„Do poslednjeg dana nije prestao da bude svoj, da misli, govori i piše svojom glavom“

Posle 1968. godine, studentska organizacija se više uključivala u aktivnosti omladinskih organa i akcija. U Subotici su studenti Ekonomskog fakulteta i dve više tehničke škole bili deo omladinske organizacije u svim njenim aktivnostima. Tako smo se 1970. godine sretali na sastancima koji su prethodili Izbornoj konferenciji. Na njima se, svojom živahnošću i svežinom nametnuo jedan dečkić za koga smo saznali da je iz fabrike „8. Mart“. Kada je bilo glasanje, on je dobio znatno više glasova od drugog kandidata, koga je protežiralo, kako smo to tada zvali, „kabinetsko rukovodstvo“. To je Boško Kovačević, tehničar iz „8. Marta“ izabran za sekretara Opštinskog komiteta subotičke omladina.

Bio sam učesnik tih događaja. Od tada do danas mi smo drugovi, saradnici i prijatelji. Nismo bili u svemu istomišljenici, ali to nije bio nikada razlog za bilo kakvu svađu ili sličnu pošast.

Boško nije izneverio poverenje koje je dobio. Sa elanom, okupivši oko sebe veći broj mladih, „svežih“ likova, on radi na pokretanju Omladinskih novina na srpskom i mađarskom jeziku „Sada – jelen“, adaptaciji i gradnji diskoteka „Paligo Palus“ na Paliću i „Akvarius“ u gradu, početku gradnje Doma omladine, razbuktavanju dobrovoljnog omladinskog rada, snimanju dokumentarnog filma o mladima „Labor, laboris“, pokretanju karavana zimskih programa za mlade na selu, aktivnostima za prijem pripravnika na posao, podsticanju formiranja učeničkog parlamenta itd..

Da bi se bolje razumela ova biografija, potrebno je ovde pomenuti da Boško i tim sa kojim je radio nisu ni u primisli imali ideje o političkim karijerama ili funkcijama. Kome i kad su prilike dodeljivale šansu da pokaže i uradi šta zna i ume, on bi to svesrdno prihvatao, uvek ulazeći u krug sa svojim idejama i planovima. Kad se te ideje iscrpe, programi ostvare, sklanja se da dođu novi, sa novim idejama i svežim elanom. Da to nije poza pokazuju biografije gotovo svih članova Boškovog tima i njega samog.

Kada je zaključio da više ne može da nastupa sa svežinom novih ideja, kada je većinu započetih poslova okončano, on je odlučio da se posveti drugim poslovima, a politiku prepusti novim ljudima.

Novo zaposlenje je dobio na Radničkom univerzitetu, ustanovi koja je tada bila u usponu. Ljudi koju su tu radili videli su u Bošku nekoga ko se može lako uklopiti u tu novu ulogu, a on pak – sklon učenju i usavršavanju- mesto gde te sklonosti može zadovoljavati. Ekipa koja se okupila i okupljala, učinila je da Radnički univerzitet postane značajno mesto društvenoga života grada, do jedno vreme svojevrsnog centra analize i osmišljavanja političkih, kulturnih i obrazovnih događanja u gradu.

Boško u tome neumorno učestvuje svojim idejama i učešćem u njihovoj realizaciji. Tada su pokrenuti i dugo trajali programski sadržaji kao što su, Marksistički centar mladih, studijske grupe, seminari za samoupravne funkcije, izdavačka delatnost, Subotički omladinski filmski forum, tribina „Otvorena knjiga“, naučni skupovi i konferencije.

Tu je do izražaja došla jedna vredna i retka osobina koju je Boško posedovao: umeo je da sluša i da iz ideja koje čuje odabira one koje čine srž, bitno, one što su upotrebljive za čin, akciju, delo. Njegova predvodnička uloga je građena u učvršćivana upravo na tome što je umeo da vodi razgovor, da ideje koje se iznose filtrira vlastitim filterima, a da to nikad ne povredi sagovornika, već mu ulije samopouzdanje. Između polemike i sinteze iznetih ideja, stavova i mišljenja, on je preferirao ovo drugo. To je učvršćivalo krug sagovornika i privlačilo ljude sklone promišljanju i akcijama.

U vreme posle Tita, Subotica je ušla sa nekim stanjem rezigniranosti, svakako nezadovoljstva. Očekivanja da će država priskočiti u pomoć kod sanacije Jezera Palić su se izjalovila, Subotica je morala sama. Posle mnogo godina, Subotici je pripala jedna kapitalna investicija, ali je to išlo sa tako nesigurnom podrškom, da ona praktično nikad nije do kraja izvedena.  Subotica je, svikla da pomoć države ne stiže po redu, a nespremna da se dodvorava za redosled, samodoprinosom je rešavala svoja goruća pitanja – zdravstveni centar i komunalno uređenje. Partijske akcije oko čišćenja tragova delovanja maspoka u Subotici su ostavile duge tragove. Partijske promene koje su se desile u Srbiji i Vojvodini u Suboticu nisu primljene sa oduševljenjem. Sveže ideje koje su provejavale kroz partijski život, od takozvane liberalne struje, ugašene su povratkom na „proverene kadrove“ i „čvrstu partijsku ruku“. To nije prijalo ljudima u Subotici koji su bili skloni partijskom životu sa upotrebom i vlastite glave. To nije moglo da se sakrije, pa je Subotica vremenom sumnjičena za razna nepočinstva, sa ili češće bez osnova.

