István, az elnők (Ištvan, predsednik)
Svesna da joj preti realna opasnost od skorašnjeg gubitka glasa, redakcija na mađarskom je svojim potpisima još 29. juna i pre raspisivanja izbora isti već dala Istvánu Pástoru
Mnogo je zanimanja koja u javnom životu služe kao maska za prikrivanje pravog lica čoveka, a novinarstvo se na toj sceni svakako izborilo za jednu od glavnih uloga. Ne, nećemo sad o „Kuriru“ ili „Informeru“ kao što nećemo ni o Milomiru Mariću ili Milutinu Mitriću, jer oni su – kako se poslednji na poslednjoj konferenciji za novinare (istina, ne za sebe nego za nekog drugog) priupitao – karikature same za sebe.
Govorićemo u ovom zlonamernom pamfletu – i to iz perspektive multinacionalne, multikonfesionalne i multikulturalne sredine – o svojim kolegama s kojima radimo u istoj kući. Konkretno, o redakciji na mađarskom Radio Subotice i njihovoj kombinaciji servilnosti, sebičnosti i nekolegijalnosti u situaciji kada bi se od njih očekivala profesionalnost, solidarnost i – ‘ajde da ne preterujemo s prijateljstvom, ali makar – drugarstvo.
Hrabra molitva
Foto: Petar Fabijan
Trebalo je, naime, da direktor Radio Subotice Ljubiša Stepanović obavesti v. d. urednike i njihove zamenike u redakcijama na hrvatskom i srpskom da je Radio-televizija Vojvodine uputila dopis u kom stoji da se od 1. septembra raskida ugovor kojim se Radio Subotici na privremeno korištenje daje frekvencija 89,6 Megaherca kako bi većina zaposlenih saznala bar deo tajne koja je kolegama u redakciji na mađarskom (koja i koristi tu frekvenciju) od ranije poznata.
Zapravo, svoje „pismo o namerama“ desetoro zaposlenih u redakciji na mađarskom uputilo je još 29. juna (objavljeno dan kasnije na „Magločistaču“) ambasadoru Mađarske u Beogradu Attili Pintéru, konzulu u Subotici Jánosu Babityu i predsedniku Saveza vojvođanskih Mađara Istvánu Pásztoru. Pokrivajući se u tom pismu interesima očuvanja prava nacionalnih manjina, pa čak i nikad sigurnim i uvek potencijalno opasnim pojmom reciprociteta (o pravima Mađara u Srbiji i Srba u Mađarskoj) zaposleni u redakciji na mađarskom pokazali su da su – isključivo zarad vlastitog materijalnog opstanka – u stanju pogaziti ne samo osnovne postulate profesije kojom se navodno bave nego i u blato baciti višegodišnje odnose s kolegama s kojima se svakodnevno susreću, pozdravljaju, razmenjuju informacije i priloge. U toj tragikomičnoj jednopartijsko-internacionalizovanoj žalopojci desetoro novinara na mađarskom nijednom rečju nije spomenulo zabrinutost i za sudbinu — ako već ne svojih kolega iz redakcija na hrvatskom i srpskom — zaposlenih u administraciji, ekonomsko-propagandnom odeljenju, tehnici ili, makar, sanitarno-kurirsko-domarskoj službi. A kao pokriće za otvoreno pismo pri tome je bez imalo skrupula korišteno ime firme u kojoj redakcija na mađarskom čak i sada čini manje od trećine zaposlenih!
Boli nas kupac!
Uzme li se ova činjenica u obzir (kao i ona kada se zbog pobune sedmoro novinara redakcije na srpskom protiv načina rada aktuelnog direktora upravo cela redakcija na mađarskom prva pismeno ogradila, stajući na stranu svog poslodavca), dalji razvoj događaja od 29. juna čista je logika i sve je drugo osim iznenađenja. Ma koliko, recimo, žalosno i ljigavo bilo odbijanje urednika redakcije na mađarskom Ernőa Németha da svojim kolegama iz redakcija na hrvatskom i srpskom da izjavu povodom raskida ugovora koji se direktno tiče emitovanja njihovog programa još je niže njegovo priznanje na sastanku zaposlenih da su svi zajedno u redakciji na mađarskom dobili poziv od Radio-televizije „Pannon” da ubuduće svoje usluge naplaćuju za potrebe te kuće. Ne zbog samog čina priznanja nego zbog toga što je ono usledilo nakon niza sastanaka redakcije na mađarskom iza zatvorenih vrata, što je kod ostalih zaposlenih samo dodatno stvorilo atmosferu nepoverenja, a kod nekih, recimo, i gađenja.
