Stiče se utisak kao da je sve bilo u najboljem redu i onda je iznenada došla tranzicija i sve je otišlo do đavola. Zaboravlja se činjenica da su osamdesete godine prošlog veka prošle u opadanju privredne aktivnosti, porastu nezaposlenost, rastu deficita spoljnotrgovinske razmene, stalnim inflatornim pritiscima i jalovim pokušajima da se trendovi preokrenu
Nepodeljeno je mišljenje velikog broja Subotičana da je ovaj region vrlo loše prošao u procesu tranzicije. Argumenti koji se iznose za dokazivanje te tvrdnje su brojni. Veliki broj propalih i nestalih preduzeća, vrlo značajno smanjenje broja zaposlenih, permanentno opadanje kvaliteta komunalnih usluga, stanje u institucijama kulture, haosa u oblasti urbanizma i da ne nabrajamo dalje. Najčešće se uzroci takvog stanja nalaze u korumpiranoj i nekompetentnoj političkoj eliti, u neravnopravnom tretmanu na nivou države („Sve odnose iz Subotice“) u omogućavanju izvlačenja sredstava iz preduzeća putem nezakonitih privatizacija („Sve su pokrali“).
Nema ozbiljnih argumenata koji bi dokazivali da je Subotica gore prošla u tranziciji od proseka zemlje. Isto tako nema ozbiljnih dokaza da je nivo kompetentnosti kao i nivo korupcije političke elite gori ili bolji od proseka zemlje. Stanje je identično, nezadovoljavajuće.
Nažalost, argumenti o izuzetno teškim posledicama tranzicije su vrlo ubedljivi i ne može se polemisati o njima. Tim više iznenađuje činjenica da nema ozbiljnih pokušaja da se razume šta se u stvari desilo i zbog čega. Stiče se utisak kao da je sve bilo u najboljem redu i onda je iznenada došla tranzicija i sve je otišlo do đavola. Zaboravlja se činjenica da su osamdesete godine prošlog veka prošle u opadanju privredne aktivnosti, porastu nezaposlenost, rastu deficita spoljnotrgovinske razmene, stalnim inflatornim pritiscima i jalovim pokušajima da se trendovi preokrenu. Pa i pre osamdesetih godina društvo nije bilo u stanju da obezbedi potreban broj radnih mesta, pa se to pokušalo rešiti stimulisanjem rada u inostranstvu pa kada ni to nije moglo da reši problem onda je donet zakon o pripravnicima pa su preduzeća, trebalo im ne trebalo im, morala primiti određeni broj zaposlenih svake godine.
Decenijama nije ostvaren, ni jedne godine, uravnotežen spoljnotrgovinski bilans nego se gomilao deficit na deficit. Zbog zatvorenosti tržišta i nemanja prave inostrane konkurencije sticao se utisak da je svaka proizvodnja rentabilna. Decenijama je društvo trošilo više nego što je stvaralo, a razlika je finansirana stalnim zaduženjem u inostranstvu. I ta vesela vrteška trajala je sve dotle dok država nije morala objaviti bankrot.
Da podsetimo da su nam Pariski i Londonski klub otpisali cca 80% dugova. Prema tome, tranzicja nije rezultat nikakve zavere ili zle hudi nego je logičan kolaps jednog sistema koji nije imao potencijala da opstane. Ovim se ne želi abolirati odgovornosti sva nekompetencja, korumpiranost političkih elita i na nivou države i na lokalnom nivou.
Ovim se samo želi naglasiti gde su pravi uzroci svih nedaća, nema sumnje da je napred izneta nekopetentnost i korumpiranst dramatično otežala proces tranzicije koji je i sam po sebi vrlo težak i bolan. Međutim, velika je razlika između uzroka koji su tranziciju učinili neminovnom i zloupotrebe situacije od strane pojedinaca. Diskusije, analize, razmatranja procesa tranzicije bave se dominantno zloupotrebama, a mnogo manje uzrocima koji su doveli do takvog stanja. Dugoročno posmatrano ipak je mnogo bitnije saznati uzroke da se ne bi ponavljali.
