ALEKSEJ KIŠJUHAS: KAKO IMENOVATI SREBRENICU

Lekcija o smrti čoveka i izumiranju ljudskosti

Baviti se Srebrenicom je važno da bi se razumelo kako je moguće da dođe do tog 11. jula 1995. godine, do toga da dobrodušni domaćini i vlasnici kućnih ljubimaca postanu krvnici i masovne ubice. Koja ideologija to proizvodi, šta je to tako nakaradno poslagano u ljudskom umu da hiljade i hiljade običnih ljudi spremno i organizovano liši života zbog toga što su drugačije vere ili nacije? I, ne, tu zaista niko razuman ne govori o kolektivnoj krivici – samo o kolektivnoj odgovornosti

Aleksej Kišjuhas

Postoje dani koji su promenili tok istorije, odnosno dani nakon kojih više ništa nije bilo isto. Na primer, dan kada je asteroid pogodio poluostrvo Jukatan, što je dovelo do izumiranja dinosaurusa. Ovaj događaj zatim je otvorio prostor za naše male primatske pretke da narastu i vremenom izdominiraju planetom.

Važan je bio i dan kada je neki junak oko 8000. godine pre nove ere na Bliskom istoku odlučio da batali lov i sakupljanje, te je umesto toga počeo da baca semenke u zemlju i strpljivo čeka njihove plodove, nesvesno pokrenuvši agrarnu revoluciju. Ili, onaj jedan avgustovski dan 490. godine pre nove ere, kada su Grci u Bici kod Maratona porazili Persijance i zaustavili njihovo napredovanje ka Evropi. Iako Persiji nije naneta naročita šteta, bio je to definišući momenat po mladu atinsku demokratiju, pokazujući joj šta je moguće učiniti kada se biva hrabar, samouveren i jedinstven. Slično tome, značajan je bio i 11. decembar 1241. godine, kada je mongolski vojskovođa Batu Kan opsedao Beč i bio se nameračio da sruši Sveto rimsko carstvo, a nijedna evropska armija nije mogla da ga zaustavi na putu do Atlantika. Ali, tada je bio preminuo Ogadaj Kan, drugi veliki kan Mongolskog carstva, zbog čega se Batu Kan morao vratiti natrag u domovinu, iznova prepuštajući Evropu sebi samoj i njenoj istoriji kakvu poznajemo.

Od izuzetnog značaja bio je i dan kada je Anton van Levenhuk 1675. godine prvi put pogledao kroz mikroskop koji je prethodno izumeo, čime je zauvek izmenio istoriju čovečanstva. Jer, čovek je po prvi put ugledao svog najvećeg ubicu u istoriji, kako migolji u kapi ustajale vode. Beskrajno važan bio je i 24. novembar 1859. godine, kada je na svetlost dana izašla knjiga “O poreklu vrsta” britanskog prirodnjaka Čarlsa Darvina. Od tog revolucionarnog datuma, čovečanstvo je saznalo kako je nastalo, odakle potiče, ko su mu preci i rođaci, i uopšte zašto je ovakvo kakvo jeste. Do otkrića kako je moguće danonoćno rmbačiti i otuđivati se od svoje generičke suštine doveo je dan kada je Tomas Njukomen 1712. godine izmislio parnu mašinu. Ideju mu je par decenija kasnije (komercijalno) iskoristio Džejms Vat, što je takođe preobrazilo svet do neprepoznatljivosti.

Srebrenica, foto: Natalija Jakovljević

Ključan dan bio je i 28. jun 1914. godine, kada je vozač automobila Franca Ferdinanda pogrešno skrenuo i omogućio Gavrilu Principu da ubije austrijskog prestolonaslednika. Usled niza događaja koje je pokrenulo ovo pogrešno skretanje, Evropa se pretvorila u masovnu nacionalističku klanicu. Zatim su poraženi u tom ratu iskoristili iste nacionalističke frustracije kako bi pokrenuli nove užase i pokolje par decenija kasnije. S tim u vezi, važan datum bio je i 22. jun 1941. godine, trenutak do kojeg je delovalo da će agresivni diktatori zavladati planetom. Međutim, nacistička Nemačka je tada odlučila da pokrene operaciju Barbarosa, tj. da potera 3 miliona svojih vojnika preko granice Sovjetskog Saveza, što je dovelo do njenog poraza. Trenutak preokreta dogodio se u Staljingradu, u danima nakon 23. avgusta 1942. godine u kojima je stradalo oko 2 miliona ljudi. Od posebnog značaja bio je i 15. april 1945. godine, kada su britanske trupe oslobodile nacistički kamp Bergen-Belsen i tamo zatekle oko 13.000 nezakopanih mrtvih tela i još oko 60.000 neuhranjenih i bolesnih zatvorenika na ivici smrti. Srećom u katastrofi, odmah su poslali po ekipe Bi-Bi-Sija da sve to zabeleže. Čovek je tada saznao za kakve je užase sposoban – čovek. Još jedan bazično značajni trenutak za čoveka i njegovu istoriju bio je 6. avgust 1945. godine, kada je u 8 časova i 15 minuta bačena prva atomska bomba na japanski grad Hirošimu. Nakon tog trenutka, čovečanstvo koje se svojevremeno uzdiglo u senci dinosaurusa – postalo je svesno da komotno može istrebiti samo sebe.