Naravno, iako su u tom diplomatsko-jednopartijskom flertu desetoro novinara redakcije na mađarskom – i to isključivo zarad očuvanja svoje južne polovine leđa – hrabro načinili prvi korak, otvorenim ostaje nekoliko pitanja. Pre toga valja reći da je jedno od osnovnih prava ljudi da sami određuju gde će, šta, za koga i pod kojim uslovima raditi, kao i to da je dobrovoljno novinarsko sluganjstvo partijskim interesima (što se iz odabranih imena u otvorenom pismu i ne skriva) usko povezano sa prvim delom ove rečenice.
Osnovno pitanje, dakle, glasi: šta će lokalna samouprava, kao osnivač i finansijer Radio Subotice (pa tako i zaposlenih u redakciji na mađarskom) učiniti povodom ovog slučaja? Da li će, recimo, razmisliti o tome da se izlaskom redakcije na mađarskom s platnog spiska Radio Subotice ruše temelji njenog osnivačkog akta od pre nepunih 47 godina, a samim tim i njeno postojanje pod istim imenom i u izmenjenoj formi? Ili će, možda, za potrebe prepolovljenog i jezički kombinovanog programa ad hoc angažovati dva-tri (četiri-pet, šest… već koliko se nađe) honorarnih saradnika koji bi (čak možda i bolje) obavljali posao od svojih profesionalno plaćenih prethodnika? Peto se, naravno, još logičnije nadovezuje na drugo: ako zna za ukidanje frekvencije i poziv RTV „Pannona” redakciji na mađarskom, zašto lokalna samouprava o tome ćuti? Odgovora na poslednje pitanje mogla bi biti dva, pri čemu je teško reći koji je gori. Prvi (i verovatniji) bi mogao glasiti da je, ako zna, a o tome ćuti, lokalna samouprava direktni saučesnik u eutanaziji ionako više od pola raspadnutog Radija Subotice, pri čemu ne vodi računa ni o pravnim regulativama koje je se direktno tiču (izmena osnivačkog akta, recimo, o čemu odluku donosi Skupština grada). Drugi (nezamislivi) odgovor bi mogao biti da lokalna samouprava pojma nema šta se događa u javnom preduzeću za koje još uvek izdvaja novac, što bi u prevodu moglo značiti da je za ovo pitanje boli kupac ili pak da administracija u Gradskoj kući, nadležna za ovaj domen, ne radi posao za koji je takođe plaćena sredstvima građana.
Pásztorok, pásztorok örvendeznek (Radujte se, čobani)
Glavna pitanja u ovoj komielegiji ipak se nalaze negde između redova otvorenog pisma desetoro članova posade koji se – u zamenu za profesionalnu nevinost i kolegijalnu čednost – prvi žele domoći pojasa za spasavanje. Prvo, na primer, glasi: ko je RTV „Pannonu” (koji se nalazi u ingerenciji Mađarskog nacionalnog veća) dao ovlašćenje da, nakon što je upravo od novinara redakcije na mađarskom Radio Subotice i stvoren kao „Kaszina igračka” i partijski razglas SVM-a, još jednom iz iste kuće pozove kompletnu redakciju da pređe kod njih? Drugo, a koje već spada u domen opsesivne mašte dole potpisanog, moglo bi se formulisati i ovako: ima li sa time ikakve veze predsednik Saveza vojvođanskih Mađara István Pásztor? Ako se – ne daj, Bože – pokaže da ima, sledi još jedno čisto vertikalno: ima li to ikakve veze sa vladajućim partijama u Srbiji i Mađarskoj, odnosno njihovim premijerima Aleksandrom Vučićem i Viktorom Orbánom?
Ako se i tu – još više ne daj, Bože – pokaže da ima, onda su ranija pitanja o lokalnoj samoupravi, osnivačkim aktima i sličnim pravnim zakeranjima, kao i o novinarskoj profesionalnosti i kolegijalnosti zapravo samo pravo gubitnika da se ljuti. U ovom slučaju, svih ostalih zaposlenih na Radiju. Jer, svesna da joj preti realna opasnost od skorašnjeg gubitka glasa, redakcija na mađarskom Radio Subotice ga je zarad očuvanja istog i pre raspisivanja izbora svojim potpisima 29. juna već dala Istvánu Pástoru. U svojoj nepisanoj formi takav (na)čin nosi i poruku da će mu biti verni podanici dokle god obavljao funkciju predsednika.
A partije koje imaju takvu pozadinu, za svoju propagandu ne treba da brinu.
Kolega iza susednih vrata
Zlatko Romić
[clear]
5 Komentara na
“DOSTOJANSTVENO POVLAČENJE REDAKCIJE NA MAĐARSKOM IZ RADIO SUBOTICE: SERVILNI PROFESIONALIZAM”
Poslednje istraživanje slušanosti radio stanica u Srbiji, za marketinške potrebe (dakle, radi onih koji žele da se reklamiraju), 2012. godine je pokazalo da je Radio Subotica bila ubedljivo prva po slušanosti u Subotici, četvrta u Vojvodini i 11. radio stanica u Srbiji, što je slušanost pred kojom se skida kapa. U svakom slučaju, ko god da je radio istraživanje, Stratedžik marketing ili drugi, ne bi imao potrebe da laže potencijalne komintente reklamnih usluga. To naravno “Neša stotrojka” koji godinama koristi svaku priliku da pljuje po Radio Subotici jer su mu ukinuli njegov kuhinjski radio u Keru, pa i sada ovde, neće priznati. Ni vajni “direktor” nije želeo, jer nije odgovaralo njegovim ciljevima. Zašto je Radio bio siromašan, živeo na budžetu i nije koristio mogućnost da bude komercijalan, pitanje je koje treba postaviti političarima u gradu – bivšim i sadašnjim. Da li je uopšte trebalo da se komercijalizuje? Mislim da ne i da je potpuno normalno da grad ima svoj radio – građani a ne političari, i da ga grad finansira. E, sad što su to političari želeli da bude NJIHOV radio, oko toga je bilo natezanja od početka, od njegovog postanka, a bar što se tiče Redakcije na srpskom jeziku, to nikada nisu uspevali, bar ne onako kako su oni hteli. Zašto niko ne želi da kupi Radio? Prvo, Radio nema imovinu, nekretninu, odnosno svoje prostorije ili zgradu, to je osnovno. Suludi zakon o privatizaciji stavlja na TRŽIŠTE nešto što ne donosi zaradu, bar ne bez komercijalizacije (nikada nismo dobijali novac od pretplate, da neko ne pomisli), već samo traži ulaganje, i onda kaže: Pa eto, tržište je merilo vrednosti! Sviranje…..Veže ti noge i onda kaže: Trči!!! Ne upoređujem, ali ima radio kuća u svetu koje su mnogo veće od naše pa im ne pada na pamet ni da ih privatizuju ni da ih komercijalizuju. Jer zna se šta postaje radio kada se komercijalizuje.
Čuj gluposti!Što zaposleni novinari u mađarskoj redakciji na vreme traže novog poslodavca,bolje reći “uhlebljenje,po Zlatku Romiću,to je “rušenje temelja osnivačkog akta Radio Subotice”.Kad već pričaš o “rušenju temelja bratstva i jedinstva” počni Romiću od Jajca,Drvara,ZAVNOBIH-a,Desetog Kongresa SKJ i da ne nabrajam.Ništa od toga danas nemamo,pa opet Sunce izlazi sa istoka.Romiću izgleda smeta što se neko ipak “spašava” a on bi želeo da svi “potonu” sa njim.
Kad pročitam “pamet” pojedinim novinarima u Radio Subotici,čas izuzecima,dobro je što država i ukida buđžetsko finasiranje ovog medija.Romiću skini nam se sa “grbača” pa onda “palamudi” do mile volje!
Vec sam mnogo ranije napisao na drugim mestima, kada je pocela afera sa privatizacijom Radio Subotice… Privatizacija MORA da se uradi… to sto nema kupca pokazuje koliko je ovo JAK medij… ko slusa radio, slusace ga i kada ove stanice vise ne bude bilo…
Taj ko je radio dobro na svom radnom mestu, bez problema ce naci posao kod ostalih medija u gradu, oni koji su neradeci sisali gradsku dojku, ce verovatno ostati bez posla… to je neminovno…
Da li ce kompletna madjarska redakcija preci u trenutno konkurentsku stanicu je pitanje za njih, i niko nema pravo da se mesa u to, svaki bira svoje radno mesto, i pokusava da se zaposli gde bi zeleo da radi. Da li ce ih sve tamo primiti to je opet stvar poslodavca i opet se ne pitaju ostali zaposleni u njihovim bivsim firmama…
Trebalo je taj radio mnogo ranije ugasiti, cim se pojavilo toliko drugih stanica koje su opstajale same, bez budzetskih inekcija…
Pošto sam, Zlatko, pažljivo pročitao tvoj tekst o servilnom profesionalizmu, dozvoli mi da o tome iznesem i neka svoja zapažanja i sećanja. U Radio Subotici sam proveo 40 punih godina i jedini sam u 47 godina njenog postojanja od svih zaposlenih koji je puni radni vek odradio u toj kući. Bilo je svakakvih vremena i direktora, ali to što je nastalo dovođenjem Ljubiše Stepanovića na mesto direktora, nikada nije bilo i urušilo je Radio za vjeki vjekova. Jedan od njegovih prvih poteza u osvetničkom pohodu na redakciju programa na srpskom jeziku (iz koje je svojevremeno otišao kako je otišao, a posle je otišao kako je otišao i iz subotičke televizije pa onda je tako odlazio kako je odlazio i iz “Subotičkih novina” – sve u miru i ljubavi), bio je da unese kost razdora. Novinare u najjačoj novinarskoj redakciji u gradu proglasio je “debelo plaćenim neradnicima”, a kolege iz redakcije programa na mađarskom jeziku uzdigao do nebesa, tako da su oni odjednom “shvatili” koliko su zapravo vredni, radni, marljivi, odgovorni – sve za razliku od nas. Ne bih želeo da pišem traktat, bila je to sa njihove strane servilnost do panja, nikada koliko ja pamtim – a pamtio sam dugo! – nisu bili toliko poslušni ni jednom direktoru, prosto su ga obožavali. Servilni do bola. Da preskočim detalje naše “pobune” znaš ih i sam, samo neke primere beščašća da iznesem radi čitalaca da bi imali pravu sliku. Nas sedmoro smo iz srpske redakcije potpisali peticiju da se to ludilo koje je nastajalo zaustavi – dve-tri koleginice nisu, od kojih se nešto tako i očekivalo, ali i jedan cenjeni kolega, na žalost, od kojeg se nije očekivalo da će izdati redakciju pa je ipak to učinio i sve vreme bio desna ruka Ljubiši Stepanoviću. Znaš i sam da smo onda, na te optužbe, malo bolje analizirali šta pišu kolege iz mađarske redakcije (pošto dobro znaš mađarski prevodio si) i da je bilo svakakvih bože-me-sačuvaj tekstova – komentara o ukrajinskim tenkovima sa nivoa lokalnog novinara itd., kojima se popunjavala kvota kojom nam je Stepanović mahao koliko, navodno, “oni više rade od vas!” O kontakt emisijama tipa “šta-ste-danas-kuvali” da ne pričamo. Naravno, ne treba misliti o njima loše kao novinarima, ali da su bili bolji i profesionalniji od nas nije tačno!
Došlo je sve i do OEBS-a i kada su povodom ovog slučaja stigli njihovi predstavnici, primio ih je zamenik gradonačelnika gospodin Tomislav Veljković. On im je isto ispričao što je bio Stepanovićev stav, da je mađarski program mnogo bolji i da oni mnogo više rade od nas, upitali su ga koju emisiju iz programa na mađarskom bi istakao i koju najradije sluša, odgovorio je kao iz topa: “Otkud ja znam, kada ne znam mađarski!” Ljudi se zabezeknuli.
