Marinika Tepić (SSP) za Magločistač: Ne postoji nijedan autokratski režim koji nije smenjen najvećom izlaznošću na izborima

Kada je reč o mogućem predsedničkom protivkandidatu Aleksandru Vučiću na izborima koji će biti održani sledeće godine, potpredsednica Stranke slobode i pravde (SSP) Marinika Tepić je u intervjuu za portal Magločistač rekla da će to svakako biti „neko ko u ovim uslovima može da pobedi, neko ko može da ima najširu podršku, odnosno, da ne dozvoli da Aleksandar Vučić pobedi u prvom krugu“.

Tepić navodi da su u toku razgovori sa drugim opozicionim strankama, sindikatima i pojedincima, i da je cilj da se napravi što širi front, kad je reč o mogućnosti izlaska njene stranke na predstojeće izbore.

Ona ocenjuje da Aleksandar Vučić zna da nema većinsku podršku u narodu, i da je to dokazao na proteklim izborima u junu 2020. godine.

„Ako zbog politike bilo koje dete treba da ode iz ove zemlje, to je nešto što se ne oprašta. To je najveća motivacija zbog čega zapravo stojimo i dalje na nogama i ne odustajemo“, kaže potpredsednica SSP-a.

Stranka slobode i pravde je izbore održane 2020. godine bojkotovala. Kako iz današnje perspektive ocenjujete efekte tog bojkota?

Ta odluka je bila ispravna, dobitnička, zato što je prvi put bilo jasno da režim Aleksandra Vučića nema većinu u Srbiji. Građani su masovno rekli NE toj vlasti. Čak ni čuvena mašina Miladina Kovačevića, predsednika Republičkog zavoda za statistiku, koji je objašnjavao kako se to upodobljava, nije uspela da navuče toliko glasova da bi pokazala izlaznost od preko 50 odsto. Sa svim glasovima i listićima koji su lopatama ubacivali, za šta postoje svedočenja, naročito u popodnevnim i večernjim satima, oni nisu prešli zvanično 40 odsto, a u Beogradu daleko ispod toga. To je bio put do borbe za izlazak na izbore, odnosno, želeli smo i svetu da pokažemo i dokažemo da se zaista ovde vlada jednopartijski, iz jednog centra, da sve odluke donosi jedan čovek i bili smo u pravu. Videli ste kolika je njima bila panika kada su shvatili da smo ozbiljni, da ne blefiramo, jer je bilo čak i nekih naznaka da možda blefiramo do samog raspisivanja izbora, da ćemo ipak izaći, pa su onda napravili manevar koji niko nije tražio, a to je da čak i smanje cenzus na tri odsto što nikada ovde nije bilo, ne bi li se polakomile druge organizacije, koje nažalost jesu, ali ni na taj način nisu uspeli. Naravno, mi smo bili i obavezani sporazumom, koji je potpisalo više od 200.000 ljudi, koji je bio izričit baš u tom delu, da ukoliko se ne ispune izborni uslovi, da se tada ne izlazi na izbore.

Novi izbori – predsednički, beogradski i vanredni parlamentarni – trebalo bi da budu održani 3. aprila sledeće godine. SSP još nije doneo odluku o izlasku na izbore. Koji minimalni uslovi treba da budu ispunjeni da bi Vaša stranka uzela učešće u njima?

Mi u ovom momentu razgovaramo sa saradnicima iz drugih organizacija, pored Stranke slobode i pravde, tu je i Demokratska stranka, Pokret slobodnih građana, Narodna stranka, Pokret za preokret, sindikati, pojedinci, relevantne javne ličnosti koje imaju svoje mesto i u političkom svetu i očekujemo da zajednički saopštimo tu odluku, i zaista se sve odvija u vrlo pozitivnom tonu. Mi smo u prvom redu insistirali na poštovanju postojećih propisa jer imamo sasvim solidno i medijsko i izborno zakonodavstvo, ali imamo problem sa tim što se ono ne poštuje, što se zloupotrebljava, što se zaobilazi, i na kraju se brutalno gazi. Sasvim je dovoljno, poštujte zakone koji postoje, koji su vrlo precizni, i kako treba da izgleda, ne samo kampanja u tih 45 dana, to je ono što je dodatno problematično, mi ćemo ostalih 320 dana da mrcvarimo stanovništvo, da vršimo pritisak u javnom sektoru, na birače, da šikaniramo opoziciju, da im pretimo, da vodimo brutalnu propagandu sa svih medija, a onda, evo, majke mi, svih 45 dana – nećemo, nego ćemo baš biti dobri. Vi znate kako izgleda taj pritisak, sa zatamnjenim staklima se ljudi uteraju u automobile posle ručka da izađu na izbore, kako se vode paralelni spiskovi, kako se vrši pritisak u javnom sektoru. Ne postoji, verujem i ovde kod vas u Subotici, deo javne uprave ili javnih preduzeća, ustanova gde već sada ne postoje ti pritisci da neko mora tamo da popiše sigurne glasove. Ja sam svojim očima to gledala na izborima u Pećincima i Lučanima kako uteruju ljude na način na koji se to ne radi sa ljudima, da izađu i da glasaju.

