VLADIMIR GRBIĆ, GLUMAC SUBOTIČKOG POZORIŠTA: SUŠTINA OVOG POSLA SU PREDSTAVE KOJE SE BAVE DRUŠTVENOM STVARNOŠĆU I ODGOVORNOŠĆU

Ljudi zapravo ne shvataju pravu funkciju pozorišta i ne vide neki naročit značaj u tome, a oni kojima je posao da se bave kulturom u gradu, verovatno ne vide ni profit u svemu tome

Predstava, koju je na završnoj večeri ove sezone (20. juna) režirao glumac Drame na srpskom Vladimir Grbić može se slobodno posmatrati i kao javno progovaranje o problemima koji već godinama (pa i decenijama) prate rad Narodnog pozorišta, i to iz same kuće. Oštro, i uz to i duhovito, Grbić je ruglu izvrgao kompletni establišment, od lokala do Republike (ili obratno), kom je nebriga o ovoj kući sastavni deo posla, ukazujući pri tom i na to u kakvim uslovima rade glumci subotičkog Narodnog pozorišta, kuće čija dva ansambla i pored toga redovno osvajaju brojne nagrade na domaćim i međunarodnim festivalima. Razgovor s Vladimirom Grbićem zbog toga počinjemo upravo od kraja, odnosno od predstave koja bi svojim kvalitetom i aktuelnošću slobodno mogla da uđe u repertoar ove sezone (a možda i još nekoliko budućih).

Prilikom zatvaranja sezone 2014/15. u junu bili ste režiser kratke predstave u kojoj ste se obratili našim političarima i rekli sve ono što mislite, a zapravo ste govorili u ime većine građana. Odakle ideja za ovakav scenario i da li je zatvaranje sezone imalo odjeka u političkim krugovima?

Što se tiče same ideje, pozvala me je direktorka Drame na srpskom jeziku subotičkog Narodnog pozorišta Olivera Đorđević, koja je u ovoj predstavi, koju smo radili samo pet dana, bila potpisana kao asistent reditelj, a ja reditelj, što mi je već u startu bilo baš smešno pa sam joj u jednom trenutku na probi rekao “Hajde, molim te, donesi mi kafu”. Inače, najčešće asistent reditelj i ima tu funkciju. Predstava govori o nečemu o čemu svi vole da pričaju u tajnosti, po kafanama, o tome šta se dešava u okviru Gradske uprave, a mi možemo da izađemo na scenu i jednostavno javno to kažemo, a da nam niko ništa ne može. Publika je bila na našoj strani, a pri tom je sve bilo dovoljno duhovito i ako bismo je uvrstili u redovan repertoar, mislim da bi to bila veoma gledana predstava. Zaista smo do sada mnogo nagrada dobijali i na Sterijinom pozorju koji je najveći festival u Srbiji i to više puta, na vojvođanskim festivalima, a da mi pri tome još uvek radimo u toj fabrici i onda se u međuvremenu “otvorila” fasada na Narodnom pozorištu gde, uzgred, mi kao kulturni radnici u pozorištu, nismo bili ni pozvani. A mi zapravo od svega toga nemamo ništa. I to je takođe bila tema završne predstave. I možda, ako se zaista preselimo u zgradu Doma vojske, možda je to ipak negde odjeknulo i nije bio pucanj u prazno, da ima nade i da o nekim stvarima zaista samo treba pričati.

Kada je reč o angažovanim predstavama, ovde ubrajamo i predstavu “Kukavičluk” hrvatskog reditelja Olivera Frljića koja je nažalost samo nekoliko puta odigrana u Subotici jer za tu predstavu nema zainteresovanih. Predstava se bavi izuzetno važnim političkim temama iz naše nedavne ratne istorije, suočavanjem sa prošlošću i posledicama koje su 90-te ostavile na društvo, kao i o gej temama o kojima se malo govori u našem društvu. Zašto je to tako?

