David Silađi iz Malog Iđoša, mladić koji umesto reči koristi četkicu: Svet pretočen u rapsodiju boja

David Silađi iz Malog Iđoša je pre nekoliko dana postao punoletan. Visok je i vitak mladić i, kako njegova mama kaže, veliki je posmatrač sa drugačijim pogledom na svet i drugačijim načinom prikaza onog što želi da iskaže. Njegova posebnost se ogleda u daru za slikanje i njegovom neverbalnom autizmu.

“Voli da posmatra ljude, prirodu… Satima gleda kako blješti svetlo na vodi, kako vetar pomera lišće na grani, kako mu curi pesak kroz prste, usput je srećan i zadovoljan tim pojavama. To zadovoljstvo vidim i kad slika. Ponekad samo meša boje i posmatra kako se one razlivaju na platnu”, priča za Magločistač Davidova majka, Gabriela Hajaš (Hajas Gabriella).

David odmalena živi samo sa majkom. Imao je tri ili četiri godine kada je dobio svoje prve vodene boje da bi nestašno dete tada najednom postalo dete koje mirno sedi i boji satima. Tako je počeo da se iskazuje njegov talenat i ljubav prema slikanju.

“Pokazalo se da je to bila savršena terapija za Davida. Nisam mislila da će njegova strast prerasti u nešto toliko veliko. Slikao je zato što je obožavao to da radi. Uz mnogo vremena posvećenog vežbanju, polako je naučio da koristi boje umesto reči kao sredstvo izražavanja i komunikacije. Verovatno je tu igrao ulogu njegov neverbalni autizam jer smo za poboljšanje komunikacije koristili vizuelna pomagala, uglavnom slike i predmete”, objašnjava Gabriela.

Prema Vašim saznanjima, da li je za osobe sa autizmom ovakav talenat neuobičajen?

Zaista ne znam. Mislim da je zabluda kad kažu da su svi autisti talentovani u nečemu. Uvek kažem: ako ste sreli osobu sa autizmom, sreli ste samo jednu osobu sa autizmom. Toliko su različiti, toliko je širok spektar autizma da ne možemo generalizovati. David nema fizičku prepreku da bi govorio. On zna da govori, ali ne koristi govorni jezik, osim ponekad pokoju reč ili kratku rečenicu dok, s druge strane, savršeno razume mimiku, gestove, kratke rečenice, slike.

Da li su vam dostupne kreativne ili umetničke sekcije kojima David može da se priključi?

Udruženje za zaštitu majki i dece “Izida” u Feketiću drži radionicu gde poznati slikar Robert Kormoš učesnike podučava raznim tehnikama slikanja. David uživa na ovim radionicama i sjajno se uklopio. Takođe, u Forumu žena u Malom Iđošu svake subote se bavimo socijalno ugroženom decom, tamo volontiramo i David i ja. Vodim Davida sa sobom i dobro se oseća tamo, deca su ga odmah prihvatila. Njemu je jako važno da bude s decom i što možemo lepo da ga uključimo u zajednicu. Pored toga, idemo zajedno i na jogu.

Koliko se u malim sredinama pažnja posvećuje razvoju talenta dece sa autizmom? Kako, prema Vašem mišljenju i iskustvu, treba raditi u tom pravcu?

Kako sam primetila, ne samo u Srbiji, nego pretežno i u drugim zemljama, pažnja se posvećuje razvoju talenta osoba sa autizmom samo u većim gradovima. Neophodna je decentralizacija u tom smislu – ili da se organizuje prevoz za osobe iz malih sredina, ili da se takve radionice “dovedu” i u male sredine, da nam budu bliže jer se ne možemo svi odseliti u Beograd.

Problem obrazovanja dece sa posebnim potrebama takođe je posebno izražen u manjim sredinama, gde roditelji inkluzivni program ocenjuju kao loš, dok su za pohađanje nastave u specijalnim školama neophodni i pratioci i prevoz do većeg grada, koji nisu obezbeđeni. Kakvo je Vaše iskustvo?

Inkluzivni program bi bio idealan da postoji stručno i obučeno osoblje i da u svakoj školi imamo na raspolaganju po jednog defektologa. Trenutni školski sistem nije zreo za to. Specijalne škole su dobre, ali su nam nedostupne upravo zbog putovanja i nesamostalnosti dece kojoj treba stalna pratnja. David je redovno išao u zabavište i osnovnu školu u Malom Iđošu, ali smo imali sreću sa njegovom učiteljicom koja je naučila drugu decu da ga prihvate, pa su ga pozivali i na rođendane. Sve vreme je imao ličnog pratioca. Iz tog aspekta je inkluzija dobra jer deca od malena treba da nauče kako da žive sa drugačijom decom. Sa druge strane, David je jako mnogo naučio. Vršnjačka potpora je veoma bitna u odrastanju i razvoju. Za dalje školovanje treba obezbediti prevoz i pratioce jer je ogledalo jednog društva kako se ono ophodni prema najslabijima.

Mali Iđoš je mala sredina u kojoj svako svakog poznaje, te je možda to doprinelo da Davida zajednica lakše prihvati i da u svom okruženju postane poznat po svom talentu.

“Uvek sam otvoreno pričala o njemu, o njegovom autizmu, i ljudi su se navikli na njegovo čudno ponašanje i lepo se ophode prema njemu. Kao svaka majka, i ja sam bila ponosna na njegove radove i kačila sam ih na Fejsbuk. Ljudi su ga hvalili, a lako su prihvatili i vest da i on slika. No, bez obzira na reakcije, David bi svakako nastavio da slika, njega ne obeshrabruju kritike jer on jednostavno mora da slika”, kaže Gabriela.

Koristeći sve što mu je na raspolaganju, David je nastavio da razvija svoj talenat i svoja interesovanja. Tako je počeo da se služi i tutorijalima da bi se oprobao u slikanju temperom, tušem, uljanim i suvim pastel kredama, akrilnim i uljanim bojama.

I ovo je bio momenat kada je David u svom slikarskom razvoju premašio majčina umeća, te mu je, kako kaže, odjednom postala samo pomoćnik:

“Pošto ubrzo nisam znala puno da mu pomognem, postala sam njegov pomoćnik. Tako ja sada operem četkice, menjam vodu, otvorim neku boju, dodam, obrišem, i ostalo. David najviše voli da slika akrilnim bojama, temperom i vodenim bojama”.

“Kažu da će postati interesantan apstraktni slikar”

Kao kada je bio mali, David danas dnevno provodi više sati slikajući, samo što sada koristi ozbiljnije tehnike i aktivno se iz dana u dan usavršava.

“Dnevno provede više sati slikajući ili gledajući JuTjub snimke gde posmatra kako drugi slikaju. Nikad ne kopira, filtrira u sebi i iskoristi šta se njemu sviđa. Kad počne da slika, ima svoje originalne ideje. Kažu da će postati interesantan apstraktni slikar”, ističe ponosni Gabriela.

Tako su ubrzo David, njegova umetnička dela i njegova mama postali zreli i za prvu izložbu.

“Nastavila sam da kačim Davidova dela na društvene mreže, a kako je vreme prolazilo, primetili smo da sve bolje i bolje slika. U jednom momentu sam uz objavljen rad osmislila igru ’Na šta vas podseća ova slika?’. Stizali su razni odgovori, počeli su da pričaju o njemu. I tako je Eržebet Židai, predsednica Foruma žena Mali Iđoš, došla na ideju da napravimo Davidovu prvu izložbu”, priseća se Gabriela.

Kako kaže, lako je pristala iako je zapravo jako strahovala jer je mnogo lakše izlagati u onlajn prostoru. Ipak, dogovor je pao – izložba je bila zakazana za 2. april ove godine, upravo na Svetski dan osoba s autizmom.

“Drugarica mi je pomogla da postavimo slike, žene iz Foruma su pravile posluženje za posetioce. Ne mogu Eržebet dovoljno da se zahvalim. Izložba je bila uspešna, posle smo i prodali par slika. Nakon svega, ljudi iz sela ponekad Davida oslovljavaju sa ‘ti si onaj mladi slikar’ i meni je tada srce prepuno”, ističe ponosno Gabriela i dodaje da je i u Davidovom osmehu na dan izložbe prepoznala ponos.

“Davidu sam pričala da sve to radimo da bi došle tete i čike da pogledaju njegove slike i da mu kažu da lepo slika. Nikad ne znam koliko će razumeti od toga što mu kažem, ali u jednom trenutku pre otvaranja izložbe samo je zastao na vratima, pogledom prošao prostoriju i osmehnuo se. Tada sam znala da je razumeo da su svi tu samo zbog njega.”

I ovo je tek početak, najavljuje Gabriela, jer će i narednog 2. aprila David ponovo imati izložbu u svom rodnom mestu, a pre toga možda i jednu u Feketiću.

U međuvremenu, jedna njegova slika je dospela na konkurs European Art Awards.

“Možda on još i nije baš dorastao učešću na jednom ovakvom konkursu, ali nema šta da izgubi. Ako dobije jednu diplomu, svi ćemo biti srećni. Mi smo otvoreni za svaku saradnju. Ko god ima neku ideju ili želi negde da vidi Davidove slike, tu smo”, poručuje Gabriela.