Opoziciona scena, stiče se utisak, još uvek nema dogovorenu strategiju kako izaći na crtu aktuelnom režimu. U susednoj Mađarskoj, pokazalo se, dobra strategija je po prvi put dovela do toga da opozicija ima šanse na predstojećim izborima da ozbiljno dovede u pitanje nastavak vladavine Fidesa. Koji je Vaš stav, kada je Srbija u pitanju: opozicija u jednoj ili više kolona? 

Najznačajnije je da se napravi što širi front, da se okupimo u što širem zajedništvu. Uostalom, i Dragan Đilas, predsednik moje stranke, kada se vratio u politiku 2018. godine, vratio se tako što je počeo da radi na Savezu za Srbiju, čak i nemajući stranku u tom momentu je bilo jasno da je to jedini put. I kao što nam je iskustvo i pokazalo od te 2018-te, svako ko je pomislio da sam može nešto da uradi prošao je kao bos po trnju. Imate i ovu koaliciju oko Srpske napredne stranke koja isto ima X činilaca u svojoj koaliciji, nije to samo SNS, iako se tako predstavlja. Sa druge strane, imate i iskustvo u političkim izborima da ne postoji nijedan autokratski režim koji nije smenjen u najširem zajedništvu i naravno sa najvećom izlaznošću. Podsećam da je i 24. septembra 2000. godine bila rekordna izlaznost, iako se nikada nije ponovila kao tada, gotovo 72 procenta. Ja sam tada radila kao novinarka, radila sam priloge. Imali ste tu atmosferu da je bilo pitanje maltene prestiža čuvati izbornu kutiju, čuvati taj glas. Vi ste imali lekare, advokate, profesore koji su stajali u redu, iako nisu bili članovi stranaka, oni su stajali u redu da se prijave da čuvaju kutiju jer nisu hteli više svoj život i život svoje dece da stave trgovcima i zločincima u ruke. Ja se nadam da se približavamo isto toj atmosferi. Vi ste imali jedan savez lokalnih medija koji su bili slobodni. Sada imamo groznu situaciju, da su gotovo svi privatni mediji, ako ne računam portale ili medije koji se koprcaju da se održe u životu, u rukama Bratislav Gašića i njegovih krakova hobotnice, Radojice, itd. Aleksandar Vučić je kada je došao na vlast, svestan naravno toga, prvo podavio lokalne medije, odmah se išlo u privatizaciju tih medija, izgovorom da su to EU standardi, ali nisu EU standardi da vi zadavite te lokalne medije nego da ne budu zavisni od zvanične vlasti, a ne s druge strane da budu korist interesnih, kriminalnih, režimskih grupa na isti način.

Kažete da imate Plan za dan posle, koji je vrlo konkretan. Kažete, između ostalog, da garantujete da će u prvih šest meseci đaci imati besplatan obrok u školama,da će kulturni radnici, učitelji i profesori imati platu od najmanje 700 evra, lekari početnu 1000, a medicinske seste 600 evra, da će svi stariji od 65 godina bez primanja imati pomoć od 100 evra mesečno od države, da će država primiti u stalni radni odnos sve koji pošteno rade, da ćete iskoreniti stranačko zapošljavanje, smanjiti notarske takse za 50-70 odsto… Koliko je taj plan realan?

