KAD IZVEŠTAVANJE POSTANE IŽIVLJAVANJE

Smrt dvanaestogodišnjeg dečaka iz Banatske Subotice, koji se utopio u reci u blizini porodične kuće, a za koga se prvobitno mislilo da je otet, pokrenula je novu tabloidnu lavinu bezočnog gaženja osnovnih ljudskih prava zarad tiraža. Slike porodice u trenucima kada saznaju da se dečak utopio, zamenile su fotografije sa sahrane, a spekulacije koje objavljuju od dana kada je dete nestalo se nastavljaju.

Dok se još mislilo da je dečak otet, objavljivane su vesti o navodnom učešću njegovih roditelja u organizovanju otmice, a kada je policija saopštila da je reč o nesrećnom slučaju, i da je dečakov mlađi brat izmislio otmicu, obrušili su se na devetogodišnje dete. Naslovi poput “strašan lažov”, uz dijagnoze koje u ovom tekstu nećemo navoditi, punile su dnevnu štampu.

Tačke novinarskog kodeksa koje su prekršene u danima za nama možemo nabrajati unedogled.

“Najpre, opšta odredba da novinar mora da poštuje privatnost, dostojanstvo i integritet ljudi o kojima piše. Posebno kada je reč o deci, mora da vodi računa o tome da dete ne bude izloženo riziku zbog toga što je učinjeno prepoznatljivim na bilo koji način”, kaže za RSE Gordana Novaković iz Saveta za štampu, pa nastavlja:

“Novinari su takođe po kodeksu obavezni da u izveštavanju o događajima koji uključuju lični bol i tugu prilagode način izveštavanja tako da odražavaju saosećanje i diskreciju. Mislim da je takođe prekršena i odredba koja se odnosi na to da, kada izveštavaju o tragedijama, novinari moraju da izbegavaju spekulacije i prenošenje nedovoljno proverenih stavova i mišljenja”, navodi Gordana Novaković.

Tekstovi su zasnivani na pričama komšija, bliže i dalje rodbine stradalog dečaka, a nakon što se saznalo da se utopio, u analizu ličnosti i ponašanja njegovog mlađeg brata dali su se “stručnjaci” tabloida. Sve su to pratile fotografije iz porodične kuće, a jedan list objavio je i sliku tela dečaka u reci. Pa još jednu, uveličanu.

“Ja mislim da bi ovoga puta ministarstvo imalo razloga da reaguje”, dodaje naša sagovornica.

Još uvek bez reakcije resornog ministarstva

Iako najavljuju da će preduzeti sve zakonom predviđene mere, u Ministarstvu kulture i informisanja, za sada – bez konkretnih reakcija. Ministar Ivan Tasovac na ovo pitanje nije trošio mnogo reči.

“Zaista ne komentarišem… Mislim da ne treba na taj način manipulisati ljudskim tragedijama”, rekao je Tasovac.

Ovo je samo jedan u nizu primera više ne samo neprofesionalnog, već i neljudskog i nemoralnog rada pojedinih novinara i njihovih urednika. Slično su pisali i o ubistvu Tijane Jurić, zbog čega je reagovao i otac petnaestogodišnje devojčice. Pisalo se o porodičnim odnosima, iznošeni su poverljivi podaci iz istrage, a osumnjičenom je presuđeno i pre odluke suda. Dinko Gruhonjić iz Nezavisnog društva novinara Vojvodine kaže da tabloidni, senzacionalistički pristup, koji ne mari za posledice, eskalira u društvu bez morala.

“Apsolutno se ne razmišlja ni u jednom momentu o onom fundamentalnom pitanju, koje svaki čovek treba sebi da postavi, a naročito oni koji se očigledno lažno predstavljaju kao novinari, a to je – kako bi meni bilo da se to desilo meni ili mojoj porodici”, navodi Gruhonjić.

