U ŽETVI NIŠTA NOVO: DVADESETA REPRIZA REPRIZIRANE REPRIZEa

Najbolji indikator da otkupna cena neće biti povoljna je cena prošlogodišnje pšenice, koja je na Produktnoj berzi u Novom Sadu juče iznosila 18,6 dinara za kilogram, što znači da ni najveći optimisti ne mogu očekivati iznos viši od 16,5 do 17 dinara za kilogram

Matematički kazano, priča o žetvi pšenice bar dve decenije unazad ima jednu promenljivu i jednu konstantu. Promenljivu kategoriju čine prinos i kvalitet – koji umnogome zavise i od vremenskih prilika, ali i primenjene agrotehnike – a konstantna je neizvesnost oko otkupne cene.

Međunarodna situacije se relativizira

I od viška glava boli

Uvidevši valjda da od toga nema nikakve kosristi, domaći poljoprivrednici prestali su svoj položaj – bar kada je reč o ratarstvu, odnosno proizvodnji pšenice – upoređivati sa svojim kolegama u uređeni(ji)m društvima i podsećanjem da „tamo još i pre setve“ poljoprivrednik zna po kojoj će ceni prodati hlebno žito u vreme žetve, jer se i takva vrsta proizvodnje ugovara. Dakle, umesto poređenja sa Zapadom, ovdašnji poljoprivrednici sve više gledaju cene pšenice na berzama u Novom Sadu, ali i Budimpešti i Parizu, a nije im na odmet imati i informaciju o rodu u Ukrajini, Rusiji i Kazahstanu, kao glavnim snabdevačim tržnih viškova luke u Konstanci. Pojednostavljeno kazano: u svest domaćeg paora sve su više ušli tržišni odnosi, i to oni zaista svetski.

A ti odnosi, kao i nekoliko godina unazad – s izuzetkom 2012. kada je zbog katastrofalne suše rod pšenice u velikom delu sveta podbacio – sve su samo ne dobri za proizvođače. I opet je u pitanju čista i jednostavna tržišna logika: što je više ima, pšenica je sve jeftinija. Primera radi, direktor Produktne berze u Novom Sadu Žarko Galetin za Radio Suboticu je izjavio da se do kraja žetve – za nekih desetak dana – u Srbiji može očekivati sasvim solidan rod između 2,3 i 2,5 miliona tona. S obzirom na to da su godišnje potrebe Srbije za pšenicom oko 1,5 miliona tona, nije teško izračunati koliko će tržnih viškova ove godine biti. Naravno, ukoliko – ne daj, Bože – ne bude većih vremenskih nepogoda ili dugotrajnijih kiša. Tih 2,5 miliona pšenice, međutim, nije ništa ako se oni uporede s proizvodnjom u svetu, koja će, prema rečima Galetina, iznositi oko 720 miliona tona! I bez boljeg poznavanja ekonomije, jasno je da Srbija nije nikakav značajan faktor u ovoj grani ratarstva u svetu (a ni u regionu baš, jer i Rumunija i Mađarska imaju veću proizvodnju), a samim tim nije – poput Rusije, Ukrajine i Kazahstana na Istoku ili dobrog dela zapadne Evrope, SAD-a, Brazila ili Argentine – u poziciji da diktira uslove na tržištu. To su, jednostavno, neumoljive činjenice koje se na tržištu svakodnevno i potvrđuju.

Ko proda, žaliće! – Ko čeka, slaviće?

Izvor: agroportal.hr, Idila na slici, zebnja u duši

Kada je reč o otkupnoj ceni – a to svakako najviše zanima poljoprivrednike – najbolji indikator da ona neće biti povoljna je cena prošlogodišnje pšenice, koja je na Produktnoj berzi u Novom Sadu iznosila 18,6 dinara za kilogram, bez PDV-a. Dakle, ni najveći optimisti ne mogu – a to i Galetin predviđa – očekivati otkupnu cenu u toku žetve višu od 16,5 do 17 dinara za kilogram (takođe bez PDV-a). I tu, onda, pada i cela priča o dobrom rodu i kvalitetu domaće pšenice, jer ova cena – uglas ističu svi ratari – ne pokriva ni troškove koji su uloženi u njenu proizvodnju. I bez kalkulacije, koju je uradio Zadružni savez Vojvodine, po kojoj bi minimalna otkupna cena trebala biti bar 20 dinara za kilogram (bez PDV-a), znaju to i Stipan Šarčević iz Starog Žednika i Antun Nađheđeši iz Male Bosne i Jovan Ognjanov sa Bikova i Franjo Rihter s Malog Palića. Jedino u čemu se njihove izjave razlikuju je sudbina pšenice odmah nakon što je kombajni ovršu. Šarčević je, čini se, u najboljem položaju, jer će, kako kaže, sav tržišni višak sa 110 jutara lagerovati u vlastita skladišta i čekati cenu kada mu najviše bude odgovarala. Rihter, koji se bavi i otkupom, postupiće uglavnom slično kao i Šarčević; Ognjanov kaže da ni sam ne zna šta će, dok Nađheđeši, koji pod pšenicom ima 100 jutara, ističe da baš nema puno razloga za optimizam: rod mu nije onakav kakav je očekivao, a za isplatu arende mora izdvojiti 20 vagona. Usput je, kaže, još opterećen i kreditima koje je podigao da bi unapredio mehanizaciju, pa baš i nema puno razloga praviti „dužijancu“ nakon što ovrše i poslednje jutro.

Iz opisanih odnosa i paorskih priča o tržišnim viškovima, nije teško zaključiti da će pšenicu – čija će konačna otkupna cena verovatno biti utvrđena za nekoliko dana – u vreme žetve, kada je uvek i najjeftinija, prodati samo onaj ko je na to prinuđen. Osim što je to prvi povrat sredstava u sezoni nakon velikih ulaganja u zimsku prihranu i zaštitu jesenjih useva, kao i u prolećnu setvu, ti novci trebaju i za izmirenje obaveza prema vlasnicima zemlje ili za otplatu rata podignutih kredita. Potvrđujući to, na početku teksta spomenuti Žarko Galetin kaže – a na neki način to i preporučuje – da će se svi oni poljoprivrednici koji nisu prinuđeni prodati višak svog roda, odlučiti na lagerovanje pšenice, čak i bez obzira na to imaju li svoje skladišne kapacitete ili će za čuvanje skladištarima morati platiti još koji procent. Pitanje je, međutim, kada je najbolji trenutak za njenu prodaju? Ako na stranu odbijemo subjektivne osećaje poljoprivrednika ili nužnost ulaganja u novu proizvodnju (od uljane repice u septembru, pa do jesenjih useva u oktobru i novembru), Galetin kaže da je dugogodišnje iskustvo pokazalo da su najveći cenovni „pikovi“, odnosno kada pšenica ima najbolju cenu, na kraju godine ili u prvom kvartalu sledeće. Pitanje je, međutim, koliko to poljoprivrednika može iščekati.

Zlatko Romić