Reč je o našoj dobroj staroj povezanosti sa devedesetim godinama i nikako da se oslobodimo tog perioda. Recimo, kada gledate neki film koji je snimljen 1965. poslednje što vam je asocijacija za film jeste Drugi svetski rat. Ratni filmovi su imali veze isključivo sa tim periodom i vremenom i možda niste imali utisak da je to povezano sa prošlošću koja se događala pre dve decenije. Danas kada gledate filmove koji su snimljeni na našim prostorima, stalno imate utisak kao da su te 90-te bile jako blizu, pa čak i kada ne govore o njima, oni i dalje govore o njima. Mislim da predstava “Kukavičluk” zbog toga nije imala uspeh. Postoji nekakav stav o tome da publika dolazi isključivo na komedije i da su komedije predstave koje uvek žive. Ja se ne slažem u potpunosti sa tim. Mislim da ljudi vole, uslovno govoreći, dobru predstavu. Predstava koja se najduže igra kod nas je jedna teška drama “Draga Jelena Sergejevna” koja govori o problemima mladih i sala je uvek puna i uvek se traži karta više. Radnja predstave se odigrava u Rusiji, dakle, tamo negde. Priča o nekim ljudima koji se zovu Volođa, Ljalja, dakle, nisu Vladimir ili Stanko. To je predstava koja se uz svu društvenu angažovanost drži na nekoj vrsti distance. To su neka ruska deca, to se dešava njima, ne dešava se nama i to je strašno. Da se ta deca zovu drugačije, možda bi onda bilo pokrenuto neko pitanje, “pa, neee… ne bi to naša deca uradila” – takva je i bila reakcija u Rusiji kada je svojevremeno taj tekst nastao i onda je deset godina bio zabranjen. Međutim, kada ste otvorili novine, videli ste šta se tamo dešava. “Kukavičluk” je nešto što se tiče konkretno nas i to je najveći problem. Kada želimo da kažemo da je to problem koji nam se dešavao i hajde da nam se više nikada ne desi, onda se obično javlja ta dilema gde je kolektivna odgovornost, a gde je kolektivna krivica. I te dve stvari nisu iste. Nije taj Milošević diktator koji je došao tako što je bio vojni puč, pa se narod borio protiv njega. Ne, nego je narod njega na izborima uredno birao i tu se negde krije kolektivna odgovornost koju neko oseća više a neko manje. Najčešće se desi da oni ljudi koji ne osećaju odgovornost odgledaju predstavu do kraja, a neko ko ima problem sa tim, jer možda oseća neku vrstu odgovornosti, zatvara oči i kaže “ne, to se mene ne tiče”. Ovakva predstava spada u postdramski teatar i ovakve predstave publika nije imala prilike često da vidi.

Da li je trebalo hrabrosti da se odigra “Kukavičluk”?

Mislim da jeste. Bilo je mnogo dilema, pa čak i podela u ulogama. Bio sam i sam zabrinut i nisam znao kako će ljudi to da prihvate, da li je to pravi put, da li mi to sad nekog prozivamo. Prvi put smo se suočili sa takvom vrstom teatra i smatram da je to bilo užasno važno. Mi smo se u jednom trenutku obratili publici, probili smo barijeru ćutanja. Iskreno, plašio sam se da ljudima ne bude neprijatno. Ja sam bio taj koji sam ušao u publiku među ljude i postavljao im provokativna pitanja, kao na primer, “da li Ceca treba da završi u zatvoru”, “da li bi ste ručali u restoranu gde je slika Radovana Karadžića”, “da li biste prihvatili radno mesto na visokom položaju, ali da morate da sedite između homoseksualca i Albanca”… i odgovor je gotovo uvek bio “ne”. Bio sam iznenađen kakve su ljudi odgovore davali. A kada su glumci završili sa postavljanjem pitanja stali su pred publiku i rekli “ako niste razumeli ovu predstavu možete da nam…”, ne bi sada da citiram samog sebe. Dakle, ta interakcija sa publikom je bila dosta agresivna i mi dosta često izvodimo našu publiku na scenu, a ja prvi, kao glumac, nisam siguran da li bih voleo da mi to neko uradi. Nekoliko godina kasnije se pojavila predstava “Koštana” koja je imala jednu sličnu ispričanu priču, ali sa mnogo više uspeha.

Kako ocenjujete kulturnu politiku Grada, Pokrajine i Republike?

