Timea Filep, glumica Pozorišta „Deže Kostolanji“: „Sada je vreme da emocije pređu granicu normale“

Osim što je mlada i veoma uspešna glumica, Timea Filep (Fülöp Timea) je neverovatno istrajna, energična, kreativna, puna ambicija i planova. Radi, ne spava, iskače iz jedne uloge u drugu. Njen život je neopisiva ljubav prema pozorišnim daskama, a svaka uloga za nju je novo emocionalno iskušenje i uzbuđenje. Ona jednostavno nikoga ne ostavlja ravnodušnim. U intervjuu za Magločistač kaže da živi isključivo u sadašnjosti. Voli more, da sadi cveće, šije i uvek priprema neka nova jela.

Predstava „Ana Karenjina“ Novosadskog pozorišta osvojila je sedam nagrada na 70. Festivalu profesionalnih pozorišta Vojvodine – za najbolju predstavu Festivala, njen reditelj Dejan Projkovski za režiju, glumac Arpad Mesaroš za najbolju mušku ulogu za lik Vronskog, dok je za najbolju glumicu proglašena Timea Filep, koja tumači Anu Karenjinu.

„Danima nisam uspela da shvatim, sve je bilo toliko neopipljivo. Jer se u svakodnevnici ne menja ništa, a u samom čoveku mnogo toga. Kao mlada glumica sam dobila odgovor da to što radim nije potpuno sumanuto, kao što to u nekim trenucima pomislim“, prokomentarisala je Timea nagradu za najbolju glumicu 70. Festivala profesionalnih pozorišta Vojvodine.

A kada joj zalutaju misli, štipne se, i podseća sebe na jednu stvar – „sve je to lepo, želje za uspehom su normalna stvar, ali to se jedino može ostvariti – krvavim radom“.

Kako doživljavaš da si na 70. Festivalu profesionalnih pozorišta Vojvodine za ulogu Ane Karenjine izabrana za najbolju glumicu?

Pretpostavljam da je u životu svakog glumca, koji dobije svoju prvu profesionalnu nagradu, ovo jedan potpuno nestvaran trenutak. Tako se desilo i u mom slučaju. Danima nisam uspela da shvatim, sve je bilo toliko neopipljivo. Jer se u svakodnevici ne menja ništa, a u samom čoveku mnogo toga. Ova nagrada je posebna zato što je mogu deliti sa Martom Bereš, koja je igrala ovu ulogu i na čije mesto sam uskočila. Posebna je jer sa svojim uloženim radom nisam dozvolila da propadne njen rad, njena energija, osećanja, posvećenost. Posebna je jer sam ja, kao mlada glumica, dobila odgovor da to što radim nije potpuno sumanuto, kao što u nekim trenucima pomislim, da sam dobro birala, da sam na dobrom mestu, i na pravom putu.

Predstave „Ana Karenjina“, „Vitezovi Lake Male“, „Dogvil“… Bukvalno si iz jedne predstave ulazila u drugu. Iako si mlada i veoma uspešna glumica, kako uspevaš da uskladiš svoj privatan život sa svim poslovnim zahtevima, s obzirom na to da ti se život promenio od kako si napustila Dramu na mađarskom jeziku Narodnog pozorišta u Subotici?

U predstavi „Vitezovi Lake Male“ dajemo publici do znanja da mi nemamo privatan život, i oni se ponekad tako slatko nasmeju. Ali to je trenutno živa istina. Ja uživam u ovome. Svaki put kažem da su mi ovo poslednji trzaji, i onda stanem na scenu i sve se promeni. Zaista nije lako skakati iz jednog lika u drugi, naročito što su moje trenutne uloge veoma raznolike i zahtevne, posebno emocionalno. Ali to je ljubav, neopisiva ljubav. Birala sam ovo, želela sam ovo, i kao što moja majka uvek kaže: “Tebe treba tući, terati sa svih strana, dati posao u ruke i tada ćeš biti srećna!” I skroz je u pravu, jer kada imam malčice slobodnog vremena, sklona sam da padnem u neku mini depresiju.

U kojoj ulozi si se do sada najbolje osećala?

Nemoguće je odgovoriti na ovo pitanje. Svaka uloga po sebi je posebna i ja zaista uživam i pokušavam da plivam u svakoj. Ako bih zaista trebalo da biram, uloga Grace u Dogvilu – to me je samlelo. Dubinski. U pozitivnom smislu. Iako je predstava izuzetno teška i za gledaoca, to je taj nivo emotivnih granica gde više puta kažeš sebi: “Ne, ne mogu dalje od ovoga”. I ispostavi se da možeš. I kao glumac, i kao čovek. Anu Karenjinu je milina igrati, „Vitezove Lake Male“ takođe, operete koje su još na repertoaru Narodnog pozorišta. Sve, sve, sve je toliko drugačije, svako pozorište u kojem trenutno igram, svaki poseban svet unutar tih pozorišta, navike, uloge… sve je toliko šareno, i zato svaka moja uloga po sebi dobija jedan potpuno drugačiji šmek, što je meni neopisivo uzbudljivo.

Kakve su tvoje poslovne ambicije u budućnosti, kakve ciljeve imaš? Da li ćeš ostati u Subotici ili imaš u planu da jednog dana odeš?

Uvek pokušavam da živim u sadašnjosti. Kada mi zalutaju misli, štipnem se, i podsećam sebe na jednu stvar – jer sve je to lepo, želje za uspehom su normalna stvar, ali to se jedino može ostvariti – krvavim radom. Ja tek sada počinjem da učim. Sada je vreme da se svaki mišić zgrči, da se oči sklapaju od nedostatka sna, da emocije pređu granicu normale, i sretnu se se negde izvan njih… Zato, kao što sam spomenula: sada. Ne znam šta će biti u budućnosti, imam snove, imam želje, ambicije – možda i previše, ali ću moći da ih ostvarim isključivo ako naučim da se fokusiram na rad u ovom jednom jedinstvenom trenutku. Pitaj me za tri godine ponovo.

Čime se baviš kada ne radiš i šta je ono što te opušta, u čemu uživaš najviše? Ko je u stvari Timea Filep?

More, more, more. Kuvanje. Ukrštenice. Čitanje nečega što nije obavezno (hihi). Šivenje. Sadnja cveća. Sve što ima veze sa toplim domom, sređivanje i uređivanje istog, a ujedno je kreativno i zabavno. Jedna izuzetno zanimljiva stvar je što mi je kuvanje kao meditacija, i nikada, ali nikada do sada nisam spremila isto jelo više puta. Mesto za reklamu: svakakvi recepti su dobrodošli! A najlepši osećaj na kraju napornog dana je podeliti pivo sa voljenom osobom.

Buduća predstava u kojoj ćeš igrati zove se „Subotička secesija“ koja će biti prikazana 3. juna. Reci nam malo više informacija o predstavi i o tvojoj ulozi u njoj.

Igramo više likova, što je iznova mnogo uzbudljivo. Centar priče su narator i njegova majka, jevrejka, Subotičanka, koju igra Katalin Ladik. Ogromna je čast stajati sa toliko divnom ženom na sceni, koja ima tako bogatu umetničku prošlost. Ne želim mnogo da vam otkrijem, jer je i ova predstava sama po sebi toliko drugačija od onih sa kojima sam se do sada srela. Subotička secesija je prisutna, od početka do kraja, secesija sama po sebi, kao preokret, rađanje nečeg novog, odstupanje od naviknutih formi. Tema holokausta, secesije, gorčine, ljudskosti i neljudskosti, neće ostaviti publiku ravnodušnom.