ZLATKO ROMIĆ: MANJINSKO OGLEDALO – MAĐARSKA ZAJEDNICA

I pored političke uticajnosti i institucionalne organizovanosti, broj Mađara u Subotici rapidno se smanjuje, a razloge zbog rata zamenili su oni ekonomske naravi
Malo je gradova u Evropi, a verovatno i u svetu koji se mogu pohvaliti činjenicom da je njihov grad sastavljen od toliko različitosti koliko se tokom više od šest i po vekova slilo u Subotici. Međutim, kako to uvek biva kada je reč o romantici, istorijski prikaz ove varoši tim je lepši što je protok vremena veći. Tako se, kao i na svim ostalim meridijanima, u, istina skromnim, turističkim vodičima Subotice izdvajaju samo oni detalji koji će neupućenom govoriti kako su naši preci gradili Grad u najvećoj harmoniji i kako je ona očuvana do danas, dok su nesuglasice ostavljene za čeprkanje ljubopitljivim čangrizalima po depoima Istorijskog arhiva, crkvenoj dokumentaciji i sličnim prašnjavim policama.

Da stvari ni tada nisu stajale idealno, najbolji dokaz smo mi sami danas. Opterećeni istorijom, ne uspevamo se dovoljno posvetiti sadašnjosti, odnosno susedu sa kojim živimo. Često se, prečesto, čak i u svakodnevnom govoru, prizivaju uspomene starijih šta je ko kome od predaka učinio pre pola ili čitavog veka umesto da se vidi nevolja bližnjeg.

Kada bi se, recimo, pokušalo izaći izvan okvira subotičkih bedekera ili službenih trabunjanja lokalnih političara koji govore o suživotu i toleranciji (!) mnogobrojnih nacionalnih zajednica u Subotici, jedna od slika mogla bi izgledati kao polupano ogledalo u kom svaka krhotina ima drugačiji odraz.

SVM: sedište političke moći, izvor: nadji.info

Pragmatizam i konstanta

Započnimo taj kaleidoskop najbrojnijom i politički najorganizovanijom i najuticajnijom zajednicom u Gradu – Mađarima. U suštini, ma koliko brojna bila – a na teritoriji Grada prema poslednjem popisu iz 2012. bilo ih je 50.000 – ova zajednica ima mnogo sličnosti, ali i specifičnosti u odnosu na ostale sa kojima žive. U praksi to izgleda ovako: iako svakodnevno deli sudbinu svojih suseda, mađarska zajednica uglavnom pokazuje veliko jedinstvo na izborima, glasajući u ogromnoj većini za Savez vojvđanskih Mađara, koji se od svog osnivanja (1994.) nametnuo kao dominantna politička organizacija na prostoru Subotice, severne Bačke i Vojvodine uopšte. Na taj način ova zajednica već skoro dve decenije daje legitimitet političkim predstavnicima za koje su glasali, iako su ih ovi nekoliko puta izneverili. Izneverio ih je, na primer, dugogodišnji predsednik ove stranke József Kasza tajno koalirajući sa Socijalističkom partijom Srbije u vreme kada je Miloševićeva vlast bila najjača kao i otvorenim pozivom sunarodnjacima da u vreme dok je premijer bio Vojislav Koštunica izađu na referendum i svojim glasom (ma kakav on bio) daju podršku u startu defektnom Ustavu Srbije. Istine radi, treba reći da je ovaj poziv (iako je glasanje trajalo u svetu nezabeleženih dva dana!) upravo mađarska zajednica najbolje prozrela, o čemu svedoče i minorni postoci izlaznosti na referendum u sredinama gde čini većinu. Osim ovog izuzetka, nizu nasedanja mađarske zajednice spram obećanja koja su im davali nacionalni čelnici svakako treba pridodati i ona kada je na petnaestogodišnjicu postojanja SVM-a tadašnji i sadašnji predsednik István Pásztor na Letnju pozornicu na Palić pozvao i tadašnjeg predsednika Srbije Borisa Tadića i predsednika Srpske napredne stranke Tomislava Nikolića. To odsustvo ideološke gadljivosti bilo je samo uvod u, kako se to obično naziva, dalju političku pragmatičnost SVM-a koja se dala videti i prilikom vodanja sadašnjih čelnika bivših radikala (Nikolića i Aleksandra Vučića) u Budimpeštu kod ideološkog im istomišljenika, aktuelnog premijera Mađarske Viktora Orbána. Sve to, naravno, kulminiralo je ulaskom SVM-a u republičku vlast, kao i raskidom koalicije s Demokratskom strankom na nivou više lokalnih vlasti na severu Bačke. To što u Skupštini Vojvodine SVM i dalje čini kakvu-takvu vlast s DS-om i Ligom socijaldemokrata Vojvodine samo govori u prilog tome koliko je ovoj stranci politički pragmatizam važniji od ljudske etike. U prilog tome govori i činjenica da su Subotičani, glasajući za SVM (a među njihovim glasačima je ipak bilo najviše Mađara), u početku dobili vladajuću koaliciju s DS-om, da bi je zatim isti taj SVM ‘ladno zamenio brakom sa Srpskom naprednom strankom. Pásztor, pošteno.

