ZLATKO ROMIĆ: U SUBOTICI JE ODUVEK POSTOJALA SAMO POZICIJA

Najznačajniji politički akteri u Gradu (SVM, DS, SPS, SNS, DSHV i LSV) nikada se, ma u kojoj poziciji za sve ovo vreme bili u lokalnom parlamentu, suštinski nisu borili za „interes građana“, kako to na plej-bek godinama ponavljaju

Pitanje postoji li, odnosno zašto ne postoji opozicija u Subotici uopšte nije bitno, jer je odgovor na to jednostavan: nje, u suštini, u ovom gradu nikada u novijoj istoriji nije ni bilo. Pri tome je potpuno svejedno govori li se o vremenu pre 5. oktobra 2000., nakon tog datuma ili poslednje promene vladajuće garniture od pre godinu i nešto dana. Paralela, i to samo brojčana, sa trenutnim stanjem može se povući sa onim nakon pada Miloševićevog režima kada je u lokalnom parlamentu odnos snaga koalicije DOS-a i desničarske levice bio 59:8 u korist prvih. Sve ostalo, kao i taj podatak, potpuno je beznačajno.

Kaszine igračke

Bilo je, na primer, potpuno beznačajno koliko je Savez vojvođanskih Mađara, dok je na čelu Opštine bio József Kasza, u Socijalističkoj partiji Srbije u Gradskoj kući imao sparing-opoziciju dok je istovremeno isti taj gradonačelnik na kanabeu Slobodana Miloševića bistrio pitanja lokalne i nacionalnomanjinske politike, a u kabinetu ondašnjeg direktora „Vojvođanske banke” i ljutog mu opozicionog protivnika iz redova SPS-a Nenada Vunjaka kupovao devize po kursu znatno nižem od onog kog su građani plaćali na „Buvljaku”. Nebitna su bila i Kaszina obećanja još iz 1999. da će rekonstrukcija Narodnog pozorišta biti završena za pet godina kada se kao saučesnik u tom poslu kasnije pojavila i Demokratska stranka, dajući miniranju centra grada zavidan doprinos. Ništa bitnija uloga nepostojeće opozicije nije bila ni u vreme kada je isti taj gradonačelnik svojoj bivšoj supruzi Ildikó Árpási poklonio medijsku igračku koja i danas postoji kao neka vrsta poreskog obveznika pod imenom RTV „Pannon”, kao niti kada je – u vreme kada je već postao direktor subotičke filijale „Agrobanke” – iz ko zna kojih razloga u „privredni život grada” uveo vlasnika „Azotare” Peđu Mališanovića, omogućivši mu svojim političkim uticajem da se osili do mere da ne odgovara za 40.000.000 (četrdeset miliona!) dinara koje nikada nije iskoristio za pokretanje linije kristalnih đubriva u firmi čija je reklama i danas “Neka bude rodno”. Istine radi, taj je novac Mališanović dobio od Razvojnog fonda Vojvodine u vreme kada je na čelu Izvršnog veća (ili: Vlade Vojvodine?) bio Bojan Pajtić. Ali, Demokratsku stranku i tako smo već uveli u priču, pa kada smo već kod Mališanovića – koji je i vlasnik “Azohema” i jednan od suvlasnika „Subotičkih novina” – nije zgoreg prisetiti se i da su pre nekoliko godina, nakon dugotrajnih a uzaludnih protesta stanovnika „Makove sedmice”, Kasza, kao tada već svrgnuti predsednik SVM-a preimenovan u počasnog i predsednik Upravnog odbora „Azohema”, i bivši ministar zaštite životne sredine Oliver Dulić javnosti svečano obećali da će – na ime uklanjanja otrova iz zone u kojoj živi više hiljada ljudi – Mališanovića častiti sa dodatnih 60 miliona dinara.

