U HRVATSKOM NACIONALNOM VIJEĆU PREDSTAVLJEN PROJEKT „NEPODOBNI GRAĐANI“: SRPSKA ŠUTNJA!

“Civilne žrtve rata na teritoriji bivše Jugoslavije su najzapostavljenije i njihova prava su ugroženija, jer se njihov glas danas ne čuje” rekao je direktor Vojvođanskog građanskog centra Željko Stanetić

Projekt „Nepodobni građani“ predstavljen je u utorak, 12. maja, u prostorijama Hrvatskog nacionalnog vijeća u Subotici kao deo saradnje sa Vojvođanskim građanskim centrom. U projektu je bilo reči o proterivanju građana hrvatske nacionalnosti iz Vojvodine tokom devedesetih godina XX veka.

Negiranje zločina

Izvor: Magločistač

“Cilj projekta je da se građanima, a posebno mladima, izgradnjom svojevrsne kulture sećanja, ukaže na dešavanja tokom 90-tih godina, kada su njihove komšije Hrvati proterivani iz Vojvodine”, rekao je direktor Vojvođanskog građanskog centra Željko Stanetić.

On kaže da je ideja projekta “Neispričane priče” da razgovaraju sa ljudima, da čuju njihova iskustva i da ih nakon toga predstave svojoj zajednici u Vojvodini i široj javnosti. Zabaleženi su razgovarali sa civilnim žrtvama koje imaju potrebu da govore o onome što im se događalo tokom rata.

“Civilne žrtve rata na teritoriji bivše Jugoslavije su najzapostavljenije i njihova prava su ugroženija, jer se njihov glas danas ne čuje”, rekao je Stanetić.

On navodi da je dostupno malo podataka i informacija o proterivanju Hrvata iz Vojvodine i da su se najviše služili zapisima iz pojedinih knjiga kao što su podaci iz knjige Marka Kljajića pod nazivom “Kako je umirao moj narod” i druge.

Kako kaže, o ovim i sličnim temama se u medijima najčešće ćuti. O njima se može čitati jedino na građanskim portalima kao što su “Slobodna Evropa”, ”Autonomija”, “Kontrapress”, “Peščanik” itd.

“Strah da ljudi govore o onome što su preživeli tokom 90-tih je jako prisutan i taj strah se očitava prvenstveno kod ljudi koji su ostali u Vojvodini”, kaže Stanetić.

“Hrvati u Vojvodini su 90-tih godina bili nepodobni građani. Oni su bili jedina manjina u Vojvodini koji su bili objekti etnički motivisanog nasilja”, rekao je direktor Zavoda za kulturu vojvođanskih Hrvata Tomislav Žigmanov.

Žigmanov kaže da treba govoriti o tome da je 25 ljudi hrvatske nacionalnosti ubijeno, na više stotina imanja bačene su eksplozivne naprave, dve katoličke crkve su do temelja srušene, na više desetina sakralnih objekata, koji se vežu uz Katoličku crkvu, su bačene bombe, više desetine građana hrvatske nacionalnosti je bilo prebijeno i većina, oko 40.000 Hrvata iz Vojvodine je, ne svojom voljom, trajno napustilo ovaj prostor.

On dodaje i da se o ovim pojavama retko govori, ne samo u srpskoj, nego i u hrvatskoj javnosti.

“Politika suočavanja sa prošlošću je politika koja počiva na negiranju da je zločina na teritoriji Srbije uopšte i bilo, jer je to zvanična politika svih vlasti u Srbiji od 90-tih godina na ovamo – i ne samo kada su u pitanju Hrvati u Vojvodini”, kaže Žigmanov.

Prećutkivanje događaja je značajna karakteristika procesa suočavanja sa prošlošću i ono se, između ostalog, mora završiti i sa kažnjavanjem počinitelja od strane države, objašnjava on.

Oj, Hrvati, al ćemo vas slati

Stručna saradnica Vojvođanskog građanskog centra Ivana Andrić Penava je spona između svedoka rata tokom 90-tih godina koji danas žive u Hrvatskoj. Ona se bavi istorijom sremskih Hrvata i proterivanjem Hrvata iz Vojvodine, a ujedno je na projektu i svedokinja ratnih dešavanja.

Andrić Penava navodi da joj nije bilo lako prisetiti se stvari i događaja koji su joj promenili život iz korena.

Kako kaže, Hrvati su u Vojvodini doživljavali prebijanja, pretnje smrću, podsticanje na selidbu i mnoge druge oblike nasilja. Među svedocima su i ljudi koji su imali ključnu ulogu, koji su proterane Hrvate iz Vojvodine dočekali u Hrvatskoj i pomogli im da se snađu u novoj životnoj situaciji i okolini. Oko 20 svedoka je svedočilo o tadašnjim dešavanjima o kojima se ćuti više od 20 godina, a mnogi od njih su otišli u Hrvatsku ili u inostranstvo.