“Népkör”: jedna od najstarijih kulturnih institucija u gradu, izvor: meetinsubotica

Što se same zajednice tiče, ona, bar u Subotici, uživa mnoga prava koja druge i dalje samo priželjkuju. Osim neosporne autoritativne uloge u Skupštini grada, mađarska zajednica ima svoje obrazovne institucije (vrtiće, osnovne i srednje škole, s posebnim naglaskom na gimnaziju „Dezső Kosztolányi“), medije (RTV „Pannon“, redakciju na mađarskom Radio Subotice, nedeljnik „Hét Nap“, subotičku ispostavu „Magyar Szóa“), kulturne ustanove (Drama i ansambl na mađarskom Narodnog, odnosno Dečjeg pozorišta, Pozorište „Dezső Kosztolányi“, Mađarski kulturni centar „Népkör“), te „Magyar Ház“ kao sedište Mađarskog nacionalnog saveta, kao sublimacije kulturno-političke moći. Tu, naravno, treba pridodati i učešće kadrova SVM-a u mnogim sferama lokalne vlasti (od same Gradske kuće, preko javnih preduzeća, pa do članstva u raznoraznim upravnim i nadzornim odborima), kao i zastupljenost mađarskog jezika u javnom govoru (od sudskih procesa do računa za vodu).

Statirajte ovde

Pa ipak, statistika to pokazuje, broj Mađara u Subotici od popisa do popisa rapidno se smanjuje i na to do sada nije uspeo uticati nijedan lider SVM-a. Masovne odlaske ovdašnjih Mađara zbog rata i sveopšte nesigurnosti devedesetih godina prošlog veka zamenili su aktuelni masovni odlasci ovdašnjih Mađara zbog ekonomske situacije i nesigurnosti koja proizilazi iz nje. Uz to, ma koliko se Pásztor svojim političkim koketiranjem trudio da to poboljša, stanje u svakodnevnom životu daleko je od idealnog. Primeri poput međunacionalnih sukoba u Temerinu ili Novom Sadu (napadi na mlade ljude koji govore mađarski) latentna su opasnost i u Subotici. O tome možda najbolje govori nekoliko činjenica: podvojenost dece u školama, izlasci mladih Subotičana na mesta na kojima se okupljaju samo Mađari, sve veći broj mađarske mladeži (posebno iz ruralnih sredina) koja ne vlada ni elementarnim znanjem jezika države u kojoj žive, kao i raniji sporadični sukobi na međunacionalnoj osnovi u Gradu (zbog jezika), te antimađarski grafiti.

Kada je reč o odnosima mađarske zajednice prema svojim susedima, tu se stvari opet mogu posmatrati sa više aspekata. Ako, na primer, govorimo o političkoj eliti (SVM-u), onda je – kako smo to i ranije rekli – primetna više nego izražena politička pragmatičnost u menjanju partnera. Ostavimo li po strani koaliranje sa DS-om i SNS-om, među najuočljivijim promenama svakako je ona koja se tiče odnosa sa ljutom braćom: Hrvatima i Bunjevcima, odnosno njihovim najjačim političkim predstavnicima – Demokratskim savezom Hrvata u Vojvodini i Savezom bačkih Bunjevaca. S prvima je SVM, sve dok se DSHV nije okrenuo DS-u (odnosno utopio u njega), godinama kreirao lokalnu politiku, neretko na račun ostalih (su)građana. Međutim, nakon te izdaje slabijeg koalicionog partnera više je nego uočljiv otklon SVM-a prema ovdašnjim Hrvatima, o čemu možda najbolje svedoči učestalo odbijanje aktuelnog gradonačelnika Jenőa Maglaija da – pod izgovorom „prebrojavanja krvnih zrnaca“ i „politizacije skupova“ – u odaje Gradske kuće primi univerzitetske profesore iz Hrvatske kojima je, recimo, etnologija osnovna preokupacija. Iako DSHV formalno participira u vlasti (za šta je sam kriv i zbog čega se dodatno bruka), svakodnevno trpi poniženja od moćnijeg partnera koji, u liku i delu gradonačelnika, ne primećuje iste simptome „prebrojavanja krvnih zrnaca“ kada se u velikoj većnici na bunjevačkoj svetkovini ukaže predsednik Srbije i naučno utvrđuje ko je šta po poreklu.

Što se ostalih aktera u javnom životu iz redova ovdašnje mađarske zajednice tiče, moglo bi se reći da nemaju značajnijeg uticaja. Političke stranke, poput Demokratske stranke vojvođanskih Mađara (izvorno VMDP) ni na jednim izborima nisu ostvarile bitniji rezultat, a one – poput „64 županije“ ili, u novije vreme, Jobbika – predmet su podozrenja i samih sunarodnjaka. Kada je reč o nevladinom sektoru, ni tu slika nije bolja, jer i ono što se tako naziva uglavnom je – posredno ili neposredno – obična ispostava SVM-a. Tračak nade u poslednje vreme daje još uvek neformalna grupa ljudi pod nazivom „Második nyilvánosság“ (čiji je najznačajniji rezultat uspešno okončana inicijativa za smenom direktora Drame na mađarskom Narodnog pozorišta), ali pravi zadaci na putu civilnog sektora tek su pred njima.

Okrenemo li se svakodnevici, stvari stoje sasvim drugačije. Mađarska zajednica, kao i sve druge u gradu, sa manje ili više uspeha nastoji imati korektne odnose sa susedima. Nacionalno mešoviti brakovi, kao nasleđe prošlih vremena, na sreću, i dalje nisu retkost kao ni deca rođena iz njih. Problem je, međutim, u tome što ih je sve manje. I brakova i dece.

(nastaviće se)

[clear]