Edita Suturović: Povratak prirodi iz topline svoga doma

Možda deluje da smo previše izbirljivi, pa napominjem da i dalje živimo skromno, ali uspevamo pronaći odgovarajuće proizvode po povoljnim cenama. A rezultat se najbolje vidi u našoj kanti za komunalni otpad: jednom prilikom nam je trebalo dva i po meseca da je napunimo.

Živimo u zanimljivim vremenima. Rečenica koja je pomalo kliše i verovatno može da opiše sve dosadašnje epohe ljudske istorije. Međutim, sigurno je da naši preci nisu ovako zamišljali XXI vek. Umesto harmoničnog društva mira i blagostanja, još uvek živimo u haotičnom svetu prepunom problema. Za poslednje dve i po godine imam utisak kao da živimo u naučno-fantastičnom filmu, i to lošem. Ali, srećom, uvek ima ljudi koji odnekud crpe volju i snagu, i koji se trude da poprave i iscele planetu i društvo na njoj. A čak i među tim ljudima postoje prepirke oko toga koji je problem važniji, pa bi ga zbog toga trebalo prvog rešiti.

Moj odgovor na to je da ima dovoljno nas koji želimo nešto preduzeti u cilju rešavanja problema. Svako je u nečemu dobar i svako može doprineti napretku u određenoj oblasti. Nije dobro, niti neophodno, da se svi sa svime bave. Neko je dobar u radu sa ljudima i voli pomagati bolesnima i onima koji su u nevolji. Neko je dobar u zbrinjavanju napuštenih kućnih ljubimaca i voli time da se bavi. Neko se trudi da doprinese očuvanju prirode i zaštiti životne sredine. U ovu poslednju grupu spadam i ja.

Po struci sam biolog i zajedno sa suprugom vodimo ekološki osvešćeno domaćinstvo, koje smo osnovali pre pet godina u Bačkoj Topoli.

Kao novopečeni bračni par, zajednički život smo počeli veoma skromno. U početku smo bili prinuđeni da štedimo, a onda smo videli da se naš način štednje odlično uklapa sa našim stavovima u pogledu očuvanja prirode i zaštite životne sredine.

Oboje smo tokom detinjstva mnogo vremena provodili na selu, uz bake i deke, i slušali o nekadašnjem načinu života. Tako smo dobili osnovu koja nas je kasnije podstakla da krenemo putem ekološke osvešćenosti, a značajno su doprineli i naši roditelji. Ne zato što su nam roditelji, bake i deke bili veliki ekolozi, već zato što su oni svoja domaćinstva vodili štedljivo i što su navikli da se obraća pažnja na sredinu koja nas okružuje.

Narodna mudrost kaže: „Malo po malo, pa eto ti mnogo“, dok matematičari kažu da se brojevi računaju, pa tako – ako svako uradi ono što može i koliko može, krajnji rezultat će biti sasvim dobar.

Sve ovo posebno važi kada su zaštita prirode i životne sredine u pitanju. Istina, potrebno je malo volje, znanja, truda, rada i vremena, uz minimalne troškove. Ali izvodljivo je i to je ono najvažnije. Takođe, živeti ekološki osvešćeno ne znači odreći se udobnosti. Neophodna je reorganizacija u potrošnji i nabavci stvari, a to dovodi i do uštede novca, plus, dobro je za okolinu.

Jedan od najvećih problema koji se tiče životne sredine jesu prevelike količine otpada koji ljudi stvaraju. Glavni uzrok tome je potrošačko društvo, odnosno kupovina gomile nepotrebnih i jednokratnih stvari. Takođe, veliki deo otpada čini plastika, za koju već svi znaju koliki problem predstavlja.

Da bismo smanjili otpad u našem domaćinstvu, kupujemo samo ono što nam je neophodno. Prilikom kupovine čitamo etikete, podatke o sastavu i poreklu toga što kupujemo. Trudimo se da maksimalno smanjimo ili potpuno izbacimo iz upotrebe proizvode koji dolaze iz dalekih i egzotičnih krajeva, stvari za jednokratnu upotrebu,  plastiku i proizvode upakovane u nereciklabilnu ili bionerazgradivu ambalažu.