Sledeća epizoda beščašća odigrala se kada je direktor pokrenuo potpisivanje kontrapeticije. To je mađarska redakcija oberučke prihvatila i sa zadovoljstvom potpisala. Redakcija na hrvatskom se u tom trenutku pokazala dostojanstvenom i odbila da potpiše, a iz redakcije na srpskom jeziku potpisalo je onih nekoliko (cenjeni kolega nije, ali on je ionako isuviše učinio za direktora da bi i dalje ostao cenjen). Rezultat je bio od oko 47 zaposlenih ako dobro pamtim većina – 26 potpisa na direktorovoj peticiji! Računajući i tri spremačice, svaka im čast na njihovom zanimanju ali koje su bile veoma “kvalifikovane” da se izjašnjavaju o programskoj orijentaciji srpske redakcije! Svakako i opšteg odeljenja, čiji je “lider” u potpisivanju bila računovodstvena službenica koja će mesec-dva kasnije dobiti otkaz i protiv koje se sada vodi sudski postupak zbog sumnje u proneveru poveće sume novca!
Bez njih, dakle, ta peticija, kojom su nakon toga pojedini odbornici na Skupštini mahali kako, eto, većina zaposlenih u Radiju podržava direktora, i ne bi bila većinska. Ali to nije smetalo. Na toj Skupštini se odigrala sramota kakvu ovaj grad ne pamti. Dotadašnja glavna urednica programa na srpskom jeziku Ljiljana Elek je smenjena (istekao joj mandat, nije dobila poverenje svejedno), uz obrazloženje gospode Tomislava Veljkovića, Gojka Radića i Mirka Bajića da, uostalom, i njena kvalifikacija ne odgovara tom radnom mestu – jer oni “imaju saznanja” da je ona po zanimanju – BABICA! A šta će babica na mestu glavnog urednika, pitali su!? I kako je došla tamo? Niko se nije našao, ni iz opozicije čak, da kaže da Ljiljana Elek ima likovnu akademiju i završeno novinarstvo, i da se poslom BABICE nikada nije bavila (ako se ne računa da je porodila troje dece, ali svoje!)
Da sramota bude veća, i da servilni profesionalizam nije svojstven samo kolegama programa na mađarskom jeziku, pokazala je i naša koleginica iz redakcije, bivša glavna urednica, (potpisnica kontrapeticije), koja je pratila Skupštinu i koja nije našla za shodno da o tome ni jednu reč kaže! Priča o BABICI se ponovo čula čak i na sledećoj skupštinskoj sednici! Opet bez komentara i ispravke.
To je ono čime se vajni direktor bavio, da smanjuje plate i kažnjava oduzimanjem varijabilnog dela pojedince (mene!), umesto da brine o sudbini Radija. Imao sam pripremljenu tužbu pošto su me on i ona pomenuta koleginica-skupštinski izveštač, ocrnili preko medija da nisam napisao neku vest da je pala kiša, kao “dokaz” kakav sam neradnik, (a imam crno na belo da sam tog dana imao i zvučni izveštaj), ali sam odustao, želeći samo da što pre odem iz ruševina nekada ponosne i cenjene Radio Subotice, u čiju sam prošlost ugradio 40 godina života. Konfucije je rekao: Ako izabereš posao koji voliš, nikada u životu nećeš raditi ni jedan dan! Tako da priznajem da sam bio “debelo plaćeni neradnik”!
Čisto novinarsko “žvalavljenje”!Zlatko Romić,kome se već više od dvadeset godina i ne vidi glava,koliko je u dupetu DSHV-u,drži prediku o novinarskoj etici i profesionalizmu.Ovog lokalnog “novinarčića” polako ali sigurno hvata panika što će za koji mesec da konačno izgubi “državnu sisu” na koju se zakačio od prvog dana zaposlenja do danas.
On dobro zna da “novinarske tupačije” ni jedan privatnik ne bi trpio u svojoj redakciji i jedina sansa mu je da lokalni radio ostane na državnom buđžetu.I umesto da u magločistaču,otvoreno napiše:”Ljudi pomagajte ja uskoro neću imati platu” on po običaju,neprofesionalizmu,malodušne sebičnosti i bezobratluku,sve to zamagljuje multikulturalnosti i eto,nedaj Bože biće porušeni temelji višejezične Radio Subotice.Neprofesionalno do “daske” i providno do bola.Ništa bolje od Romića se ne može ni očekivati.
Komentari odražavaju stavove njihovih autora, ne nužno i stavove redakcije portala Magločistač. Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje je definisan Zakonom o javnom informisanju i medijima, koji u članu 75. kaže: „Idejama, mišljenjem, odnosno informacijama, koje se objavljuju u medijima ne sme se podsticati diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, polu, zbog njihove seksualne opredeljenosti ili drugog ličnog svojstva, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo”. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.