Zlatko Romić: Divan ko razgovor

“Izvištavat je… kako da Vam kažem… Jevo ovako: bila sam u Varoškom viću i otaleg sam izvištavala.”

“Faljnis, majko. Kako ste, šta radite?”

“Jeee, curo, i tebe mož vidit! Jevo, baš sam omela prid kućom, pa iđem pomuzit Junku. Pa otkaleg tebe na ovu stranu, šta mi ti radiš?”

“Dobila sam slobodan vikend, pa sam se sitila da sam davno bila kod Vas. Radim svašta pomalo: u Savitu i ko novinarka. Iđemo po salašima oko varoši da slušamo kako se nikad divanilo – da sakupljamo građu.”

“Građu? Ni mi tvoja mater divanila da pravite štogod.”

“Ma, neee, majko. Ne taku građu. Već… kako bi Vam kazala… građu od riči i rečenica da proširimo Rečnik.”

“Aaaa, to. Dobro-dobro. Samo kad ga ne triba porubljivat.”

“Porubljivat, porubljivat… Aaaa, ima. Nego, kako ste, Vi, majko? Kako zdravlje, jel Vam potribno ništa pomoć?”

“A, tako je kako je, nit se šije nit se para: malo me krste bole, ni ne čujem baš najbolje, a ni udit ne možem ko kadgod. Godine, curo, godine… A šta bi mi ti ništa pomogla?”

“Pa, ne znam ni ja. Ono što kažete.”

“Paaa, ako baš imaš rad pomoć, donesi mi kravljaču, pa možeš sa mnom u košaru vidit kako se muze.”

“Šta da donesem?”

“Kravljaču, Bože i s curom. Ono u čeg se muze mliko.”

“Kravljača, kravljača… da vidimo… To nije potribno, ima je u Rečniku.”

“Jeto, gotovo. Sad mož ručat i onaj ko je volove izgubio. Šta da ti pripravim?”

“‘Sad mož ručat i onaj ko je volove izgubio’… Sjajno! Tog nema.”

“Šta ti to stalno gledaš u tu knjigu i bilužiš?”

“Pa, kazala sam Vam: riči, majko, riči.”

“Riči? Vi varoščani ne znate divanit, pa od mene učite?”

“I od Vas i od drugi stariji čeljadi, da bi mogli svakodnevno izvištavat.”

“Šta da bi mogli?”

“Izvištavat, majko, izvištavat.”

“Šta ti je to, curo? I ja provitravam, samo sad malo riđe. Vidiš kako je vrime: jun na vrati, a sve se mislim oću l malo založit.”

“Izvištavat je… kako da Vam kažem… Jevo ovako: bila sam u Varoškom viću i otaleg sam izvištavala.”

“Di si bila? Jel to daleko?”

“U Varoškom viću.”

“Nisi ni pocrnila. I tamo tako vrime ko i kod nas?”

“Ma, neeee, majko. Varoško viće je u Varoškoj kući. U Subatici.”

“Aaaa, to. Pa, dobro, ako i od tog ima kake hasne.”

“Nego, di je dida? Ne vidim ga.”

“Dida su očli plužit. Od ovi kablara korov ižđiko ko iz vode, pa da ne zapustarimo njivu.”

“Kablara, kablara… da vidimo… Šteta. Ima je.”

“Aaav, ja mislila da si ti već i komšijino oplužio. Jesi l susto?”

“Paaa, bome, nije lako. Znaš i sama: kad se udruže zubača i popanac, pa onda još i ovaj sudan… tu triba muški zapet. A ni ja više nisam momak. A bome ni Frazor. Nego, šta ima novog, jel bio kogod?”

“Ne bi nikad pogodio. Bila nam unuka.”

“Jeee, pa šta je to? Jel im triba štogod?”

“Paaa, i triba i ne triba. Došla učit kod nas, a bome i mi bi mogli od nje.”

“Učit? Pa, svršila je škulu.”

“Jeste, al ko da i nije: zapisiva ono što svi znamo, a divani tako da je ništa nisam razumila.”

“Pa kaki je to divan?”

“Ne znam, nisam je pitala. Malo liči na naš, a malo ni na šta.”

Tekst je objavljen u Hrvatskoj riječi, a prenosimo ga uz dozvolu autora.