Čekajući Godoa: Da li će kulturno nasleđe Subotice i Skoplja koje je preživelo ratove i zemljotres dočekati obnovu?

Veličanstveni ulaz koji čine dvokrilna vrata od kovanog gvožđa, odavno su prekrili neugledni grafiti svakojakih poruka. Lokal u podnožju zgrade, koji je gotovo tri decenije bio dom čuvene kafe-poslastičarnice “Ravel”, godinama je napušten, a zub vremena polako je počeo da nagriza i spoljnju, glavnu fasadu objekta. Ovako danas izgleda Gradska najamna palata u Nušićevoj ulici pod brojem 2, spomenik kulture u zaštićenom gradskom jezgru Subotice.

Iako je poslednjih godina uloženo mnogo novca u osveženje i ulepšavanje prostora koji je okružuje, pre svega u dugogodišnju adaptaciju, rekonstrukciju i izgradnju Narodnog pozorišta, obnovu glavne fasade Gradske biblioteke, izgradnju Nove fontane, a pre nekoliko meseci i u novo popločanje puta koji povezuje ove objekte, Gradska najamna palata za 111. godina, koliko krasi centar grada, nije dočekala svoj red, pa sad njeno ruinirano stanje, čini se, još više dolazi do izražaja.

“Ta građevina je fenomenalna i nemam podatak da li je tokom vremena fasada restaurirana. Mislim da nije, da je to i dalje originalno stanje, mada bi se lako moglo videti jer se sada gule ti slojevi i moglo bi se ustanoviti da li je fasada rađena. Uglavnom, vreme je za obnovu”, kaže Gordana Prčić Vujnović, arhitektica i kontervatorka-savetnica Međuopštinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture Subotica (MZZSK), koja nakon više od 38 godina rada i brige za kulturno nasleđe, odlazi u penziju.

Poslednji pokušaj da se ovo jedinstveno zdanje obnovi bio je 2020. godine, kada je u januaru Grad Subotica, na osnovu dobijenih sredstava po javnom konkursu za finansiranje i sufinansiranje projekata u oblasti lokalnog i regionalnog ekonomskog razvoja, potpisao sa Upravom za kapitalna ulaganja Ugovor o prenosu sredstava koja su bila namenjena za sanaciju, rekonstrukciju i restauraciju uličnih fasada Gradske najamne palate, kao i palate Štedionice Subotice (Korzo 4) i palate Mađarske opšte kreditne banke (Trg republike 2).

U pitanju su bila sredstva od ukupno 200 miliona dinara, dok je Grad odlučio da podrži projekat sa još 47 miliona dinara. Međutim, zbog pandemije korona virusa, Uprava za kapitalna ulaganja je u martu obustavlja finansiranje projekta i od tada nema informacija da li će i kada fasada ove zgrade biti obnovljena.

“Nisam optimista što se tiče restauracije, jer su to zaista velika sredstva. Koliko znam, po tom premeru iz 2020. godine, to je bilo nekih 85 miliona dinara. Danas je to duplo, ako ne i više, pošto je objekat veliki, ima tri fasade i dvorište”, objašnjava Prčić Vujnović, dodajući da fasada nije jedina kojoj je potrebno vratiti stari sjaj.

“Drugi problem koji je baš urgentan, jeste viseći hodnik sa unutrašnje strane koji se skroz nagnuo, dakle, statički je popustio. Međutim, već godinama tako stoji, tako da se verovatno stabilizovao u tom nagnudom položaju, ali to je nešto što bi trebalo uraditi. I krovni pokrivač je isto dotrajao”, dodaje ona.

Novine na svakom polju

Gradska najamna palata je izgrađena u periodu od 1911. do 1913. godine, u vreme kada je podignuta Gradska kuća i kada se uređivao njen enterijer. Kako bi Gradska kuća dominirala gradom, Gordana Prčić Vujnović kaže da je porušen jedan čitavi urbani blok, koji je se protezao od današnje Rajfajzen banke do Narodnog pozorišta.

“To je bio jedan urbani blok koji je zbrisan izgradnjom Gradske kuće. Porušena je palata Mačković koja se nalazila prema Štrosmajerovoj ulici, kako bi Gradska kuća dobila na značaju, kako bi se ukazalo na njenu lepotu, veličinu, kako bi se pokazala moć grada i te države u kojoj se Subotica nalazila u to vreme, i samim time ovaj prostor je dobio priliku da bude uređen”, priča arhitektica.