U takvoj atmosferi Boško Kovačević se vraća na političku scenu Subotice. 1981. godine je izabran za izvršnog sekretara OKSKV. Kada mu je taj mandat istekao, ostao je član Komiteta, a vratio se na posao na Radnički univerzitet. Potom je 1985. godine izabran za predsednika OKSKV.

Kao na svim poslovima do tad, i ovde Boško predvodi agilni tim koji je na funkcije došao sa preporukama uspešnosti na poslovima kojima su se bavili, sa idejama šta u okviru svog zaduženja znaju i mogu da urade, bez primisli – opet da prave karijere i zauzimaju fotelje. To je unelo izvesnu živost, optimizam u grad. Osećala se atmosfera napretka, boljitka. Napravljeni su uzleti u privredi (najveća zaposlenost u Subotici ikad), a potom u kulturi, zdravstvu, obrazovanju, komunalnim delatnostima, ukupnom društvenom životu Subotice.

Ostaće otvorena tema za analizu i upoređenja jesu li te osamdesete godine bile treći po redu uzlet Subotice u zadnjih tri stoleća, ili bolje, da li je taj uzlet dosegao značaj onih koji su se događali 1780-tih – po dobijanju povelja slobodnog kraljevskog rada ili onih 1880-te kada je kroz Suboticu prošla pruga Pešta – Zemun.

Kako god, tih nepunih 10 od 80-tih godina zadnje stogodišnjice 20 veka ostaće zabeleženi po živosti i dinamici celokupnog društvenog rada primećene na celokupnom prostoru Jugoslavije, kakav do tada nije nigde i niko. Boško je svemu tome stajao na čelu.

Po kraj tog slavnog desetleća u Vojvodini se dogodila antibirokratska revolucija, koja je između ostalog, rezultirala izborom BK na mesto predsednika PKSKV. Po zaslugama, opravdano i potpuno zasluženo. Da je kalkulisao, Boško bi propustio ovaj izbor. Tada kao političar, a ne politikolog, on nije imao na umu da su izbori u tako lomnim istorijskim trenucima, zakonomerno prelazni i privremeni. Zato je, taj njegov mandat trajao svega sto dana, u koga je uložio sve svoje snage, znanje i veštinu da vrati na kolosek delove kompozicije partije i države Jugoslavije. Kada je uvideo da je sve uzalud, rekao je dosta i napustio tu politiku.

Sve vreme Boško uči, usavršava se. Upisao je, uz rad studirao i uspešno završio Fakultet političkih nauka, na kome je i odbranio doktorski rad 1990. godine. Radni vek je nastavio na Radničkom, pa Otvorenom univerzitetu u Subotici i na katedrama društvenih nauka Građevinskog fakulteta u Subotici i Singidunum iz Beograda.

Nije bio neki vrsni orator, nije bio šarmer sa ekrana. Njegov nastup je uvek bio motivisan potrebom da saopšti mudrost, saznanje, da pomogne da se razume i usmeri.

Do poslednjeg dana nije prestao da bude svoj, da misli svojom glavom i piše i govori ono što misli. Formirao se kao rasan politikolog, rođen sa istančanim refleksom političara. Političar širokog pogleda, tolerantan na različito i raznoliko, nemilosrdan samo prema šovinistima i zagriženim nacionalistima. U vreme raspada Jugoslavije, ličnim angažovanjem i okupljanjem istomišljenika bitno je doprineo da pošasti tog vremena, kao što su teška nacionalna trvenja i sukobi Suboticu zaobiđu i poštede.

Bezbroj tema je promišljao, a mnoge opisao i objavljivao u člancima, intervjuima, referatima i knjigama. 

Boškovo delo u Subotici je evidentno i trajno. Neki ljudi za života postanu slavni i besmrtni, a neki to postanu posle smrti. Boško jamačno spada u ovu drugu skupinu. Vreme koje dolazi daće za pravo mnogim njegovim stavovima i idejama, a njegova napisana dela biće jaki izvori njihovih nadahnuća. Ako ništa drugo, a ono primer za ugled: od seljančića iz Bačkog Sokolca do sekretara komiteta omladine, predsednika Opštinskog komiteta, predsednika pokrajinskog komiteta, doktora nauka i univerzitetskog profesora.

Darka, Sandru, Radu, Kostu, Taru, Vanju, Luku i Ninu, svu njihovu ostalu rodbinu i prijatelje ohrabrujem da Boškov odlazak podnesu sa hrabrošću, a uspomenu na njega čuvaju sa uzvišenim ponosom.

Neka mu je večna slava i hvala!

Dragutin Miljković

(Tekst je pročitan na komemoraciji povodom smrti sociologa prof. dr Boška Kovačevića koja je održana u subotu, 23. decembra, u Velikoj većnici Gradske kuće u Subotici).