„URLIK“, ILI: KADA GRUPA ENTUZIJASTA ODLUČI DA MENJA STVARI

• Grad ne bi trebalo da finansira dominantno kulturu koja spada u ono što se kolokvijalno naziva nacionalnom kulturom, jer postoji i savremeno stvaralaštvo, koje je nezavisno od nacionalnih okvira • Danas se umetnici bave umetnošću u slobodno vreme, pre podne idu da rade i zarade za egzistenciju, popodne rade za svoju dušu • Da bi sistem razlikovao umetnost od kiča i šunda, on u sebi treba da sadrži ljude od struke, istaknute umetnike koji znaju gde je crvena linija koju ne treba preći

[divide icon=”circle” width=”medium”]

Ko ne zna Sekereš Janeta? Pa, svi u gradu. Kako biste ga u jednoj, dve reči opisali? Mi kao entuzijastu. Nepopravljivog. I optimistu. Zato, kada svi kukaju kako je loše i ne može da se radi, Jane svojim ličnim primerom pokazuje da uvek može ako se hoće: samo treba raditi!

Tako je nastao i opstao(!) „UrLik – Grupa za razvoj kulturnog aktivizma“ kao grupa ljubitelja umetnosti okupljenih oko ideje da poboljšaju kulturni život mladih u Subotici. Zvanično, radi se o udruženju građana koje postoji od juna 2014. godine, s misijom podsticanja mladih na uključivanje u kulturni život prvenstveno Subotice, ali i šire.

Kakvi rezultati su do sada postignuti za ovo kratko vreme postojanja „UrLika“, Jane kaže sledeće:

Rezultati su za sada nemerljivi jer smo tek na početku naše misije. Ipak, vredi istaći više od 250 mladih umetnka koje smo ugostili tokom organizovanja umetničkih večeri pod sloganom „Umetnost ispred forme“, konstantnost održavanja sastanaka Književnog kluba „UrLik“ u dve godine od osnivanja istog, dobar odjek u javnosti i kod publike koja često traži stolicu više, dok interesovanje autora za naše programe varira u zavisnosti od toga kakav konkurs raspisujemo. Dešava se da selekcijom odaberemo samo desetak posto prijavljenih zbog ograničenih kapaciteta jer ne mogu svi da budu ugošćeni.

S kakvim ljudskim, materijalnim i logističkim resursima raspolažete i s kojim problemima se suočavate prilikom realizacije vlastitih manifestacija?

Jane Sekereš, izvor: lična arhiva

Formalno gledano, „UrLik“ čini pet osnivača. Neformalno, „UrLik“ broji oko petnaest aktivista, a tu je još i desetak ljudi oko nas koji su spremni da doprinesu kvalitetu programa. „UrLik“ ne raspolaže materijalnim resursima, već sve što je potrebno za realizaciju aktivnosti članovi udruženja sami nabavljaju, pozajmljuju, iznajmljuju od sopstevenih tj. ličnih sredstava. Logističku podršku dobijamo od pojedinih civilnih organizacija kao što su „Authentic Vojvodina“, VIFO  i drugih, od gradskih institucija kao što su Kancelarija za mlade Grada Subotica (KZM), Gradska biblioteka Subotica, Savremena galerija Subotica i pojedinih privrednih društava. A problemi su razni, počev od nemogućnosti plaćanja smeštaja i prevoza za umetnike koji dolaze  van Subotice, pa do nabavke određene opreme za potrebe izvođenja programa. Srećom imomo dobru saradnju sa „Klein House-om“, koji nam ustupa prostor. Inače bi realizacija aktivnosti bila dovedena u pitanje jer ne postoji puno prostora tog tipa gde bi se mogle održavati umetničke večeri koje podrazumevaju više vidova umetnosti.

Na koji način se finansirate? Kako gledate na projektno finansiranje u kulturi?

Prvih godinu i po dana smo se u 90 odsto slučajeva samofinansirali, uz podršku Kancelarije za mlade koja nam je pomagala u određenim situacijama pri najmu opreme i logistici, dok su se u prethodnoj godini aktivnosti delom finansirale projektno, dobijanjem malih grantova putem javnih poziva Grada Subotica, uz podršku KZM-a, pojedinaca, privrednih društava i delom opet iz sopstvenih sredstava. Problem je što je kod nas projektno finansiranje u kulturi  često preširoko: trebalo bi da bude usmerenije na projekte koji se zaista bave kulturom.

Kako biste opisali trenutnu kulturnu ponudu Subotice?

U poslednje tri do četiri godine se vidi pomak, poboljšao se sadržaj, veća je ponuda kulturnih dešavanja i primećuje se šarenolikost ponuda, što je za svaku pohvalu. U kvantitetu je na površinu isplivao kvalitet.

Da li postoji bilo kakva kulturna politika u Subotici, ili je sve što imamo rezultat entuzijazma (grupe) pojedin(a)ca koji se kulturom bave bez podrške sistema?

Ako i postoji, kulturna politika i strategija nije vidljiva. Rezultati na polju kulture u Subotici pripadaju podjednako i grupama i pojedincima – entuzijastima, kao i pojedincima koji vode kulturne institucije u gradu.

Ukoliko pokažete talenat ili završite školovanje i želite da stvarate u ovom gradu – kome možete da se obratite i da li možete računati na podršku? Kakva su vaša lična iskustva po ovom pitanju?