Kada ljudi brinu o tome šta će sutra jesti jer imaju egzistencijalne probleme, onda je kultura na poslednjem mestu. Kroz istoriju je nekada u vrlo teškim vremenima kultura bila izuzetno važna. Pamtimo svi citat iz anegdote koja je vezana za Čerčila, kada je na pitanje da li da se ukine budžet za kulturu i umetnost tokom Drugog svetskog rata, da bi bilo više novca za oružje, britanski premijer odgovorio pitanjem „ako ukinemo svoju kulturu i umetnost, za šta onda vodimo rat?“ Cena karata za pozorišne predstave su izuzetno pristupačne. Iako krpimo scenografiju od starih vrata, prozora i kulisa, često koristimo stare kostime. Imam dva para cipela koje koristim u četiri predstave. Ljudi zapravo ne shvataju pravu funkciju pozorišta i ne vide neki naročit značaj u tome, a oni kojima je posao da se bave kulturom u gradu, verovatno ne vide ni profit u svemu tome. Koga je briga za pozorište, na kraju krajeva… Ja mislim da je pozorište izuzetno važan faktor u svakom društvu. Kada je u pitanju internet, neki film će da vidi milijardu ljudi, dok će našu predstavu za jedno veče videti stotinak ljudi. Bertold Breht je rekao “ukoliko ćete promeniti jednog čoveka u publici, promenili ste ceo svet”.

Poznata je stvar da radite u teškim uslovima. Može li to na duge staze biti motivišući faktor da, upravo zbog toga, radite još bolje predstave?

Uslovi su zaista jako teški. Ovde pre svega mislim na uslove u fabrici “Mladost” u kojoj već osam godina, od kada se rekonstruiše zgrada Narodnog pozorišta, održavamo probe. Prostorije u “Mladosti” su često prljave, zimi je hladno, a leti pretoplo, pa često radimo u jaknama, a nekada držimo otvoren prozor jer je bilo pretoplo, a prostor često i prokišnjava. To vam je kao ona scena iz “Alana Forda” – mi imamo probu, a pored nas je kanta jer na metar od nas prokišnjava, a nekada se takve probe i otkazuju. Treba o tome govoriti, jer svako treba da se izbori za nešto svoje i ne znam koliko mi kao glumci možemo na to da utičemo, osim da se obratimo javnosti ili kažemo probleme kroz neke predstave. Prema najavama, u narednih nekoliko meseci bismo trebali da se preselimo u zgradu Doma vojske i da tamo održavamo probe, pa se nadam da će se to i dogoditi. Zbog loših uslova u kojima radimo ne trpe samo predstave nego često i naše zdravlje. Što se tiče zgrade Narodnog pozorišta, ja sam prestao da mislim o tome.

A kakvi bi bili idealni uslovi rada?

Za početak da imamo zgradu. Mislim da ne tražimo mnogo. Svuda gde gostujemo, svi imaju pozorište, jedino mi imamo improvizovanu salu bioskopa “Jadran”. Mada, Peter Bruk je rekao da „dokle god neko nešto radi i dokle god postoji neko ko će da ga gleda, postojaće i pozorište“.

Šta Vas je opredelilo da se bavite glumom?

To je upravo pitanje koje i sam postavljam polaznicima glumačke radionice za mlade i oni često nemaju odgovore na to pitanje i onda ja primećujem da je to jedno vrlo teško pitanje, jer uopšte nije jednostavno odgovoriti kako je interesovanje prema glumi počelo i šta je zapravo bio glavni okidač. Sećam se, onako kroz maglu, prvih predstava, prvih aplauza. Možda je zapravo ta činjenica da me je publika prihvatila bilo nešto što me je vuklo dalje. Nikada mi se nije dogodila situacija da sam izašao na scenu i da sam imao neki neprijatan osećaj. Onog trenutka kada sam izašao na scenu nekako sam osećao da je to to. Sa druge strane, umetnost me je uvek privlačila. Svirao sam tamburicu, gitaru, dugo sam se bavio crtanjem, ali je na kraju prelomila gluma i nekako je bilo suđeno da se bavim nekom vrstom umetnošću.

U okviru glumačkih radionica bavite se mladima. Koji je motiv za to?

Kroz rad sa mladima prisećam se nekih stvari koje su meni bile bitne, a koje sam u međuvremenu zaboravio. Nakon više od deset godina ponovo sam pročitao neke meni važne knjige kao što je “Grotovski” od Petera Bruka i drugo i shvatio sam da postoji opasnost da glumac svoj posao ne počne da doživljava kao rutinu i onda shvatite da je ovaj posao mnogo više od samog učenja teksta. Mladi tek kroz rad na radionicama shvataju koliko je ovaj posao stvarno težak. Najbitnije je da oni shvate šta znači proces stvaranja predstave.