Jedan od takvih ključnih istorijskih dana je i današnji, 11. jul, dan kada je 1995. godine otpočeo genocid u Srebrenici. To jest, plansko istrebljenje više od 8.000 bošnjačkih dečaka i muškaraca (od 12 do 77 godina). Da, genocid, a ne “strašan pokolj” ili “jeziv zločin” ili šta se već piše britanskoj kraljici i odbija po Savetima bezbednosti. Jer šta je ako ne genocid ubistvo hiljada i hiljada muškaraca svezanih žicom, nakon selekcije, odnosno nakon što su žene uredno i organizovano odvedene dalje? Dakle, preko 8.000 civila, ljudi, samo zbog toga što pripadaju drugačijoj naciji i/ili veri. Zato što su svojevrsna neprijatnost ili kuriozitet već etnički očišćene istočne Bosne, odnosno jer su se zatekli u jedinoj preostaloj “drugačijoj” enklavi. Šta je ako ne genocid taj neposredni rezultat tzv. Direktive 7 koju je potpisao tadašnji predsednik Republike Srpske Radovan Karadžić (“Svakodnevnim planskim i osmišljenim borbenim aktivnostima stvoriti uslove totalne nesigurnosti, nepodnošljivosti i besperspektivnosti daljnjeg opstanka i života mještana u Srebrenici”), odnosno koju je u kameru izgovorio komandant Vojske Republike Srpske Ratko Mladić (“Došao je trenutak da se, posle bune protiv dahija, Turcima osvetimo na ovom prostoru”)? I sve to u samo nekoliko dana, uz organizovanu logistiku koja uključuje autobuse (uzgred, “Strele” iz Šapca i “Rakete” iz Užica), te zataškavanje u vidu otkopavanja i novih zakopavanja pobijenih na udaljene i izolovane lokacije par meseci kasnije, nalik na Treblinku, Belzec ili Sobibor?

Srebrenica, foto: Natalija Jakovljević

Međutim, u krajnjoj liniji, ne radi se ni o tome koji će se naziv dati onome što se dogodilo u Srebrenici na današnji dan pre 20 godina. Da li će to nazivanje žrtve učiniti manje žrtvama, a koljače manjim koljačima možda? Uostalom, nijedan naziv nije dovoljno dobar i svi su izraz pravničkog uma uključenog pred prizorom kolektivne nelagode usled kataklizmične društvene nepogode. Uzgred, možda najsadržajnije ime je varijacija na temu “Šoe” (Shoa), hebrejskog naziva za Holokaust koji znači, bolno jednostavno, “katastrofu”. Semantičko-pravne egzibicije i veleslalomi ovde se (zlo)upotrebljavaju za novo zveckanje oružjem i prebrojavanje sopstvenih žrtava. To jest, za promociju novog-starog uskogrudog i plemenskog pogleda na svet – od strane srpskih, bošnjačkih ili belosvetskih političara, svejedno. Iako, pristojnosti radi, uvek valja početi od onih svojih. Takođe, fokus na Srebrenicu ni na koji način ne umanjuje užase Sarajeva, Žepe, Prijedora, Omarske, Keraterna, Foče, Bratunca, Kravica, Mostara, Bugojna, Zvornika, Lašvanske doline, Čemerna i svih ostalih prostora na kojima su stradali Bošnjaci, Hrvati, Srbi, Jugosloveni i mnogi drugi.