U želji da prati investitore i zemljoposednike koji su po gradu podizali najamne palate, Grad Subotica je odlučio da i sam postane investitor jedne i 1911. godine raspisao je konkurs za izgradnju Gradske najamne palate.

“Za divno čudo, pobedio je jedan potpuno nepoznati arhitekta Pal Vadas. Konkurisali su i Marcel Komor, Deže Jakab, Titus Mačković, znači svi velikani koji su stvorili ovaj grad i koji su obeležili sve najznačajnije objekte, i zaista je iznenađujuće kako je pobedio jedan nepoznati arhitekta koji je došao iz jednog manjeg mesta, Sakča iz Mađarske”, predočava naša sagovornica.

Da je zaista pobedio najbolji, Prčić Vujnović potkrepljuje podacima da je ovaj objekat sasvim drugačiji od ostalih u gradu i da odudara svojom kubaturom, igrom masa, jednostavnošću, elegancijom i dekoracijom koja se jedva i naslućuje, pri čemu je drugačija i od svih secesijskih objekata.

“Ovaj arhitekta je projektovao u stilu bečke secesije, mada sam projekat nije bio toliko prefinjen i elegantan, koliko je ovo izvedeno rešenje. Dakle, od samog projekta do izgradnje desile su se određene izmene i objekat je još dobio na značaju i lepoti”, ističe ona.

Interesantna građevina, interesantan graditelj – “Pal Vadas se tada pojavio u gradu i dobio je da projektuje i fasadu današnje Muzičke škole, jer je rušenjem Mačkovićeve kuće, nekadašnjeg Gradskog poreskog odeljenja, ostao ogoljen jedan zid na koji se ona oslanja i trebalo je tu palatu obnoviti. Napravio ju je ovakvom kakvu je danas poznajemo i jedna je od retkih njegovih građevina i građevina sa elementima minhenske secesije. Kako je napravio ova dva objekta, potpuno je nestao sa arhitektonske scene. Ostao je u Subotici, radio je neke industrijske, manje objekte, ali nikada više ovako posebna dela. Iz Subotice je 1944. godine odveden u Austriju u logor i tamo je preminuo. Tako da, interesantna građevina, interesantan i sam graditelj kao pojava. Stvorio je remek delo i nestao”, kaže Gordana Prčić Vujnović o Palu Vadasu.

Gradska najamna palata je donela novine na svakom polju, pre svega u materijalima i konstrukcijama. Kako objašnjava naša sagovornica, gradnja je masivna, a obloga fasade nije od maltera, kao što je to bilo uobičajeno, nego je od određene vrste plemenitog maltera, veštačkog kamena čiji vek trajanja je mnogo duži.

“Dole je za soklu upotrebljen crveni kamen koji je iz kamenoloma u Mađarskoj, a koji je rado korišćen u vreme secesije i ima ga na svim secesijskim objektima u gradu. Međutim, ono što je najvrednije kada gledamo objekat, jeste svetlarnik u mansardnom krovu. To je bio prvi put da je u Subotici tolika obilata upotreba stakla primenjena na fasadi”, objašnjava Prčić Vujnović.

Novine su vidljive i u dekoraciji jer, kako kaže arhitektica, Gradska najamna palata je izgrađena kada je dekorativna fasadna secesija bila na zalasku, pa je sam objekat oslobođen suvišne dekoracije i do izražaja dolazi njegova kompozicija, odnosno suština objekta.

“Objekat ima specifične elemente koji su inspirisani bečkom secesijom. Na samom objektu, na ugaonom delu kojim dominira toranj i masivni stubovi koji još više ističu eleganciju objekta, u vrhu se nalaze skulpture. Te skulpture imaju svoju simboliku i nastale su po ugledu na dela Gustava Klimta”, kaže Prčić Vujnović.

Osim toga, bočnu fasadu, gde je i svetlarnik, krase muške i ženske figure sa atributima koje simbolizuju industriju s jedne, i umetnost s druge strane. Tu su i maske izvedene u metalu, kao i mozaici koji su toliko suptilni i skriveni, “da se čovek iznenadi kad ih vidi”.

“To su simboli ptica i labudova, prelepi detalj na tom objektu, kao i keramičke pločice oko prozora koje su neuobičajena dekoracija. Prelepo je kovano gvožđe, sam ulaz u objekat je reprezentativan i tu se takođe nalaze Žolnaji keramičke pločice predivnih boja. U ulazu je sačuvan i luster od kovanog gvožđa, ograda je prelepa i to bi mogla da bude jedna turistička atrakcija u gradu, jer nemamo takvih enterijera”, kaže Prčić Vujnović.