Za početak, najveći deo tog plana je ostvariv sada, juče, samo ukoliko bismo zaista odsekli sve ove koruptivne kombinacije kojima su podavili i očerupali budžete, od republičkog do pokrajinskog i lokalnog. Ako vi znate da vama za besplatne udžbenike u svim razredima osnovnih škola, ne samo ovo sada, časte prvi razred, pa ljudi onda misle kako su povlašćeni. Dakle, u svim osnovnim školama u Srbiji besplatni udžbenici plus besplatan obrok vrede manje, odnosno 170 miliona evra u odnosu na nacionalni stadion koji vredi 250 miliona evra. Pa šta je prioritet? Da roditelji uzimaju kredite da bi uzimali knjige, da deca padaju u nesvest od gladi u školi, što smo imali situaciju u Kragujevcu, što je potpuno izbezumljujuća informacija da dete pada u nesvest u školi zato što nema za užinu. Mi (SSP) smo se obavezali da ukoliko u roku od šest meseci ne sprovedemo, naročito ove mere, da ćemo se potpuno povući iz politike. Čuveno protivustavno smanjenje penzija ili oduzeti deo penzija je uštedeo 430 miliona evra, a onda u isto vreme imate državni Telekom koji je glavna kasica prasica SNS-a koji daje 600 miliona evra za Premijer ligu sa jedinim ciljem, da izvrši pritisak da svi pređu na Telekomovu mrežu. Zašto? Pa da ne bi mogli da gledaju slobodne medije i da bi gledali ovu simulaciju, kako oni kažu, uravnoteženog ili balansiranog novinarstva kao što je franšiza Euronjuza, a osnivač je Telekom 100 odsto. Aleksandar Vučić zna da nema većinsku podršku u narodu, pa evo i njegovi izbori su to dokazali u junu mesecu.

Koga vidite kao predsedničkog protivkandidata Aleksandru Vučiću? Kakav je njegov profil? da li se radi o stranačkoj ili vanstranačkoj ličnosti, muškarcu ili ženi?

Svakako neko ko u ovim uslovima može da pobedi, odnosno da ne dozvoli da Aleksandar Vučić pobedi u prvom krugu. Drugi krug je onda potpuno druga situacija, ali je njegov cilj da pošto-poto to završi u prvom krugu i to je jedna od tema na stolu u ovim pregovorima, da se dogovorimo i oko zajedničkog kandidata. Ko god on bio, samo da je neko zaista ko može da ima najširu podršku, i mi ćemo sigurno stati iza tog kandidata.

Od početka Vašeg stranačkog angažmana u SSP-u, u nekoliko navrata Vi ste bili meta tabloidnih napada. Kako se lično nosite sa takvim medijskim linčovima, a kako Vaša porodica?

Koliko god smo mi jaki, ne odustajemo. Niste od kamena, i to ima refleksiju naročito na porodicu, na decu. Na decu smo svi najosetljiviji, kao što vidimo sami, i predsednik. Ja isto tako ne smatram da su moja deca nebitna u odnosu na njegovu decu. I kada se svaka brutalna laž, kada se moje lice pojavi na naslovnoj strani, stvarno, tog smeća, koje ne mogu da nazovem ni novinama, da moja deca neće imati u najmanju ruku neprijatnosti, a možda i ozbiljnije posledice. I to ne da će neki ministar da dođe nešto da vam uradi, nego neki čovek koji nije u prilici da se informiše objektivno, koji je kontaminiran svakodnevno sa tom propagandom, a tog jutra je ostao bez posla, tog jutra mu se raspala porodica, tog jutra nije mogao detetu nešto da obezbedi, vidi vas na ulici, a naročito Dragana Đilasa koji je zaista najsatanizovanija osoba ikada u politici, ne mislim samo u Srbiji, nego i inače, i da pomisli – e, on je kriv za moju nesreću. Jer se indukuje svakodnevno tako nešto, i da neće da ga napadne, da mu učini nešto nažao kao i svima nama. Ali, mi smo svesni tog rizika, nosimo taj teret, verujemo da činimo dobro. Ja strašno verujem u to što radim. I to objašnjavam i svojoj deci. I kada mi starije dete koje je punoletno, kada me je sin prvi put obavestio prošle godine da razmišlja o tome da ode iz zemlje zato što ne zna da li će moći ovde da studira u miru, da sutra nađe zaposlenje, ja sam bila očajna, iako taj očaj pratim godinama, od svojih prijatelja, saradnika, koji su to već doživeli. Ne u smislu da neće biti pored mame, nego u smislu da je politika ta koja ga je naterala da ode iz svoje zemlje. Dakle, može da ide, i da se proveri, i da studira, i da radi, i da upozna, i da vidi, ali da zbog politike bilo koje dete treba da ode iz ove zemlje, to je stvarno nešto što se ne oprašta. To je najveća motivacija zbog čega zapravo stojimo i dalje na nogama i ne odustajemo.