Da li su glumci danas društveno angažovani i odgovorni?

Suština ovog posla su upravo predstave koje se bave društvenom stvarnošću i odgovornošću. Glumci nisu samo zabavljači nego su ozbiljni ljudi koji se bave stvarnošću. Kao prvo, mi ljude moramo da vratimo u kulturne institucije. Za to je neophodan agresivniji marketing da bismo ljude privukli, a samim tim i na neki način edukovali i ponudili kvalitetan kulturni sadržaj. Kada bi pozorište uvek bilo puno, bar onoliko koliko su pune kladionice, ja bih bio veoma srećan.

Gde nalazite inspiraciju da Vam uloge uvek budu sveže i originalne?

To se i ja pitam svaki dan. Mislim da je ovo najteže pitanje koje ste mogli da mi postavite. Verovatno je najvažnije pronaći pravi posao koji vas pokreće i onda ste već na pola puta do uspeha. Najbitnije je da glumac ne postane zvezda bifea, jer tu prestaje svaki posao. Dugo i istrajno treba raditi da bi posao kojim se bavite postao i zabava i posvećenost. Kada ste na sceni 12 godina morate jako da pazite na to da publici ne postanete dosadni, jer vas je publika već videla u mnogim izdanjima i za glumca nema ništa gore kada mu kažu da se ponavlja i ništa lepše kada mu kažu „nisam te prepoznao na sceni“.

Šta je po Vašem mišljenju dobra uprava?

Ja mogu samo iz ugla svoje profesije da govorim. Smatram da sa ljudima treba razgovarati. Dobra uprava je vervatno ona koja brine o svojim građanima i koja zajedno sa njima nalazi način da komunicira o tim problemima.

[quote color=”#000000″ bgcolor=”#ededed” bcolor=”#dd3333″]

Vladimir Grbić je rođen u Rumi 1980. godine, gde je završio osnovnu i srednju školu. U Suboticu se preselio tokom studentskih dana 2003. godine. Akademiju umetnosti u Novom Sadu završio je 2004. godine. Između 2007. i 2013. osam puta je izabran za glumca godine, tri puta od žirija i pet puta od publike. Nagradu za najboljeg glumca Vojvodine dobio je 2004. godine. U Fondaciji „Danilo Kiš“ već treću godinu drži glumačke radionice za mlade, uzrasta od 21 do 31 godine.

Neke od najznačajnijih predstava u kojima je glumio su: “Sabrana dela Viljema Šekspira” reditelja Kokana Mladenovića, “Mnogo vike ni oko čega” Olivere Đorđević, “Razbojnici” Nikole Zavišića, “Draga Jelena Sergejevna” Miloša Jagodića, “Kukavičluk” Olivera Frljića, “Arsenik i stare čipke” Filipa Markovinovića, “Koštana” Andraša Urbana…

Grbićeva zainteresovanost za glumu počela je u srednjoj školi prilikom učlanjenja u jednu dramsku sekciju koja je funkcionisala u okviru rumskog kulturnog centra. Već nakon prve predstave shvatio je da ga gluma veoma zanima. Glumu je prvi put pokušao da upiše 1999. godine u Beogradu ali bez uspeha. Godinu dana je bezuspešno studirao pravo, a nakon toga je 2000. godine upisao Akademiju umetnosti u Novom Sadu. Živi i radi u Subotici i, kako i sam kaže, danas se oseća Subotičaninom.

[/quote]

Svečanost povodom završetka sezone Drame na srpskom jeziku Narodnog pozorišta i proglašenje najboljih glumaca u 2014/15. godini:

[mom_video type=”youtube” id=”FZBY7x2RPGs”]

Razgovarala: Natalija Jakovljević (Magločistač)

Tekst “Vladimir Grbić, glumac subotičkog pozorišta: Suština ovog posla su predstave koje se bave društvenom stvarnošću i odgovornošću” nastao je u okviru projekta “Dobra uprava i javne politike u Subotici”, koji je realizovan uz podršku Misije OEBS-a u Srbiji. Za sadržaj priloga odgovornost isključivo snosi Udruženje građana “Centar građanskih vrednosti”. Stavovi koji su u tekstu ne odražavaju nužno stavove Misije OEBS-a u Srbiji.

[clear]