Subotička kantautorka, Anamarija Tumbas: Grad bi imao veliku korist od ulaganja u savremenu umetnost i omladinu jer – šta ćemo kada nam nestane ljudi?

„Biti kantautorka u Subotici znači biti potpuno izolovan od svih i svega, prvenstveno zbog nedostatka prilika koje ovaj grad nudi umetnicima generalno, ali mislim da je muzičarima ipak malo teže jer su im potrebni razni uslovi kako bi mogli da predstave svoj rad, od prostora za probe, prostora za svirke, preko opreme, do studija, i naravno – publike“, kaže u intervjuu za Magločistač subotička kantatorka Anamarija Tumbas.

Anamarija ima 33 godine i, osim što peva i svira, ona je i nastavnica engleskog jezika, saradnica i koordinatorka muzičkog programa SolidGrada, kluba Mladost, Ekoslavija festivala.

Za muziku je počela da se interesuje od malena i tada je krenula na časove klavira, pa klavir zamenila gitarom i počela da piše svoje pesme na srpskom i engleskom jeziku.

„Gitara je za mene uvek u prevodu značila rock‘n‘roll, a kao rokenrol dete, bilo mi je logično da treba da sviram gitaru ako mislim da se bavim muzikom. Ovo, naravno, nema nikakvog smisla, i trebalo mi je neko vreme da shvatim da je klavir jednako rokenrol instrument kao i gitara“, kaže uz osmeh Anamarija.

Kako navodi, pevanje je bila njena najveća ljubav i, od kada zna za sebe, znala je da će se baviti muzikom, ali joj nikad nije palo ni na kraj pameti da će svirati gitaru.

„Subotica je bio idealan grad za mene u periodu kada sam završavala osnovnu školu i kretala u srednju. Bilo je mnogo bendova, što starijih, što mlađih, mnogo mojih vršnjaka je volelo muziku i sviralo neki instrument, bilo je mnogo svirki i programa koji su me podsticali da formiram sebe kao muzičarku“, priča Anamarija.

Oko sebe je, kaže, uvek imala drugare koji su svirali gitare ali, kako to obično biva, svako je otišao svojim putem, a ona je ostala sa svojim tekstovima i melodijama bez pratnje, pa je tako odlučila da je došao trenutak i da sama nauči da svira ovaj instrument.

Anamarija je i saradnica mnogih autorskih bendova kao što su Wooden Ambulance, Zli jezici, Sputnik.

Krajem 2017. godine je počela da nastupa pod stejdž imenom Anne Marie, čime započinje svoju solo kantautorsku karijeru. Iste godine osvaja nagradu publike na Beogradskom Kantautorskom Festivalu, nakon čega sledi niz nastupa na muzičkim festivalima širom Evrope.

Krajem 2019. godine menja ime u Stroberiz i učestvuje u raznim umetničkim projektima, od saradnji sa internacionalnim umetnicima do komponovanja muzike za pozorište.

Članica je CGP mreže (Cultural Gender Practices Network), i cilj joj je da svojim samostalnim radom ohrabri nivelisanje razlike u broju muškaraca i žena prisutnih na muzičkoj sceni.

Šta znači biti kantautorka u Subotici danas i na koji način se tokom godina razvijala tvoja karijera?

Biti kantautorka u Subotici znači biti potpuno izolovan od svih i svega, prvenstveno zbog nedostatka prilika koje ovaj grad nudi umetnicima generalno, ali mislim da je muzičarima ipak malo teže jer su im potrebni razni uslovi kako bi mogli da predstave svoj rad, od prostora za probe, prostora za svirke, preko opreme, do studija, i naravno – publike. Sa druge strane, takva vrsta izolovanosti je ponekad preko potrebna za stvaranje.

Izabrala sam da ostanem ovde, ali se trudim da pronađem balans tako što mnogo putujem, sviram na raznim festivalima, upoznajem nove ljude i pratim muzičku scenu na našim prostorima. Pored toga se bavim organizovanjem svirki i cilj mi je da „dovučem“ što više alternativnih bendova u Suboticu, i što više publike na njihove svirke, kako bih približila i sebi i drugima ono što volim, i čime se i sama bavim.

Da li u poslednje vreme više radiš „solo“ ili sa raznim muzičkim grupama, i šta je ono što te trenutno najviše okupira?

Radim kako me voda nosi. Živimo u prilično maloj sredini u kojoj se manje-više svi poznajemo, tako da volim da sarađujem sa drugim muzičarima i na raznim projektima, ali sam se u poslednje vreme fokusirala na samostalan rad i snimanje novih pesama kao Stroberiz.

Trenutno sarađujem sa producentom Borisom Maksimovićem (Frikardo), i to je pravo osveženje za mene jer sam poslednjih par godina sve vezano za moju muziku radila isključivo sama, a čovek vrlo lako može da se izgubi u lavirintu ideja ako nema barem još jedan par očiju (u ovom slučaju, ušiju) da ga vrate na kolosek. Uskoro ćete imati prilike da čujete na čemu radimo.

Kako ocenjuješ stanje kulture u Subotici i koji su najveći problemi sa kojima se suočavaju umetnici u našem gradu?

Mislim da je najveći problem stavljanje akcenta na nacionalna kulturna dešavanja. Subotica je i dan-danas van svojih okvira poznata po multikulturalnosti, iako nama, koji u njoj živimo, to u današnje vreme zvuči kao mit.

Kultura i umetnost nemaju nacionalnost, versku pripadnost, ni boju kože. Razdvajanje ljudi po bilo kom od navedenih osnova je banalno u svakom smislu, a pogotovo u maloj sredini kao što je Subotica, gde smo naučeni da se pozdravljamo na dva jezika, a svako ko je imao priliku za osnovno obrazovanje, govori barem tri.

Ovakva situacija loše utiče na mlade, jer već u tananim godinama upadaju u krizu identiteta, a manjak programa i kulturnih dešavanja koji bi ohrabrili interakciju među omladinom i širenje vidika ih tera da razmišljaju o bekstvu u veće gradove, u kojima neretko i ostaju, jer im se pruža više prilika za lični razvoj.

Grad bi imao veliku korist od ulaganja u savremenu umetnost i omladinu jer – šta ćemo kada nam nestane ljudi?

Da li grad Subotica izdvaja dovoljno sredstava za kulturu, a posebno za savremeno stvaralaštvo?

Većini alternativnih kulturnih dešavanja imamo priliku da prisustvujemo isključivo zahvaljujući dobroj volji pojedinaca, ili grupe pojedinaca, kao i kulturnih udruženja koja sredstva prikupljaju iz fondova nevezanih od Grada, i time ne ostvaruju nikakav profit.

Ono što je zaista prelepo u ovom gradu jeste da se umetnici i radnici u kulturi drže zajedno, nesebično pomažu jedni drugima, i u stanju su da naprave neverovatne stvari po principu „štap-kanap“, što ne znači da to tako treba da bude.

Uzmimo za primer Centar za savremenu kulturu i umetnost koji broji više od 40 članova, samostalnih umetnika ili kulturnih udruženja, koji nije dobio nikakva sredstva od Grada za realizaciju projekata, od kojih je većina ipak bila realizovana zahvaljujući upornosti i dobroj volji njegovih osnivača i članova. Tu bih navela GiFest, Šablon Festival, Youth Jazz & Rock Festival, Atelje F… Ovakvih primera  je, nažalost, previše da bih nastavila da nabrajam.

Šta je neophodno Subotici da bi na jednom mestu objedinila umetnike i njihovu energiju, kako bi možda imali prilike nešto zajednički da kreiraju, stvaraju? I da li Subotičani uopšte imaju potrebu za ovakvom vrstom spajanja, ili su dovoljni razni lokali, klubovi i ustanove kulture koje postoje i rade u našem gradu?

Mislim da je umetnicima prvobitno potreban prostor u kom bi mogli nesmetano da stvaraju i predstave svoju umetnost. Rekla bih da je nit koja spaja većinu subotičkih umetnika jedna neverovatna posvećenost i skromnost, jer su svesni situacije u kojoj se nalaze, ali se ne predaju.

Na kraju krajeva, umetnost jeste potreba, kako umetnicima za stvaranjem, tako i ljudima za lepim, pa čak i izazovnim, zato je ta vrsta spajanja neophodna za sve ljude u zajednici, ne samo za umetnike. Ljudi moraju da shvate da su oni samim svojim postojanjem sastavni deo umetnosti kojoj se izlažu, bila to muzika, film, slikarstvo ili performans, i da prihvate tu odgovornost tako što će se pojaviti kad god pronađu vremena za to, i podržati umetnike u onome što stvaraju, pa makar i kritikom.

Po mom mišljenju, ustanove kulture i klubovi koji trenutno postoje u Subotici nisu dovoljni da podrže jedan ovakav koncept koji bi objedinio sve grane umetnosti na jednom mestu, a mislim da je takav prostor preko potreban ovom gradu, jer bi podstakao ne samo održavanje, nego i širenje kulturne zajednice.

U međuvremenu ste, krajem prošle godine, pokrenuli i Fejsbuk grupu „Subotica – Urban grad“ u kojoj pratioci mogu na jednom mestu da se informišu o svim temama iz oblasti kulture, najavama raznih događaja. Zašto je važno da Subotica ima jednu ovakvu grupu i šta je njen cilj?

Grupa „Subotica – Urban grad“ je naziv dobila po stihu pesme „Idemo u dgra“ nekadašnjeg subotičkog benda pod nazivom Zornjak, a veliki broj članova je prepoznao dozu sarkazma u tome, što je samo dokaz da većina nas deli mišljenje da je Subotica daleko od urbanog grada, ali isto tako ima mnogo onih koji veruju da može da bude, i nesebično rade na tome svaki dan.

Cilj ove grupe jeste da se naši sugrađani informišu o alternativnim i kulturnim dešavanjima na jednom mestu, kao i o prilikama za razvoj mladih, bez upadica informacija koje su nevezane za ovu temu, a koje se mahom tiču svega onoga što u Subotici „ne valja“.

Subotica ima ogroman potencijal da postane dostojna ovog naziva, i mislim da je važno da svi umetnici, radnici u kulturi i vlasnici objekata voljni da podrže kulturna dešavanja treba da komuniciraju jedni sa drugima, kako bismo zajedno izvukli maksimum tog potencijala.

Ovaj tekst je nastao u okviru projekta „Mladi i mediji za demokratski razvoj“ koji Magločistač realizuje u partnerstvu sa Beogradskom otvorenom školom i uz podršku Švedske. Stavovi i mišljenja izneti u ovom tekstu ne predstavljaju nužno i mišljenje partnera i donatora.