i adresa su poznata redakciji, koja nam je ispričala da su prošli torturu u Slovačkoj o kojoj se jednostavno ne može ćutati. Svoju priču je ispričala prvenstveno zbog toga kako bi ljudi bili oprezniji kada se radi o poslu u inostranstvu, da ne potpisuju bilo šta i da nemaju poverenje čak ni u lokalne ljude.

– Bili smo u Beču, ali situacija sa poslom nije išlo kako smo želeli, pa smo došli kući. Tu smo od nekoga čuli da se traže radnici za rad u Slovačkoj. Obratili smo se D.O.O. Munka 2000, odnosno Laslu Nađu. Kada je čovek ogorčen, veruje u sve. A on je bio toliko ubedljiv da nismo sumnjali uopšte kada je rekao da će mesečna plata u Slovačkoj biti 700 evra za šta ćemo morati raditi dnevno između 8 i 12 sati, da ćemo dobiti tri topla obroka dnevno i besplatan smeštaj – priča ova žena.

Savetnik je prvo rekao da će putni troškovi iznositi sitnicu, nekih 30 ili 40 evra. To je kasnije poraslo na 70 evra po glavi. Ugovor koji su potpisali je precizirao da je on savetnik koji je predao znanje i da za to njemu pripada određena svota. „Ugovor je precizirao i sumu koja mu je isplaćena. Radi se o 200 evra po osobi.

– Kombi koji nas je dovezao u Slovačku je iz Vojvodine prevozio nas devetoro. Stali smo na nepoznatom mestu, a dva dvadesetogodišnjaka su nam pokazala dve fabrike. Navodno jedna od fabrika je bila vlasništvo jednog od mladića, a druga vlasništvo njegovog oca. Kasnije se ispostavilo da se radi o korejskim firmama koje se zovu Banjo i bave se sastavljanjem Samsung televizora. Nas su smestili negde gde su uslovi bili katastrofalni, imali smo zajednički tuš sa muškarcima. Četvoro nas je bilo u sobi, smešteni na vojničkim krevetima, a o toplom obroku nije bilo ni govora. Satnica je bila 2,2 evra, iako su nam rekli da ćemo dobiti fiksnu platu. Ja sam odmah htela da se vratim kući, ali mi smo opet tražili zajam da bi i otputovali uopšte na rad, a znala sam da od posrednika neću dobiti natrag ništa – objašnjava ova Subotičanka.

Odmah su počeli raditi, njen muž je radio samo dva dana, a treći dan se ispostavilo da za njega više nema posla.

– Ja sam radila i dalje, ali kada su u četvrtak uveče (za petak su nam inače obećali avans, što je trebalo da bude oko 20 ili 30 evra) rekli da se pakujemo jer ćemo sledećeg dana biti prevezeni u drugu fabriku udaljenu oko sto kilometara od mesta gde smo bili.

U mestu Cifer, sto kilometara dalje, nas je čekala žena koja se zvala Margareta. Ona je predstavljala slovačku agenciju Agentura Max. Tu je smeštaj bio prihvatljiv, ali je prva prodavnica bila trideset kilometara daleko. Zapravo, bila je jedna i u tom mestu, ali je tamo sve koštalo trostruko, nego u drugim radnjama: za primer, jedan hleb je koštao dva evra. Margareta nam je rekla, da ćemo nakon posla imati dobru razonodu; džoging, kako bismo otišli u radnju udaljenu trideset kilometara – priča naša sagovornica.

Subotičanka je na novom radnom mestu sastavljala plehane vaze visine četiri metara. Njenom mužu su rekli da će ga prevesti na drugo radno mesto, ali su ga odvezli samo u pansion. I ovde beše obećan avans, ali ništa. Za prvomajske praznike su za četiri dana ostali bez para i bez hrane. Muž naše sagovornice se upoznao sa nekoliko građevinara, sa njima je radio dva dana, za šta je dobio pedeset evra. Sa tim parama su nekako preživljavali.