Andrić Penava navodi da veliki problem predstavljaju nestali i ubijeni civili o kojima niko nije preuzeo odgovornost, nisu obeštećeni oni koji su bili prisiljeni da napuste svoje domove; o tome se ćuti i izbegava govoriti.

Ona kaže da su zlostavljani doživljavali razne oblike nasilja samo zato što su Hrvati, kao i da je još uvek mali broj onih koji imaju hrabrosti podeliti svoju ličnu tragediju.

Svedoci koji su govorili se nadaju se da će jednog dana ta nepravda biti ispravljena, ali ne osvetom, nego istinom,”kako se ovakva dešavanja nikada više ne bi ponavljala”, ističe Andrić Penava.

Nevini krivci

Izvor: Magločistač

Predsednik Vojvođanskog kluba Đorđe Subotić je istakao da je pre sagledavanja ove značajne teme prvo neophodno sagledati ulogu države Srbije u svemu tome.

“Sve je počelo takozvanom antibirokratskom ili ‘Jogurt revolucijom’ 1988. godine. Ono što se dešavalo ratnih 90-tih godina sa pretnjama i proterivanjima nesrpskog stanovništva je bio deo projekta u stvaranju Velike Srbije”, rekao je Subotić.

On je naveo da su Hrvati u Vojvodini žrtva besmislene ratne politike u kojoj Srbija nije bila nevina žrtva. Tada su se pojavljivali razni stereotipi poput onih da su Hrvati iz Srema dobrovoljno otišli iz svog zavičaja, menjajući svoju nepokretnu imovinu i imanja za druga u Hrvatskoj, a da ironija bude veća, podmeće im se da su bolje prošli, da su dobili lepše i veće kuće i bolja imanja.

“Setimo se samo pretnji telefonom ‘Ustašo, seli se ili biraj dijete koje ti je draže’. Setimo se da su nalazili zaklanog psa sa porukom ‘Seli se, šta čekaš’? Setimo se pokojnog župnika u Hrtkovcima Nikole Kraljevića kojem su sekli uši. Setimo se da se 1995. godine porodici Rakoš pretilo smrću i zahtevalo se od njih da se isele”, podsetio je Subotić.

On je takođe podsetio i da je sve počelo 1991. godine u Novom Slankamenu paljenjem hrvatske zastave, “a imali smo i pre mesec dana paljenje hrvatske zastave u Beogradu od strane jedinog optuženika Vojislava Šešelja u Hagu za ove događaje – ponavljaju nam se neke stvari, a država do paljenja te zastave nije reagovala kako treba”.

Subotić kaže da je pre neko veče u jednoj televizijskoj emisiji gostovao potpredsednik Srpske napredne stranke Igor Mirović koji je na pitanje novinara da li je Srpska napredna stranka spremna da se izvini Hrvatima i kakav je odnos prema proterivanju iz 90-tih godina, izjavio da se preteruje sa tim, i da “on zna da će vreme pokazati da to nije tako”.

On kaže da država treba da donese deklaraciju u kojoj će da osudi i da prizna da su Hrvati u Vojvodini nedužna zrtva i da donese rezoluciju gde će osuditi te zločine i proterivanja, da će da pozove one koji žele da se vrate i stvore im uslove za povratak.

Izvor: Magločistač

Predstavnik Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji, politikolog Pavel Domonji kaže da je ovaj projekat pokazao da se solidarnost mora graditi, jer nam ona nije predodređena i da je ona upravo zakazala u Vojvodini u trenutku kada je to bilo najpotrebnije.

“Problem sa prećutkivanjem je dvostruke prirode – kada prećutkujete istinu, podižu se šanse zlu da se ponovi, a sa druge strane, prećutkivanje je ovde politički projekat države Srbije”, objašnjava Domonji.

On kaže da je ovde slučaj da se vlastita nacija prikazuje kao žrtva i da je svako suočavanje sa prošlošću bolno, jer ono zadire u samopoštovanje jedne nacije i niko sa time ne želi da se bavi.

Prema njegovim rečima, najčešče se kaže: “Zašto bismo se mi suočavali sa prošlošću kada prošlost više ne može da se promeni”?. “Međutim, to nije argument da se time ne bavimo”, dodaje on.

Domonji dodaje i da suočavanje sa prošlošću nema nameru da promeni prošlost nego je cilj da ojača naše moralne, političke i intelektualne aparate kako bismo zlo na vreme prepoznali i kako bismo mu se na vreme i suprotstavili.

Natalija Jakovljević

[clear]