A sad da vidimo sa kakvom privrednom strukturom je Subotica dočekala tranziciju. Većina preduzeća u Subotici koja su poslovala početkom devedesetih godina osnovana su pre Drugog svetskog rata. Za najznačajnija to važi bez izuzetka („Sever“ „ 29. novembar“ „ Zorka“, „Pionir“, „Partizan“, „Solid“, „8. mart“, „Mladost“, „Veterinarski zavod“ kao i dve željezničke radionice koje su prerasle u samostalna preduzeća: „Bratstvo“ i „Sigma“). Preduzeća koja su poslovala u oblasti poljoprivrede početkom devedesetih godina nastala su po prirodi stvari posle Drugog svetskog rata (agrarna reforma). Na prste se mogu izbrojati preduzeća osnovana posle Drugog svetskog rata, a koja nisu nastala od predratnih preduzeća. A preduzeća osnovana u nekoj novoj oblasti proizvodnje, sem „Hemosa“ i nema. Doduše, bilo je nekih pokušaja da se razvije proizvodnja u nekim novim oblastima (aluminijumski ambalažni materijal za prehranbenu industriju, azotna đubriva), ali su se neslavno završili.
Uzgred budi rečeno, pri tom je potrošena gomila para. Nije osnovni problem u tome da su sva preduzeća osnovana pre Drugog svetskog rata, nego je problem u tome što su ona imala skoro identični proizvodni program kao pre Drugog svetskog rata. Naravno, obim proizvodnje je višestruko povećan, isto tako broj zaposlenih je značajno povećan. Proizvodi su usavršeni, ali nisu usvojene nove tehnologije i proizvodi koji su zahtevali ugradnju višeg nivoa znanja, za čiju izradu je potreban rad veće specifične vrednosti. Ovi procesi su se različito odvijali od preduzeća do preduzeća, ali u svojoj ukupnosti su rezultirali zadržavanjem iste privredne strukture kroz više decenija. Može se reći da je bilo privrednog rasta, ali ne i ozbiljnog razvoja. Isto se uz uvažavanje niza specifičnosti može reći i za zemlju kao celinu.
Istovremeno se, u svetu, od početka šezdesetih godina odvijao najspektakularniji naučno-tehnološki razvoj u istoriji čovečanstva. I nikada ranije nova naučna saznanja nisu brže implementirana u nove tehnologije i u novu proizvodnju i proizvode. Privredna struktura koja je početkom šezdesetih godina predstavljala nivo industrijski srednje razvijene privrede krajem devedesetih godina je predstavljala relikt prošlosti. Zabrinavajuća je za budućnost činjenica da u oblastima najnovijih tenologija kao što su informatičke tehnologije, komunikaciona sredatva, novi materijali i čitava oblast koja se naziva nove tehnologije nije osnovano ni jedno preduzeće. Paralelno je tekao i proces pojavljivanja novih privreda na svetskom tržištu sa izuzetno jeftinom radnom snagom za jednostavne poslove. To je dovelo do kolapsa jugoslovenske privrede, a zajedno sa njom i subotičke.
Sve ovo se mora imati u vidu ako se želi raelno oceniti proces tranzicije u Subotici i dati ocena o privatizaciji pojedinih preduzeća. Često se čula primedba da je neko preduzeće kupljeno samo radi građevinskog objekta ili lokacije. No, treba videti da li je bilo išta drugo da se kupi, u mnogim slučajevima nije. Bilo je i uspešnih privtizacija, iako malo, ali je bilo. Nisu sve privatizacije propale zbog nečasnih namera, bilo je primera i velikog nerazumevanja čitavog procesa i neznanja.
Autor je bio direktor nekoliko subotičkih preduzeća kao što su “29. novembar”, “Sever” i “Pionir”, odakle je pre nekoliko godina otišao u penziju. Takođe, tri i po godine bio je ministar za energetiku i razvoj u Vladi Ante Markovića za vreme Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije.
[clear]
Komentari odražavaju stavove njihovih autora, ne nužno i stavove redakcije portala Magločistač. Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje je definisan Zakonom o javnom informisanju i medijima, koji u članu 75. kaže: „Idejama, mišljenjem, odnosno informacijama, koje se objavljuju u medijima ne sme se podsticati diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, polu, zbog njihove seksualne opredeljenosti ili drugog ličnog svojstva, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo”. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.