Ćutanje je blato

Opozicija u Skupštini: tačka — prazno

Kako je dvojac SVM i DS vremenom uveliko postao upleten u priču o nebitnoj (jer je nikada nije bilo) opoziciji u Subotici, možda se treba setiti i vremena kada je tadašnji gradonačelnik Géza Kucsera na Mikićevu iskopao prve ašove za sadnice do danas bolesnog projekta vetrozaštitnih pojaseva i čudnih okolnosti pod kojim je „Goranskom rasadniku”, a u čijem se vlasničkom kontekstu neretko spominje izvesni Jožef Pinter, oprošteno neizvršavanje ugovornih obaveza o brizi za tek iznikle sadnice do mere da je veliki broj istih uvenuo. Znao je to DS i tada, a zna i sada, pa ipak ćuti. Baš kao što godinama o istoj temi ćuti prvo s posla ražalovani, a sada isto tako i u zatvoru, bivši delatnik gradske Službe za poljoprivredu Milan Radak. Zli jezici neretko će reći da je on, zapravo, kolateralna šteta u jednoj drugoj nečasnoj priči, a koja se tiče izvesnih kredita poljoprivrednika i nestalog novca iz (pa to je neverovatno!) – „Agrobanke”. I o tome štošta zna dobar deo Gradske službe za poljoprivredu – kako iz redova SVM-a i DS-a, tako i iz Demokratskog saveza Hrvata u Vojvodini – pa opet svi zajedno ćute. Zna DS, kao što to zna i SVM, i pikanterije o nikad do sada razjašnjenoj priči o nekoj čudnoj zgradi nekakvog edukativnog centra kod Tresetišta zbog kog je, navodno, i asflatiran nekakav put. To što se u tom kontekstu, „uvek privatno, nikad javno”, spominje ime Gojka Radića opozicionoj poziciji nikada u suštini nije bilo važno.
A koliko li su tek sadašnji lokalni i republički protivnici, a pokrajinski partneri, putera na glavi pokupili zbog zaštite urbanističkih interesa Lajosa Csákánya kog se, istina dok je još bio funkcioner Srpske radikalne stranke, setio i sadašnji premijer Aleksandar Vučić. Kada se već niko iz dosadašnjih garnitura vlasti nije setio da mu zbog graditeljskih i drugih poslovnih zasluga dodeli zasluženo zvanje „Počasni građanin”, možda bi sam Csákány mogao razmisliti o tome da utemelji nekakvu fondaciju koja bi svim dosadašnjim gradonačelnicima retroaktivno dodelila nagradu za pismenost. Potrebno je, na primer, bilo pročitati i potpisati (!) sve sklopljene ugovore o izdavanju, menjaži i tako to poslovnih prostora u ekskluzivnom delu grada. Šta, na primer, reći o nepostojećoj opoziciji u gradu u vreme kada je pre nešto više od godinu dana – preplašen valjda svetim kletvama popova – kompletan sastav odbornika DS-a hrabro pobegao iz većnice i tako minirao u suštini poštenu nameru SVM-a da ispravi grešku koju je – naravno uz pomoć DS-a – doneo 2007., dajući crkvama pravo da besplatno uživaju u plodovima isto tako svete bačke zemlje za koju su se pojedini poljoprivrednici tukli, ne samo kroz besomučno podizanje cena na licitacijama nego ponekad skoro i fizički.

Svi smo jedna čaršija

Ulogu nepostojeće opozicije s vremena na vreme preuzimali su tek retki pojedinci, poput Mirka Bajića ili Zászla Gyule, na primer. Prvi se, recimo, okupljao za skupštinskom govornicom ili na stranačkim konferencijama (imao ih je više, i stranaka i konferencija) najčešće prozivajući omiljene mu likove poput Nebojše Janjića ili Saše Vučinića, posebno dok je ovaj drugi bio gradonačelnik. Podsećajući Janjića da je u vreme dok je DS bila „opozicija“ za Zavod za urbanizam govorio kako je to leglo korupcije sam Bajić nikada nije napravio odlučujući korak u raskrinkavanju Janjićeve uloge kada je došao na isto to mesto. A mogao je. Da je hteo. Ili smeo. Umesto toga, funkcija zamenika predsednika Skupštine grada, koju trenutno obavlja, oduzima mu sasvim dovoljno vremena da se više ne bavi pitanjima koja je ranije pokretao. S druge strane, Zászló, koji je u svojoj opozicionoj borbi lutao od saveznika do saveznika samo da bi bio kontra SVM-u, konačno je hrabro pao na tom polju kada je svoj glas žrtvovao zarad lokalpatriotskih interesa izglasavanja budžeta kako iz istih razloga Grad ne bi dobio prinudnu vlast.
Kada bi se nakon svega rečenog, a još više propuštenog, pokušalo objasniti zašto u Subotici nikada nije bilo opozicije, odgovor ne bi bio previše složen: skupštinska sala od početka je crkva u kojoj se brižno čuvaju najveće gradske tajne, pri čemu se njena govornica samo neupućenima može na momente (u)činiti kao ispovedaonica. Primera radi, najznačajniji politički akteri u Gradu (SVM, DS, SPS, SNS, DSHV i LSV) nikada se, ma u kojoj poziciji za sve ovo vreme bili u lokalnom parlamentu, suštinski nisu borili za „interes građana“, kako to na plej-bek godinama ponavljaju. Sve istinske promene u gradu – posebno one dobre, kojih se i pored najbolje volje teško setiti – nisu došle kao posledica rada lokalne samouprave nego kao iznuđeni potezi koji su stizali iz Beograda ili u novije vreme čak i iz inostranstva. Kod takvih vlasti zaključak se nameće sam po sebi: svi su oni pozicija. Pitanje je samo ko u kom trenutku sa kim neće.

[clear]