Oni koji se školuju u umetničkim školama, uglavnom i ostanu tamo gde su se školovali ili idu u veće centre kulture. Pojedine gradske institucije podržavaju mlade umetnike: tu je Savremena galerija koja pomaže budućim akademskim slikarima, zatim, u Fondaciji „Danilo Kiš“ je moguće dobiti pomoć oko realizacije nekih umetničkih projekata, a možda postoji još neka podrška za koju ja ne znam. Zaista ne mogu reći da postoji institucija koja će mladom tek završenom diplomcu reći „E, mi ti možemo pomoći“. Takva podrška u ovom gradu ne postoji, a nisam siguran ni za druge gradove. Čuo sam za pojedina manja mesta, sela koja pomažu svoje sugrađane. Kod nas ne.

Šta mislite o (ne)uspelom konceptu “Subotica – Grad festivala” i odustajanju od kandidature za Evropsku prestonicu kulture?

Citiraću stihove benda D ZOO: “Grad festival – što ih više ima, to je manje para”. Rasipanje sredstava na puno festivala doprinosi kvantitetu, ne kvalitetu. Kandidovala se Subotica za Evropsku prestonicu kulture? Previše je bilo tih kandidatura. I dobro je da smo odustali ako smo se kandidovali, neka se prvo završi zgrada Narodnog pozorišta, lako ćemo se posle dičiti kulturom.

Da li sve što se naziva festivalom u ovom gradu zaista zaslužuje taj naziv? Jesu li svi festivali “od značaja za grad” i zaslužuju takav epitet? U javnosti se povela ne tako davno polemika, na primer, oko novoustanovljenih “Zavičajnih dana”.

Nemam ništa protiv da neko, ako želi, nazove svoje dešavanje festivalom.  Živimo u demokratskoj državi. Taj naziv je popularan kod nas, pa zašto da ne. Po nečemu bi trebalo da budemo jednistveni. Eto, u selu Šutka su svi šampioni i oni su poznati po tome, zašto Subotica ne bi bila poznata po najvećem broju festivala i organizatora festivala? Što se tiče „Zavičajnih dana“, kada već pitate, svideo nam se program ili ne, o ukusu se ne raspravlja. Ta manifestacija je imala dobar odziv publike. I pojedini elementi programa su mi se čak i svideli, poput koncerta Divne Ljubojević. Ipak, ako neko smatra da su programi nacionalnih zajednica od značaja za grad i odluči da ih finansira, mi tu ne možemo puno uraditi, osim da se usprotivimo i javno kažemo šta mislimo. Grad ne bi trebalo da finansira dominantno kulturu koja spada u ono što se kolokvijalno naziva nacionalnom kulturom, jer postoji i savremeno stvaralaštvo, koje je nezavisno od nacionalnih okvira. Kulturu ne treba posmatrati sa strane nacija, nego sa strane lepote. Kultura treba da spaja ljude, ne da ih razdvaja. Lično bih ukinuo sva dešavanja koja imaju epitet nacionalnog i napravio bih „Mesec subotičke kulture“: sve bih izmešao, napravio bih multikuluturalni savremeno-tradicionalni program na više lokacija jer Subotica je takav grad – multikulturalan. Zamislite „Mesec subotičke kulture“: jedan dan folklora, malo mađarske igre, pa srpske, onda hrvatske, pa neke četvrte, u publici izmešani stoje ljudi svih nacija i uživaju u muzici, kao na tehno žurkama. Nakon toga, koncerti subotičkih bendova, pa izložbe, kolonije, performansi, i tako danima. Svi uživaju u sadržaju bez obzira na naciju. Te kulturne obrasce treba da negujemo. Ako ih nema, stvorimo ih, pa ih posle negujemo.

Kakav kulturni sistem u gradu treba ustrojiti da bi se umetnost razlikovala od kiča i šunda? Gde je granica između ta dva sveta, pa da umetnik koji to zaista jeste bude cenjen i da može da živi od svog stvaralaštva?

Umetnik da živi od stvaralaštva, to je kod nas u domenu naučne fantastike.  Retki u tome i uspevaju. Danas se umetnici bave umetnošću u slobodno vreme, pre podne idu da rade i zarade za egzistenciju, popodne rade za svoju dušu. Tu i tamo se dobije neki honorar, ponekad to bude lepa cifra, ali od ponekad do ponekad treba preživeti. Granica izmeću kulture i kiča i šunda se za običnog posmatrača gubi u moru kvazi-umetnika.  Evo primera. Danas je lako reći “Ja sam umetnički fotograf” jer svako danas može da savlada obradu fotografija, da ima dobar marketing, da sebe i svoje radove proda kao umetnost. Verujem da će se svi složiti sa ovim. Ipak, samo pravi ljubitelji umetnosti će znati razliku. Da bi bio umetnički fotograf, trebalo bi da imaš ono nešto u sebi, trebalo bi da imaš “oko”.  Pol Sezan je rekao „Ako umetnost nije nastala u emociji, to nije umetnost”. I da odgovorim na pitanje sistema: da bi sistem razlikovao umetnost od kiča i šunda, on u sebi treba da sadrži ljude od struke, istaknute umetnike koji znaju gde je crvena linija koju ne treba preći. Subotica ima istaknute umetnike, iako su možda javnosti manje ili u potpunosti nevidljivi. Kultura je naše blago. Treba ulagati i osloniti se na sopstvenu kulturnu produkciju. Dati šansu mladima koji će s ponosom reći „Ja sam iz Subotice, grada kulture“. Subotica ima potencijal s kojim treba raditi. Da ponovim, treba raditi.

(Magločistač)

[clear]

Članak “’UrLik’, ili: Kada grupa entuzijasta odluči da menja stvari“ proizveden je kao deo projekta “Plus i minus u kulturi: prilozi o (samo)održivosti kulturnog stvaralaštva“, koji je realizovan uz podršku Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama. Za sadržaj članka odgovornost isključivo snosi Udruženje građana „Centar građanskih vrednosti“ i redakcija portala “Magločistač”. Stavovi izneti u tekstu ne odražavaju nužno i stavove Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama.