Subotički reditelj Andrej Boka: Moje priče uglavnom nastaju tako sto ih smišljam i pričam ih sam sebi

Na nedavno održanom 28. Međunarodnom festivalu klasike „Vršačka pozorišna jesen“, Narodno pozorište u Subotici je osvojilo tri nagrade. Nagradu za najbolju žensku ulogu dobila je Minja Peković, nagradu za najbolju mušku ulogu dobio je Igor Greksa, dok je reditelj Andrej Boka dobio specijalnu nagradu za inventivni rediteljski postupak u predstavi „Ožalošćena porodica – Gyászolo család“. Boka u intervjuu za portal Magločistač kaže da je ova predstava najizloženija do sada u smislu prisutnosti na festivalima i zainteresovanosti u profesionalnim pozorišnim krugovima.

Iako je karijeru započeo snimanjem niskobudžetnih filmova, kao strastvenog pozorišnog gledaoca, kaže, pozorište ga je uvek zanimalo.

„Subotica je za mene inspirativan grad. Uspavanost grada stimulativno deluje na moj unutrašnji svet i maštu“, kaže Boka u razgovoru za naš medij.

Andrej Boka je rođen 1985. godine u Subotici. Trenutno je na master studijama na smeru Multimedijalno scensko stvaralaštvo na Akademiji umetnosti u Beogradu. Diplomirao je na Fakultetu za poslovne studije, smer Međunarodno poslovanje. Dobitnik je mnogobrojnih nagrada na domaćim i inostranim festivalima za svoje filmove i predstave.

Da li te je iznenadila specijalna nagrada koju si nedavno dobio za inventivni rediteljski postupak u predstavi „Ožalošćena porodica – Gyászolo család“, i kako si je doživeo?

Predstavu „Ožalošćena porodica“ sam radio zajedno sa divnim saradnicima i sjajnim glumcima Drame na mađarskom jeziku Narodnog pozorišta Subotica. Svi zajedno smo prošli kroz jedan kreativan, inspirativan i zabavan proces, i svaku nagradu koju smo dobili za tu predstavu doživljavam kao stručnu pohvalu našem radu. Dobar je osećaj kada neko prepoznaje vaš rad. Takođe, značaj tih nagrada se može dovesti u korelaciju sa otvaranjem šansi za rad na budućim predstavama. Ovo je moja peta pozorišna režija i moglo bi se reći da je najizloženija do sada u smislu prisutnosti predstave na festivalima i zainteresovanosti u profesionalnim pozorišnim krugovima. To me takođe raduje.

Kada i kako je tvoja rediteljska karijera započela i zašto si se odlučio za filmsko-pozorišnu profesiju? Da li su ti draži filmovi ili pozorišne predstave?

Dok se nisam počeo baviti pravljenjem filmova, uvek sam mislio da je moje sredstvo za izražavanje ideja – marketing. Tek kada sam počeo praviti filmove i kada sam se udubio u gramatiku filmskog jezika i pričanje priča, shvatio sam da je jezik mog stvaralačkog izražavanja režija, bila ona filmska ili pozorišna. Iako sam karijeru započeo snimanjem niskobudžetnih filmova, pozorište me uvek zanimalo. Moglo bi se reći da sam strastveni pozorišni gledalac poslednjih 20 godina. Šansu da prvi put režiram u pozorištu mi je dao reditelj Andraš Urban. Tako sam režirao predstavu „Csend“ (Tišina), u Pozorištu “Deže Kostolanji” u Subotici. Nakon tog procesa moja pažnja i interesovanja su više bili usmereni ka pozorišnoj umetnosti. Film me i dalje interesuje.

Pre nekoliko godina si snimio svoj prvi dugometražnim filmom „33. dan“, nakon čega si osvojio i nagradu na New York International Independent Film and Video festivalu. Tu je film „Priča o stanovnicima zida“ koji je takođe osvojio veliki broj nagrada na svetskim festivalima. Odakle generalno inspiracija za filmove?

Za mene je jedan od najzabavnijih delova pravljenja filma – smišljanje priče. Inicijalno, priče uglavnom nastaju tako sto ih smišljam i pričam ih sam sebi, i to me veoma zabavlja. One mi se mogu javljati u obliku narativa, slika, atmosfera, muzike, zvukova. Mnoge stvari me inspirišu. Često me interesuju opšta mesta, ali iz različitih vizura. Takođe, inspiriše me i svemir.

Komedija „Ožalošćena porodica“ Branislava Nušića jedna je od najpoznatijih i najgledanijih pozorišnih komada. Njena priča se vrti oko porodice čiji članovi nakon smrti bogatog rođaka bacaju oko na njegovo nasleđe. Iako se čini da je porodica složna i da nasleđe čuva gotovo kao jedna osoba, u stvarnosti se svi plaše da će ih drugi lišiti željenog nasleđa. Nušićeva drama govori o večnoj i univerzalnoj priči o ljudskom licemerju, pohlepi i sebičnosti i time valjano prikazuje ne samo uslove svog doba, već i mentalitet našeg savremenog društva. Iako je napisana pre gotovo devedeset godina, osnovni sukob „Ožalošćene porodice“ nudi mnoštvo savremenih čitanja pozorišnim umetnicima našeg doba. Nije nimalo izgubila od svoje aktuelnosti.

Kako je biti mladi reditelj u Subotici? Da li mladi umetnici danas imaju podjednake šanse i u manjim lokalnim sredinama i da li je teško probiti se u javnosti svojim radom?

Pre desetak godina, nakon višemesečnog boravka u Njujorku, shvatio sam da želim da se vratim u Suboticu, da ponovo tu živim. Za mene je Subotica inspirativan grad. Uspavanost grada stimulativno deluje na moj unutrašnji svet i maštu. Mislim da će svaki umetnik u jednom trenutku dobiti svoju šansu, nezavisno od mesta gde živi. Pitanje je samo da li će je znati prepoznati i iskoristiti.

Na kakvoj predstavi ili filmu radiš trenutno i kada publika može očekivati neku novu premijeru?

Trenutno je u planu da režiram predstavu „Koštana“, prema motivima istoimene drame Borislava Stankovića, sa Dramom na mađarskom jeziku Narodnog pozorišta Subotica. Takođe, u planu je i rad na još dve predstave u Beogradu i u Novom Sadu.

Koji su tvoji profesionalni planovi u budućnosti?

Moji planovi su da budem dosledan sebi i svojim idejama. Da radim predstave i filmove koje bih voleo da radim. Da ne tezgarim.

Andrej Boka je do sada režirao dva filma, „33. dan“ (2008) i „Priča o stanovnicima zida“ (2012), i nekoliko predstava: „Csend/Tišina“ – Pozorište “Deže Kostolanji” Subotica (2014), „Béka/Žaba“ – Senćansko mađarsko kamerno pozorište (2015), „Nazaret“ – Pozorište “Deže Kostolanji” Subotica (2016), „The End“ – Pozorište “Deže Kostolanji” Subotica (2018), „Gyászolo család/Ožalošćena porodica“ – Drama na mađarskom jeziku Narodnog pozorišta Subotica (2020).