Ovde više nije reč o nepoštovanju novinarskog kodeksa, već o ozbiljnom ugrožavanju drugih. Psihološkinja Vesna Brzev Ćurčić navodi da takav način izveštavanja za posledicu može imati trajne traume, kako na one koji su direktni učesnici u tragičnim događajima, tako i na one koji o tim događajima čitaju, slušaju ili gledaju.

“Pre svega mislim da su traumatična iskustva za one koji su članovi porodica onih koji se imenuju u sredstvima javnog informisanja, jer je to dodatna traumatizacija. Desi se ponekad da, naročito kada su deca u pitanju, o nekim događajima pričaju iz straha na način koji možda ne odgovara onome što je za nas odrasle realna istina. Ali to je neka istina koja za njih predstavlja psihičko sklonište za dušu i način da pobegnu od užasnog saznanja da se nešto tako katastrofalno desilo. Jako je pogrešno, štetno i po psihički život maksimalno ugoržavajuće takve osobe diskvalifikovati na bilo koji način. Bilo tako što se uvredljivim tonom govori o njima, bilo tako što im se prikačinju psihijatrijske dijagnoze. Ono što se posle javlja u životu je jedan osećaj da su progonjeni, da nisu shvaćeni, da su ih odbacili i, što se najčešće dešava, da su krivi ili da su sami na neki način doprineli tome što se dogodilo”, rekla je Vesna Brzev Ćurčić.

Dodaje da porodicu koja je prošla kroz tragediju ne ostavljaju na miru.

“O njima pišu, njih fotografišu, objavljuju obdukcijske nalaze, objavljuju fotografije, što je apsolutno neprimereno, ne samo sa aspekta medijskog izveštavanja, nego pre svega poštovanja ljudskog prava na dostojanstvo, a posebno prava žrtve na dostojanstvo. S treće strane, to predstavlja jednu patološku hranu za dušu, znači mi se na neki način hranimo, što strahom, što užasom, što time što sami ne možemo da budemo dovoljno agresivni nego se krijemo iza agresije drugih ljudi. Drugim rečima, ovakav način izveštavanja je apsolutno štetan za svakoga, od žrtve, preko porodice žrtve, do nas koji to konzumiramo”, navodi ona.

Dok novinarska udruženja pozivaju medije da se u izveštavanju o ovakvim događajima strogo pridržavaju pravila profesije, manipulacija nesrećom u Banatskoj Subotici zarad profita se nastavlja. Kazne u slučaju podnošenja prijava relativno su niske, pa bi njihovo povećanje moglo biti jedan od načina zaustavljanja tabloidne lavine.

“Kazna je nešto što uvek ljude dovede do reda i do pameti. Svi smo počeli da vezujemo kaiševe u kolima onog trenutka kada su uvedene kazne. Ali mi se čini, bar kada su mediji u pitanju, da bi možda moralo da postoji nešto što bi se zvalo sud časti, kao što postoji recimo u mojoj struci. Znači, neki sud koji bi izrekao kaznu koja bi ukazivala na štetnost ili manipulaciju nesrećom da bi se ostvario profit. Iza svega ovoga, nažalost, stoji profit i to da li ćemo prodati sto, sto pedeset primeraka više ili ne”, rekla je Vesna Brzev Ćurčić.

Dinko Gruhonjić zaključuje da su mediji ogledalo društva u Srbiji.

“Ono je duboko frustrirano, duboko traumatizovano, ono je pre svega postratno i postgenocidno društvo u kojem suštinski ni posle pada Miloševićevog režima nije urađeno previše ili gotovo ništa na povratku morala. Ovo društvo prosto mora da se upristoji kroz jednu jasnu i otvorenu diskusiju – zbog čega nam se dešavaju ovakve stvari i zbog čega ne ličimo ni na šta, kao što bi rekao premijer”, navodi Gruhonjić.

Izvor: Slobodna Evropa (Iva Martinović)