Život Gradske najamne palate

U vreme kada je izgrađena, Gradskom najamnom palatom je raspolagao Grad, stoga su u njoj mogli da stanuju visoki gradski činovnici i za grad značajni ljudi i delatnici, koji su za mesto konkurisali, kaže Dejan Mrkić, arhivista Istorijskog arhiva Subotica.

Prema njegovim rečima, zgrada je stanarima pružala najveći mogući komfor tog vremena, jer je bila opremljena najneophodnijom instalacijom, počev od struje i vode, do gasnog grejanja i gromobrana. Stanovi su bili luksuzni sa odvojenim toaletom i kupatilom, a na raspolaganju im je bio i vrlo poseban, secesijski lift.

“Taj lift je i danas dobro očuvan. Nije u funkciji, ali bi mogao da radi kada bi se popravila sajla. Potpuno je sačuvan u izvornom obliku koji čini kabina, staklo, drvo i dekoracije”, kaže Mrkić, dodajući da se i svetlarnik koristio.

“Namena mu je bila da bude slikarski atelje, što je i bio između dva rata. Tu je radio poznati subotički slikar Šandor Olah, tako da je da ta zgrada imala svoj višeslojni život, od onog poslovnog dela u podnožju, pa do stanova ”, ističe naš sagovornik.

Beleg jednog vremena – “Godine 1941. prilikom ulaska mađarske vojske u Suboticu, otvorena je vatra na Gradsku najamnu palatu, konkretno na neki stan. Zgrada je tada pretrpela oštećenja na fasadi i, koliko sam uspeo da nađem, slikarski atelje je bio oštećen. Poznati subotički slikar je doživeo određene traume zbog toga, ali preživeo je, što je najbitnije. Zgrada je popravljena još za vreme rata i okupacije, što se može videti u jednom detalju koji nije baš verno rekonstruisan. Možda je to bilo privremeno, možda nije bilo volje da se uradi, ali je i to na neki način beleg jednog vremena i možda je dobro da nekome skrene pažnju i da ga zainteresuje zašto je tako”, kaže Dejan Mrkić, pokazujući na lice treće skulpture koja krasi glavnu fasadu objekta.

Kada su u pitanju poslovni prostori u podnožju zgrade, život u njima je bio jednako zanimljiv.

“Stari grafičari pričaju da je prilikom formiranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, jedan Srbin iz Budimpešte doselio svoju štampariju brodom, pa kopnom i tu otvorio Gradsku štampariju. Kasnije je u društvenom vlasništvu dobila ime ‘Panonija’. Grafičari pričaju da ju je tadašnji direktor krstio po marki svojeg bicikla koji se zvao ‘Panonija’. Koliko je to tačno, ne znam, ali to je bilo jedno značajno subotičko preduzeće”, objašnjava arhivista.

Naš sagovornik kaže da su se zakupci poslovnih prostora vremenom menjali, sve do kraja 80-tih godina prošlog veka, kada je jedan preduzetnik otvorio kafe-poslastičarnicu “Ravel”, čiji je enterijer oblikovao u stilu secesije po ugledu na objekat.

“To je bilo jedno vreme renesanse subotičkog ugostiteljstva, kada se stvarno, za razliku od današnjeg vremena, puno ulagalo u enterijere. Na svu sreću, taj je kafe potrajao 30 godina. Trenutno je zatvoren, ali je enterijer sačuvan”, kaže Mrkić, dodajući da je “Ravel” bio više od ugostiteljstkog objekta.

“Vlasnik je bio blizak kulturnim klubovima u gradu, pa su se tu često održavale pesničke i književne večeri, likovne izložbe, susreti, razgovori i prava je šteta što se vlasnik, koji je još u nekim aktivnim godinama, možda umorio ili imao neke svoje razloge zbog kojih je odustao i rešio da to nekome drugom prepusti. U svakom slučaju, podigao je lestvicu u uređenju i ugostiteljstvu na viši nivo. Takvo je vreme bilo 80-tih godina. Angažovale su se poznate arhitekte i dizajneri koji su na više lokacija dobro uredili lokale. Veliki novac je tada uložen, dok je danas neki drugi trend. Ima skupljih lokala, ali ako prođemo Korzoom, svi lokali koji se uzimaju u zakup, a koji nisu vlasnički, uređuju se vrlo jeftino. Malo se ulaže u enterijer jer uvek moraju biti spremni da se pakuju odatle. Bitno je da tu bude neka bašta ili, da ne kažem, kladionica, i to su minimalistički enterijeri bez ambicija da se ostavi bilo kakav trag”, podvlači naš sagovornik.