– U ponedeljak su nam opet rekli da nas vode na drugo mesto, ali smo mi odlučili da bojkotujemo početak rada dok ne dobijemo avans. Bili smo izmoreni i fizički i psihički. Na novom radnom mestu smo lepili etikete na televizore pored pokretne trake. Istovremeno je stizalo četiri televizora, a traka se pokretala tako brzo da nismo mogli precizno lepiti. Uveče su došli i rekli da smo dobili otkaz jer nismo dovoljno dobro radili i da će nas odvesti na četvrto radno mesto. Iz grupe nas je ostalo samo četvoro, drugi bračni par je pristao da ode na četvrto radno mesto gde će, naravno, dobiti avans. Mi više nismo u to poverovali. Trebali smo čekati do petka da ponovo počnemo sa radom na nekom četvrtom mestu, bez hrane, bez ičega, a nismo mogli ni spavati. Nismo hteli da idemo dalje. Još jednu noć smo prespavali u pansionu, od Rumuna koji su takođe stanovali tamo smo dobili tri faširane šnicle i četiri cigarete. Nisu mogli više gledati kako patimo. Otišli smo u slovačku policiju, ali tamo su nam samo rekli da ne mogu učiniti ništa jer smo potpisali ugovor. Ugovor je bio na slovačkom, ni reči nismo razumeli, a uzalud smo tražili tumača. Tada sam pozvala brata da dođe po nas. Sledećej jutra su stigli, a ja kao da sam se ponovo rodila kada sam ih videla. To nije Evropska Unija, to je katastrofa!

Kada su stigli kući, otišli su u subotičku kancelariju ali im tamo radnici nisu poverovali ni reč.

– Znam da nismo mi jedini koje su prevarili. Obećali su nam da ćemo za odrađeno vreme dobiti satnicu, ali ne znam da li mogu verovati ovom obećanju. Meni je bilo važno da ispričam šta nam se desilo, da ljudu budu obazriviji. Da se više ne obraćaju ovoj agenciji i molim sve, ko je imao slična iskustva, da se javi u „Mađar so“ – završava naša sagovornica koja nam je pokazala i ugovore potpisane i u Srbiji i u Slovačkoj. Ispostavilo se da ugovor potpisan u Slovačkoj nije na slovačkom, već na češkom jeziku. U opisu poslova se može naći rukovanje sa robom, pomoćni rad u proizvodnji, logistički poslovi, čišćenje, telefonska komunikacija sa kupcima, pakovanje proizvoda, proizvodnja elektronskih delova, obaveza da se radi najviše 300 sati u tekućoj godini za 55 čeških kruna na sat, koje se mogu isplatiti i u evrima. Kao mesto obavljanja poslova označena je Trnava, ali i dodatak da poslodavac ima pravo promeniti mesto obavljanja posla sa čime se radnik slaže. Na taj način je moguće da se posao obavlja i van Češke. Interesantna stavka je što je prema ugovoru radnik saglasan da mu se plata uplaćuje na sledeći račun, ali broj računa nije napisan. U ugovoru se radnik obavezuje da prihvati da mu poslodavac čak i bez razloga da ostavku, bilo kada.

Laslo Nađ, direktor D.O.O. Munka 2000 nam je telefonom izjavio da su nesporazumi već izglađeni, a na posao u Slovačkoj je samo nekolicina njihovih klijenata imala primedbi, koji inače, prema Nađevom saznanju, nisu odgovarajuće obavljali posao.

– I sad imamo 17 ili 18 radnika napolju, od kojih nismo dobijali primedbe. Naša agencija daje samo savete, mi nismo biro. Naša agencija stupa u kontakt sa poslodavcem, ali naša odgovornost se tu i završava, ne možemo garantovati ni za poslodavca ni za sposobnosti radnika koje mi šaljemo. Obično organizujemo prevoz, ali mi samo preporučujemo radna mesta i poslodavce, a sve ostalo ugovaraju zainteresovane strane. Ukoliko radnici ne rade kako treba, poslodavac im može dati otkaz. Ja imam informacije da su ovi ljudi na posao išli pijani, drogirani, ili uopšte nisu ni išli na posao. Mi smo sve radili po zakonu. Telefoniranje, održavanje kontakata sa poslodavcima košta veoma mnogo. Od tih 200 evra, što mi tražimo, 70 posto odlazi na ove troškove – kaže direktor. Na pitanje kakva su im iskustva sa slovačkom firmom Agentura Max, nepoznati muškarac odgovara da tek od nedavno radi u firmi D.O.O. Munka 2000.

– Više godina rade sa Mađarima, Ukrajincima, Rumunima, i nismo o njima čuli ništa loše. Mi činimo sve da sve bude u redu. Uslove rada su nam poslali još pre nego što su radnici krenuli, tako da nisu imali razloga da se iznenade – kaže. Direktor dodaje da im je veoma teško što ne mogu kontrolisati rad i ponašanje svojih klijenata u inostranstvu. D.O.O. Munka 2000 inače preporučuje radnike i u Austriju i Italiju.

Izvor: Magyar Szó