Đorđija Aksentijević: Ovo je moja “Odustanica”

Više puta sam obećala da ću javno reći kada izgubim poverenje u opciju koju zastupam i to činim. Nisam se oglasila pri prvim ozbiljnim zamerkama, niti kada sam bila sigurna da to više nije okruženje u kojem se dobro osećam i koje nudi nadu, jer nisam htela da bilo kome to izgleda kao povlačenje pred velikim poslom.

Ovo je moja priča s tužnim krajem, moja “Odustanica”.

Zasipala sam vas, čitavu deceniju, objavama o štetnosti ove i ovakve vlasti, o diktaturi koja je neskrivena, često fašisoidna, njihovom uništavanju privrede, pravosuđa, kulture, obrazovanja, rasprodaji zemlje, voda, pristajanju na zagađivanje vazduha, o njihovoj korupciji i kriminalu.

Sve što sam pisala, mislila sam, a u to ne sumnjam ni danas.

Ne odustajem ni od svog sistema vrednosti: jednako su mi važne slobode i prava građana, jednakost među njima, pravda, uređena država, socijalna i zdravstvena briga, materijalna sigurnost za svakog građanina, vladavina prava, a ne pojedinaca i partija, kultura i obrazovanje, ekologija.

Ne odustajem od borbe za vrednosti u koje verujem, kao što nisam ni pod pritiscima režima i udarcima u najbolnija mi mesta.

Odustajem, međutim, od borbe kroz političke organizacije, ili bar dok se opozicioni korpus bitno ne promeni.

Moje odluka i zamerke možda imaju veze s godinama i zamorom materijala, ali, svakako postoje i principijelni razlozi.

Nije to Đilasov postupak posle izbora koji je, mišljenja sam, bio samo posledica ranije učinjenih grešaka sadašnje, zvanične, opozicije režimu.

U prvim redovima opozicije našli su se, i na ovim izborima, oni koji su učestvovali u izvršnoj vlasti koja je dovela do izigravanja velikog poverenja građana koje je demokratska vlast imala posle 5. oktobra. Postoje i oni koji pamte, a to obično nisu oni koji čine čvrsto jezgro SNS-a, već kojima se opozicija upravo obraća.

Smatram pogrešnom i odluku o izlasku opozicije iz predstavničkih tela pre četiri godine, kao i bojkot izbora pre dve, koji sam osuđuvala i javno. Posle četiri godine nevidljivosti opozicije za većinu građana, izašli smo pod istim uslovima na izbore koje smo imali i pre dve godine, tu smo, gde smo mogli da budemo i pre dve godine, samo su nam godine “pojeli skakavci”.

Zastupnici tih, sada je jednoznačno, štetnih ideja, nastavili su da vode opozicione organizacije i niko nije preuzeo odgovornost.

Koalicija “Zajedno…” napravljena je neprincipijelno, niti kao opšti front prema vlasti, niti je zasnovana na ideološkoj srodnosti organizacija koje je čine, što je bio jedan od razloga stalnih trzavica u koaliciji. Ti sukobi su bili i javni i stvarali nepoverenje građana prema koaliciji.

Kampanja je bila neinventivna, bez šarma, poput kampanje SNS-a samo jeftinija, ni blizu kampanjama opozicije pre dvadeset godina, što je poražavajuće.

Ono što je i važnije od nedostatka kreativnosti je činjenica da se podilazilo desno usmerenim biračima, što nije odlomilo ni delić desničarskim organizacijama, ali je izneverilo socijaldemokratski orjentisane građane, među kojima sam i ja.

Liste koalicije za skupštine Beograda i Srbije nisu bile po mojoj meri, kao ni struktura aktivnih članova u lokalnim odborima.

Kandidat za gradonačelnika Beograda, grada od 2 miliona stanovnika, s budžetom većim nego što ga ima Vojvodina, bio je gospodin Vladeta Janković. Njegov um i držanje pri kraju 8. decenije ostavljaju dubok utisak, ali njegovu kandudaturu za jednu tako važnu poziciju, koja je u velikom delu i menadžerska, držim za neprimerenu. Vladeti je, verujem, mesto u Akademiji nauke i umetnosti i začuđena sam da je uopšte i prihvatio tu ponudu.

Da li je poruka koja je takvim predlogom učinjena, da u generacijama koje su Vladeti mogle biti deca ili unučići, a radno su sposobni, obrazovani i stručni – nema dovoljno kvalitetnih? Ko snosi odgovornost ako ih nema, a ko što se ne gradi politička budućnost u ovoj zemlji? Ljubimo zemlju dece svoje, a ne predaka svojih, parafraziram Pekića.

Izostala je i podrška intelektualaca i specijalista u svojim strukama koja bi ukazali na to da će organizacije iz opozicije moći da vrše vlast kvalitetno, ukoliko je osvoje, da postoje ljudi dovoljno stručni i snažni da izvuku državu i njene institucije, te time i društvo i građane, zaglavljene u blatu.

Situacija po gradovima i opštinama je identična ili gora, ratovi između organizacija, ali i u okviru njih, previše kratkovidih, interesno orjentisanih pojedinaca.

Pokret slobodnih građana, organizacija u čijem sam osnivanju učestvovala, i dalje mi je politički, organizaciono i kadrovski najbliža.

Protivili smo se, nedvosmisleno, stvaranju koalicije koja nije zasnovana na ideološkoj pripadnosti, ali ušli u nju i tokom kampanje pristali na marginalnu ulogu jer smo smatrani “malim”. Činjenica je da nemamo mnogo aktivista, ali da su temelji dobri, kvalitet nismo zamenili za kvantitet, niti u koaliciji lažno prikazivali svoju snagu. Činjenica je i da smo i “siromašna organizacija”, ali ko je u ovoj i ovakvoj državi “bogat”?

Moj lični izbor ne bi bio prihvatanje te minorne uloge i osećala sam se teskobno tokom kampanje zbog toga, ali ja nisam profesionalna političarka, niti – očigledno je – politički mudra. Ne osuđujem organe Pokreta koji su donosili odluke za koje su procenili da su u interesu organizacije.

Moj izbor je da držim do svoje reči, ličnih principa i odgovornosti, da ostanem iskrena i prema vama i prema sebi.

Više puta sam obećala da ću javno reći kada izgubim poverenje u opciju koju zastupam i to činim. Nisam se oglasila pri prvim ozbiljnim zamerkama, niti kada sam bila sigurna da to više nije okruženje u kojem se dobro osećam i koje nudi nadu, jer nisam htela da bilo kome to izgleda kao povlačenje pred velikim poslom.

Uradila sam sve što je bilo u mojoj moći.

Na moju odluku nije uticao loš rezultat, već način kako se do njega stiglo. Čekala sam i zvaničnu objavu rezultata, ali to je izgleda teško dočekati.

Vređa i tihovanje onih koji su bili najglasniji tokom kampanje i gloženje, postizborno, dojučerašnjih saradnika. Nestao je kriminal u Srbiji i svi problemi, nema ni rasta cena, ni zagađenja, ni stranih eksploatatora… Idila. Nirvana.

Možda treba da napomenem i da se rezultat na izborima ne bi odrazio na moju ličnu situaciju, ni mrvicu više nego na ostale građane koji su van politike.

Takođe, ne napušta me utisak da je u prethodnih deset godina nahranjeno najgore u ljudima i potpuno zagađen politički diskurs. Vučić nam je uzeo i politiku, te opoziciji u ovakvom stanju ostaje da podrži vlast, da ćuti, ili pređe na stranu Zavetnika i Dveraca.

Ideja ukazivanja na afere i “borba protiv korupcije”, na koji način je SNS osvojio vlast, očigledno je potrošena. Sve je počelo da mi liči previše na SNS.

Moj stav je da u Srbiji nije dobro, ali trenutno ne vidim put ka boljitku. Možda grešim, ali sam mišljenja da će bez tektonskih promena u opoziciji izostati i sve druge, nužne nam i potrebne.

Predsednički kandidat je posebna, možda neka sledeća priča.

Đorđija Aksentijević je osnivačica Pokreta slobodnih građana i borkinja za ljudska prava.