Poslednje što zna, Mrkić kaže da je Gradska uprava ponudila da ovaj prostor zakupi prvenstveno neko od ugostitelja, ali da se niko nije javio. Ono što je dobra vest, dodaje, jeste da je atelje kasnije pretvoren u stan u kojem je živela jedna porodica, a da je pre desetak godina preuređen u studio za ples, tako da se i danas koristi.

Kako do obnove i zašto je toliko skupa?

Gradska najamna palata se na neki način nalazi pod duplom zaštitom, jer osim što je zaštićena kao pojedinačni objekat, odnosno utvrđena za kulturno dobro, ona je zaštićena i unutar prostorne kulturne istorijske celine, tačnije zaštićenog gradskog jezgra koje od velikog značaja, što je druga gradacija.

To znači da podleže najstrožim merama zaštite koje propisuje MZZSK i da prilikom obnove objekat mora da zadrži autentičan, izvorni oblik. Upravo to čini restauraciju ovog i sličnih objekata skupom, jer ne može da se radi na bilo koji način i bilo kakvim materijalima, što je istovremeno i razlog dugog čekanja na istu, jer toliko velika sredstva nemaju ni Grad ni MZZSK.

“Nekada je Grad imao dobru tradiciju da godišnje dva-tri objekta restaurira u centru grada. Međutim, već nekoliko godina nema ništa od toga i to bi bilo dobro vratiti na nivou Grada, da se svake godine makar jedna ili dve fasade srede. Mislim da je to rešenje. Drugo rešenje su konkursi. MZZSK nema svoja sredstva da učini bilo šta, ali konkurišemo prema pokrajini i republici. To su uvek tri-četiri projekta, ali toliko je tih objekata, pogotovo sad, jer crkve uglavnom imaju prednost jer su zaista ruinirane. Ipak, nije isključeno da će jednog dana doći na red ili da će Grad ponovo konkurisati”, kaže Gordana Prčić Vujnović.

Treća opcija su međunarodni projekti, dodaje naša sagovornica, podsećajući da je pomoću jednog IPA projekta pokrenuta i obnova Sinagoge.

“Jako je veliki broj objekata koji čeka na obnovu, ne samo u Subotici, jer smo zaduženi za teritoriju devet opština. Ipak, nadam da će ovaj objekat sad, kako je vama zapao za oko, zapasti i nekome ko je bitan činilac ovoga grada i da će se pokrenuti akcija da se sredi”, nada se Prčić Vujnović.

Ona ističe da je Subotica nekada imala i Komisiju za ulepšavanje grada koja je odigrala veliku ulogu 1984. i 1985. godine, kada je sređen veliki broj fasada, napravljena pešačka zona i uređen centar grada. Od tada, kako kaže, malo fasada je sređeno i polako bi sve one ponovo mogle da dođu na red.

“Smatram da bi i danas trebalo da postoji neka Komisija za ulepšavanje grada, pogotovo što se grade višespratnice i to ne samo za zaštićeni deo, jer tu koliko-toliko i koordiniramo, nego za čitav grad bi trebalo da postoji neka Komisija koja bi povela računa o lepoti ovoga grada i onoga što se gradi, jer mislim da ćemo izgubiti naš grad onakav kakav jeste i već ga gubimo, da ne kažem da smo ga već izgubili”, izrazila je svoju zabrinutost arhitektica.

“Ovo nam je najvažniji prostor grada. Gradska kuća, Trg slobode i Trg republike, to nam je najvažniji prostor u gradu i mislim da bi trebalo nešto da se preduzme i da zaista zasija centar grada”, zaključuje Gordana Prčić Vujnović.

Umesto obnove, lanac za kultni hotel “Bristol” u Skoplju

Da su nedostatak novca i zainteresovanosti za očuvanje nekih od najboljih arhitektonskih rešenja i obeležja grada prisutni i u regionu, potvrđuje i primer kultnog hotela “Bristol” u Skoplju, glavnom gradu Severne Makedonije. Iako je prošle godine trebalo da proslavi 100 godina postojanja, zatvoren je godinama, pa je rođendan dočekao sa lancem na vratima.

Hotel “Bristol” su 1923. godine izgradili cenjeni skopski trgovci i ugledni građani, braća Atanas i Risto Karadža. Nalazi se u blizini stare Železničke stanice i nazvan je po istoimenom lancu hotela. U sobama su uveli telefonske priključke, a imali su i garažu sa kapacitetom za nekoliko automobila.

Kako objašnjava novinar i pisac Zvezdan Georgievski, hotel “Bristol” je jedna od najmarkantnijih zgrada u ulici Makedonija, glavnom krvotoku grada, a bio je prvi ili jedan od prvih modernih hotela tog vremena.

“Izdržao je Drugi svetski rat, izdržao je i zemljotres 1963. godine, čiji je epicentar bio upravo tu na ulici. Nažalost, poslednjih desetak godina neće izdržati ljudsku glupost. Ova bašta mi je posebno važna, jer sam veliki deo života proveo tu, imao sam svoj sto u uglu tu. ‘Bristol’ je bio deo velike boemske petorke kafana, tako smo ih zvali u neko moje vreme, u 70-tim i 80-tim godinama prošlog veka”, priča Georgievski.

Sećajući se hotela s nostalgijom, Georgievski kaže da mu je žao što je toliko zgrada sa nekakvom lažnom istorijom izgrađeno oko njega, dok je “Bristol”, koji ima svoju istoriju, ostavljen da propadne sam od sebe.

“U ‘Bristolu’ navodno su boravila mnoga slavna imena, Rebeka Vest se spominje, Stanislav Vinaver, srpski pesnik. Spominje se čak i njihova navodna ljubavna priča. To je urbani mit, jer na ovom mestu je bio depadansa hotel koji se srušio u zemljotresu, a orah je iznikao na ruševinama”, kaže Georgievski za “Bristol” koji je bio svedok i neuspelog atentata na prvog makedonskog predsednika Kiro Gligorova.

Nakon 12 godina od zatvaranja “Bristola”, kompanija vlasnik navodno čeka izmene Detaljnog urbanističkog plana da bi ga renovirala, ali za arhitektu iz Skoplja i osnivača portala za arhitekturu “Marih” Filipa Koneskog, čekanje nema logike, jer takva praksa najčešće govori o drugačijim namerama.

“Kada investitor čeka izmene u planovima, to je zbog promene građevinske linije, povećanja gabarita i spratnosti, skidanja zaštite i sličnih sumnjivih očekivanja, posebno kada je reč o objektu iz kulturnog nasleđa, koji ne treba da se menja nego da se čuva. Ali, da ne spekulišem nepotrebno, ostaje da vidimo”, kaže Koneski, naglašavajući da je “Bristol” u procesu ozbiljnog propadanja.

Arhitekta smatra i da je opšte stanje istorijskih zgrada u Skoplju više nego zabrinjavajuće, ali da nadležni nemaju nikakav odnos prema njima.

“Kod mnogih objekata zaštita je skinuta ili je stepen zaštite promenjen, dok ih urbanizam ne tretira adekvatno. Pogledajte Skopsku tvrđavu, jednu nerazumljivu zapuštenost i neorganizovanost u centru metropole. Pogledajte Staru skopsku čaršiju, napadnutu od novih intervencija, za koju svi ćute i posmatraju uprkos našoj glasnosti. Pred očima Uprave za zaštitu srušen je objekat iz 19. veka. Pogledajte metastazirani urbanizam šta je napravio staroj Železničkoj stanici, dozvolio deo nje da bude porušen kako bi se realizovao trgovački centar. Pogledajte Sahat-kulu za koju mnogi Skopljani ni ne znaju da postoji, obavijenu od svakojakih zgrada bez ikakvih otvorenih vizura prema njoj. Pogledajte okolo i uočićete ignorantsku letargiju svuda. Mi nemamo odnos prema onome što imamo, nismo dostojni naših predaka”, zaključuje Filip Koneski.

Autori: Orce Kostov i Julijana Patarčić

Produkciju ove priče podržala je Tomson fondacija, kao deo projekta Kultura i kreativnost za Zapadni Balkan (CC4WBs). Priča je kreirana uz finansijsku podršku Evropske unije. Njen sadržaj je isključiva odgovornost autora i ne predstavlja nužno stavove Evropske unije.