Kako je besplatno osnovno obrazovanje postalo luksuz: 1.000 zašto, bez zato

Za svako dete u osnovnoj školi roditelji treba da izdvoje u proseku između 70.000 i 100.000 dinara godišnje – PO DETETU – za „besplatno“ i obavezno osnovno obrazovanje, što samim tim znači da i nije baš besplatno, naprotiv, izuzetno je skupo, bez prostora da roditelj kaže „ne“ za bilo šta.

Kada deca krenu u osnovnu školu, sve je lepo i divno i svi smo veseli a sreće nema veće. Vremenom, roditelji shvate da besplatno osnovno obrazovanje, koje je i obavezno, postaje noćna mora kada su troškovi „besplatnog“ osnovnog obrazovanja u pitanju.

Kada dođe na red kupovina udžbenika i ostalih potrepština, potrebno je izdvojiti između 15.000 i 25.000 dinara, u zavisnosti od uzrasta a tu treba dodati i garderobu, pa oprema za fizičko itd.

Postavlja se pitanje zašto se ne koriste udžbenici jedne fondacije, koji su besplatni i adekvatni. Gde god su roditelji pokušali preko Saveta roditelja da pokrenu tu temu, naišli su na zid. Zid koji je sačinjen od sprege izdavača koji preskupo naplaćuju udžbenike i onih koji u ime škole odlučuju koji će se udžbenik koristiti.

Često nije moguće ni naslediti udžbenike od starije generacije jer se svako malo nešto menja, ali se sigurno ne menja suština jednog udžbenika, a to je da deci pruži adekvatno znanje predviđeno za njihov uzrast. Jedina razlika koja postoji u udžbenicima je ta da II svetski rat nije na 26. strani, nego na 43. ili da Azija nije na 59. nego na 37. strani ili da su biljojedi na 65. strani a ne na 24.

Neko bi pomislio da je tu kraj, a u stvari tek sada dolaze na red svi krpelji roditeljskog budžeta koji – bez srama i blama – svoje usluge naplaćuju skoro duplo više a neretko i deset puta više od cene koja se plaća kada bi hteli da sprovedete istu uslugu, ali u sopstvenoj režiji a ne preko škole.

Svi ti krpelji – bez trunke griže savesti – vode se logikom da detetu u osnovnoj školi ne može da se kaže da ne može na ekskurziju jer je preskupa, da ne može na sajam knjiga ili na izlet jer je preskupo. Kako detetu objasniti da se ne slika sa drugarima jer je fotografija 10 puta skuplja od cene koja bi se platila u foto radnji? Roditelji se na sve načine trude i dovijaju ne bi li našli novac za sve te prenapumpane troškove za „besplatno“ osnovno obrazovanje.

Osnovne škole rade sve po zakonu kada su krpelji roditeljskog budžeta u pitanju. Raspiše se javna nabavka za ekskurzije i fotografa, a uredno se javi samo jedan ponuđač. Pa kako? Pa lepo, dogovore se oni među sobom da podele tržište i svako zaduži određeni broj škola gde će se samo on javiti na poziv za javnu nabavku i tako sebe nametnuti kao jedinog ponuđača.

Dešava se da ekskurzija sa jednim noćenjem košta 9.900 dinara, a kad se po specifikaciji ponude saberu, isti troškovi po cenama na internetu istih dobavljača (iznajmljivanja autobusa, hotel, osiguranje, dnevnica nastavnika, ulaznice za muzeje itd.), dobije se cifra od 5.800 dinara. Nameće se pitanje: da li turistička agencija ima moralno pravo da uzme 70% više novca na ime marže za uslugu, ili bi to trebalo da bude svedeno na pristojnih 10 ili 15, maksimum 20 procenata?

Situacija je zanimljiva i kod ponude za sajam knjiga, gde je ponuda za aranžman agencije za osnovnu školu 3.200 dinara, a jedna srednja škola se samoorganizuje, iznajmi autobus i naplati odlazak na sajam knjiga 2.200 dinara iako je dnevnica nastavnika skoro duplo veća u srednjoj školi.