Možda deluje da smo previše izbirljivi, pa napominjem da i dalje živimo skromno, ali uspevamo pronaći odgovarajuće proizvode po povoljnim cenama. A rezultat se najbolje vidi u našoj kanti za komunalni otpad: jednom prilikom nam je trebalo dva i po meseca da je napunimo.

Najvažniju stavku u svakom domaćinstvu predstavlja hrana, da li ćemo je moći nabaviti, da li će je biti u dovoljnoj količini i kakvog će kvaliteta biti.

Mi imamo baštu koju obrađujemo po principima prirodne poljoprivrede, tako da značajan deo povrća i voća gajimo sami. Ono što ne možemo uzgojiti sami, kupujemo. Pri kupovini hrane i namirnica trudimo se da to budu proizvodi lokalnih proizvođača, što manje prerađena hrana i sezonsko voće i povrće (a ne paradajz u januaru, kada mu u našim krajevima nije vreme).

Prirodna poljoprivreda podrazumeva proizvodnju hrane u skladu sa procesima u prirodi. Ne koriste se pesticidi, tlo se pokriva slamom ili kartonom kako bi se zadržala vlažnost i time uštedela voda za zalivanje ili lakše podnela suša. Nema okopavanja, pa je zato jedan od naziva – lenjo baštovanstvo.

Takođe, obraća se pažnja na dobre i loše susede tj. koje se biljke mogu gajiti jedna pored druge, a koje ne. Pored povrća i voća, sadimo i biljke koje nisu za našu upotrebu, već služe za ishranu sitnih divljih životinja, na primer, suncokret. Među povrćem nam cvetaju i kadifice, čija je uloga da nematode (valjkaste crve) drže podalje od povrća, jer deluju kao neškodljiv repelent. U delovima bašte ostavljamo divlje cveće, kao što su mrtva kopriva i pucavica, koje služe kao paša za insekte.

U odnosu na izgled tradicionalnih bašti, gde je sve okopano i pod konac, naša bašta deluje pomalo zaraslo i neuredno. Međutim, baš tako treba da izgleda, jer tu stupa na scenu još jedna funkcija malih bašti.

Naime, glavni faktor koji doprinosi ugroženosti vrsta je gubitak staništa, a male bašte su jedno od rešenja kako se može obezbediti stanište brojnim sitnim životinjama, prvenstveno insektima, koji, između ostalog, oprašuju i voće i povrće.

U dvorištu imamo i nekoliko hotela za pčele, koji su napravljeni od snopa trske i postavljeni pod strehu radi zaštite od padavina. U ove hotele polažu jaja divlje vrste pčela (solitarne pčele koje oprašuju voćke) i tako obezbeđuju sledeću generaciju oprašivača.

U bašti je postavljena i hranilica za ptice, koja služi za zimsko hranjenje ptica pevačica, koje počinje u novembru i traje do proleća. Ptice se u ovom slučaju hrane suncokretom. U dvorištu su postavljene i kućice za gnežđenje poljskih vrabaca. Hranilice i kućice za ptice su malo složenije za napraviti, jer je potrebno poštovati određena pravila i dimenzije.

Bašta nam je i važan izvor zeleniša za domaće životinje, jer ono što je nekome korov, nama je hrana za životinje. Tako mnogo uštedimo jer ne moramo kupovati koncentrat, a zauzvrat dobijemo jaja, meso i đubrivo za baštu.

Još jedno bitno mesto u bašti je komposter. Hranu uopšte ne bacamo. Ako se i desi da nešto pretekne, ili da ima nekog organskog otpada, to pojede živina. A sve ono što nije za ishranu domaćih životinja, ide u kompost. Kompost koristimo za gajenje rasada („palante“), za saksijsko cveće, a deo se vrati u baštu da obogati zemljište. I tako se zatvara krug.

Često budemo nagrađeni izuzetnim prizorima u dvorištu i bašti.

U našoj okućnici ima mnogo poljskih vrabaca. Svake godine imamo jedno gnezdo pod strehom i čujemo ptiće u gnezdu. Jedne godine su vrapci izveli čak četiri legla. Na suncokrete u bašti dolaze češljugari. A jednom prilikom seoske laste su došle da se hrane insektima u našoj bašti. Letele su nam tik iznad glava. Osećaj je bio neverovatan. Zimi na hranilicu dolaze velike i plavetne senice. Dešava se da prisustvujemo i dramatičnim scenama i imamo priliku da posmatramo kopca u lovu. Ježevi su nam stalni posetioci. Pre dve godine, jednog ježa smo stalno viđali, čak i danju. Ispostavilo se da je to bila jedna ženka, koja je u našem dvorištu na svet donela četiri ježića. A redovno se srećemo i sa mnoštvom prelepih i zanimljivih insekata. Među omiljenima su mi lastin repak i prugasti jedrilac, ovdašnji najlepši leptiri. Danima bih mogla nabrajati ovakve susrete.

A to je samo deo onoga čime se bavimo.

Gde god je moguće, trudimo se da sintetičke materijale zamenimo prirodnim. Kada idemo u kupovinu, koristimo platnene torbe i korpe od pruća. Kada god je moguće, kupujemo polovno. Staru odeću prepravim u nešto novo. Ono što umem, sama sašijem, ispletem ili isheklam.

Za čišćenje koristim sodu bikarbonu, limuntus, sirće i bioenzim. Bioenzim sama pravim i još uvek istražujem za šta je sve dobar. Za sada mogu da ga preporučim za čišćenje šporeta, jako zaprljanih šerpi i potamnelih fuga između keramičkih pločica.

Za zalivanje bašte sakupljamo kišnicu.

Koristimo bicikl kada god možemo. I stalno napredujemo i dodajemo nešto novo.

Veoma je važno postojanje zajednice običnih ljudi, koji će međusobno sarađivati i postići dobre rezultate. Pohvalno je što već postoje grupe na društvenim mrežama koje značajno doprinose rešavanju ovde navedenih problema. To su grupe koje promovišu cirkularnu ekonomiju, low i zero waste (malo i nula otpada) način života, grupe za poklanjanje i razmenu stvari koje nam više nisu potrebne. Grupe koje na mene ostavljaju najjači utisak jesu one čije delovanje povezuje humanitarni rad i zaštitu životne sredine (na primer, sakupljanje čepova).

Svesni smo toga da sistem i institucije, nažalost, ne funkcionišu po pitanju mnogo toga. Selekcija otpada je samo jedan od primera. Dok ne bude bolje, radimo po svom i trudimo se da uskladimo mogućnosti koje se nude, a to podrazumeva konstantno učenje i praćenje novih pristupa i rešenja, i upornost i istrajnost iznad svega.

Edita Suturović je rodom iz Starog Žednika. Nije rođena Topolčanka, ali se oseća tako, jer tu živi od svog 14. meseca. Voli ovaj kraj i trudi se da da svoj skromni doprinos opštem dobru. Po struci je diplomirani biolog – master, po životnom opredeljenju aktivista koji radi na polju očuvanja i zaštite prirode i zaštite životne sredine, pod okriljem Ekološkog društva “Arkus”. Privatno – majka, supruga, domaćica. Ima brojna druga interesovanja, ali među omiljenima je izrada ručnih radova.

Ovaj autorski tekst je nastao u okviru projekta „Iza vesti: Podizanje kvaliteta informisanja u Subotici, Bačkoj Topoli, Malom Iđošu“ koji Magločistač realizuje uz podršku European Endowment for Democracy (EED). Stavovi i mišljenja izneti u ovom tekstu ne predstavljaju nužno i mišljenje donatora.