Jer, jedanaesti jul u Srebrenici je, naprosto, prekretnica za sve Sapiense. Ona je poput Maratona ili Staljingrada, poput Sarajevskog atentata ili oslobođenja Bergen-Belsena, ona je, dođavola, poput udarca asteroida u Jukatan. Zašto? Jer nas na simboličkoj ravni uči nešto o nama samima i samim tim skreće trajektoriju istorije. I kao koncentracija zla, ona nadilazi granice, vere i etnicitete, a ponajpre nadilazi politiku i politikanstvo. I zato pisanja i brisanja rezolucija, prebrojavanja reči “genocid” u njoj (a koja to reč treba da stoji tamo? “Ringišpil”!?), pokazivanja geopolitičkih mišića, podgurivanja sopstvenih agendi i tome slično – promašuju poentu. Kao što se Adorno suvislo pitao kako pisati poeziju nakon Aušvica, odnosno kako podizati kulturne spomenike onom istom sistemu varvarskog modernizma koji je Aušvic stvorio – isto važi i za Srebrenicu, taj Aušvic naše generacije. I zato, kada je Kristofer Hičens (kontroverzno) pozivao Sjedinjene Države na rat protiv Sadama Huseina, tekst je naslovio sa “Od Srebrenice do Bagdada”. Kolumnista Gardijana je intervenciju u Libiji branio rečima “Sećate li se Srebrenice?”. Napredovanja Islamske države po Siriji nazivana su “novom Srebrenicom”. I, tako je, i ovo su bila svojevrsna ratna huškanja – ali su kao svoj simbol ispravno uzele simboličko zlo koje upozorava. I nakon kojeg ništa više nije i ne može biti isto.

Zbog toga jedanaesti jul, prvi genocid na tlu Evrope nakon Drugog svetskog rata, mora da se izučava kao deo našeg kolektivnog nasleđa, baš kao što se i industrijska revolucija, mikroskop, evolucija putem prirodne selekcije, Staljingrad ili Holokaust izučavaju i u Nikaragvi, Gani ili Fidžiju. Jer na taj način učimo nešto o sebi samima. Ili učimo bar to da ništa nismo naučili. Baviti se Srebrenicom je važno da bi se razumelo kako je moguće da dođe do tog 11. jula 1995. godine, do toga da dobrodušni domaćini i vlasnici kućnih ljubimaca postanu krvnici i masovne ubice. Koja ideologija to proizvodi, šta je to tako nakaradno poslagano u ljudskom umu da hiljade i hiljade običnih ljudi spremno i organizovano liši života zbog toga što su drugačije vere ili nacije? I, ne, tu zaista niko razuman ne govori o kolektivnoj krivici – samo o kolektivnoj odgovornosti. S druge strane, nije li papagajsko ponavljanje fraze o tome da ne postoji kolektivna krivica samo druga reč za to da nas boli uvo za to gde i kako živimo? Sudovi će i onako (više ili manje traljavo) utvrditi pojedinačne odgovornosti raznih zlikovaca sa epoletama koji su komandovali ubicama u Potočarima, što danas mahom šišaju travnjake po vikendicama, popunjavaju tikete u kladionicama, komentarišu vrućinu i javljaju nam se u liftu sa “Dobar dan, komšija”. Suština nije u tome, pravde neće i ne može biti čak i da njihove komandante osude na doživotne samice ili javna čerečenja.

Poenta Srebrenice je da se zapitamo, pogledamo u ogledalo ako treba, i priznamo da je 11. jul bio istorijska prekretnica koja se tiče svih nas. I koja mora da nas sabere i pribere, i odvoji dobro od zla u našem prirodno kvarnom ali i blistavom umu. Bez zadrške, bez “Ali…”, bez kusura i potkusurivanja. Ako zaista želimo da budemo ljudi, priznajmo tu širu sliku, a zatim polemišimo oko detalja ili prebacujmo kanale do mile volje. Poklonimo se žrtvama kao Sapiensi, a ne kao Srbi, Bošnjaci, Hrvati, Mađari, Rusini, Englezi, Rusi, Amerikanci, Pakistanci ili Togoanci. Jer upravo je ta logika podele svezala prvu žicu oko ruku dečaka iz Potočara. Ironično je i žalosno, međutim, da tu kolektivnu odgovornost oseća planeta, dok se mi još uvek iščuđavamo, relativizujemo i kršimo prste, na prikladni podsmeh i prezir svih. Srebrenica je lekcija o kolektivnoj odgovornosti nas kao ljudskih bića. Lekcija o smrti čoveka i izumiranju ljudskosti, poput one o izumiranju dinosaurusa. Naučimo je već jednom.

Tekst prenosimo iz dnevnog lista Danas uz dozvolu autora