Famozno fotografisanje na način kao 1986. godine u eri kvalitetnih kamera na mobilnim telefonima, na početku, na kraju, u sredini školske godine je takođe priča za sebe. Kada se prođe kroz gore pomenutu proceduru (šemu) javne nabavke, fotografije neretko koštaju i 10 puta više, nego da ste dete odveli u foto-radnju da se izradi ista fotografija. Cene fotografisanja kulminiraju, eksplodiraju i lete u nebo kada je mala ili velika matura u pitanju, pa se često ne zna ni koliko se fotki dobija, ni koliko plaća, a tu su i neki tabloi u osnovnim školama (!?), za koje se ne zna ni gde stoje, ni čemu služe, ni zašto su potrebni. Fotografije za taj tablo u foto-radnji koštaju oko 100 dinara i zaista je nejasno zašto isti takav set fotografija mora da košta 600 ili 700. pa i 800 do 900 dinara preko škole. Naravno, izrada tabloa se dodatno plaća.

Zanimljiva je i cena, odnosno kombinacija ponude i cene koja se na kraju stvarno plati, kada je u pitanju mala matura. Mala matura izgleda kao svadba i dešava se, tradicionalno, u jednoj subotičkoj, možemo slobodno reći, kafani/restoranu. Malu maturu, po rečima škole, organizuju roditelji a roditelju budu pozvani na sastanak sa restoranom kada je sve već dogovoreno, mada nikome nije jasno ko od roditelja sve to dogovara i ugovoara. Ponuda za malu maturu koja dođe do roditelja je jedna stvar, a kada se dođe do momenta plaćanja – cena je 60% veća. Nađu se tu razni dodatni troškovi kojih nije bilo kada su roditelji na roditeljskim sastancima glasanjem donosili odluku o prihvatanju ponude (prvobitne). Postavlja se pitanje da li ponuđač krši zakon o zaštiti potrošača jer naplaćuje 60% više u odnosu na ponudu koju je dao? Kada se pojave i neke druge ponude za malu maturu, one su po pravilu skuplje za 20 ili 30 procenata, pa je logično da se roditelji odluče za jeftiniju i uhodanu varijantu, a onda ta „uhodana“ i „jeftinija“ varijanta, na kraju, bude skuplja od svih drugih ponuda.

Za svako dete u osnovnoj školi roditelji treba da izdvoje u proseku između 70.000 i 100.000 dinara godišnje – PO DETETU – za „besplatno“ i obavezno osnovno obrazovanje, što samim tim znači da i nije baš besplatno, naprotiv, izuzetno je skupo, bez prostora da roditelj kaže „ne“ za bilo šta. Postoje oni kojima svi ovi troškovi nisu problem, čak apeluju da budu i veći, a ostali roditelji (velika većina) ćute, ne bune se, plaše se „osvete“ nastavnog kadra, šikaniranja deteta, loših ocena jer nastavnik uvek može da pita nešto što učenik neće znati koliko god da je učio.

Zašto rukovodstvo škole ne sagleda sve ove troškove i njihovu neophodnost? Zašto se ne razmotri upotreba besplatnih udžbenika pomenute fondacije za pojedine predmete, zašto Grad ne izdvoji sredstva za udžbenike za osnovno obrazovanje, zašto se javne nabavke za ekskurzije i fotografisanje ne svedu na prihvatljive iznose koji bi jasno bili naznačeni u pozivu o javoj nabavci?

I, na kraju, mala matura treba da bude praznik i proslava znanja, a ne promocija kiča i šunda u svakom smislu tih reči, koja se neće odigrati u „kafani“, jer škola je mesto gde se deca uče pravim životnim vrednostima uz ono čuveno: znanje je moć i bogatstvo koje ti nikada niko ne može oduzeti. Barem bi tako trebalo da bude.

Poslednjih dana smo obasuti informacijama o besplatnim vrtićima i udžbenicima za osnovce u Beogeadu, nekakvim vaučerima od 6.000 dinara za decu do 19 godina, takođe u Beogradu. Zašto samo u Beogradu? „Naša deca“ manje vrede?

„1.000 zašto, bez zato“.

Autor teksta je jedan roditelj iz Subotice koji želi da ostane anoniman.