Stefan Orovec, apsolvent Fakulteta savremenih umetnosti: Gluma je maraton koji se trči dok se ne stigne do kraja, a kraj je jako, jako daleko

Stefan Orovec ima 26 godina. Završava glumu na Fakultetu savremenih umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Irfana Mensura i asistenta Srđana Ivanovića. Budući na početku svoje glumačke karijere, do sada je ostvario nekoliko uloga što na daskama koje život znače, što pred kamerom.

Za ovaj poziv se, kaže, opredelio nakon što je na preporuku postao član Kiš teatra pri Fondaciji „Danilo Kiš“, koji je tada vodio glumac subotičkog Narodnog pozorišta Vladimir Grbić. Kuriozitet je da je glumu upisao realativno kasno, kao dvadesetjednogodišnjak, a nakon završene Politehničke škole u Subotici.

Danas je u poziciji da on vodi Kiš teatar, gde mlade od 16 do 30 godina uvodi u tajne glumačkog zanata, prenoseći im svoja znanja stečena na studijama, uz pedagoški prisup koji je sam osmislio.

O svojim počecima, radu sa mladima, ali i izazovima sa kojima se susreću glumci na početku svoje karijere govori u intervjuu za Magločistač.

Koji je do sada bio tvoj glumački angažman?

Imao sam par ulogica u Dečjem pozorištu ovde u Subotici, i nadam se da ću ih imati još u budućnosti, a imao sam jednu ulogicu i u subotičkom Narodnom pozorištu. Takođe, u predstavi “Drekavac“  Teatra „Vuk“ sam igrao Mirka, odnosno Grina u „4 boje 5 pištolja“ Bitef teatra. Što se tiče ekranizovanih uloga, imao sam dve epizodne uloge – jedna je bila u „Drim timu“, a druga će biti u „Klanu“ ove godine.

Kako je došlo do toga da izabereš glumu za svoj životni poziv?

To je jedna jako zanimljiva i malo duža priča zato što sam ja sa 21 godinom počeo da se bavim glumom. Nikada pre nisam ni u kakvom vidu umetnosti bio. Što se tiče toga, moja kuma je ranije išla kod Vladimira Grbića koji je vodio pre mene dramsku u Fondaciji “Danilo Kiš“, a pošto sam ja jako veliki filmofil i serijofil i pričao sam kako bih možda nekada voleo da se bavim glumom, ona mi je rekla da postoji ta dramska sekcija, gde je sve super, i kao – što ne bih probao. Ja sam u početku bio zapravo mnogo skeptičan, ali mesec dana mi je trebalo da skapiram – ovo je moj životni put. Tačka. Nema šanse da ovo pustim da ode. Sledeće godine sam već upisao glumu, i to je to.

Konkurencija na fakultete dramskih umetnosti je po pravilu velika. Kako si ti tu prepreku lično savladao? Šta ti je trebalo?

Jeste velika, a velika je i žalost zato što je produkcija u Srbiji mala, a toliko puno glumaca izađe sa 5-6 fakulteta da je to onda masovno. Svi mladi, svi željni, neće da prestanu da se bore… ako želiš da se baviš glumom, moraš da budeš svestan toga i moraš da budeš svestan da ti neće biti lako, pogotovo kada završiš fakultet i pogotovo kada si na početku karijere kao što sam ja. Ali, kao što sam rekao malopre, ja kad za nešto zagrizem, ne puštam makar umro dok ne dođem do cilja. Malo me jeste uplašilo na početku, ali sam prihvatio to i živim s tim. Mislim da je bitno mladim glumcima da znaju da jedan poziv može da im promeni ceo život. Time se vodim i ja i čekam taj jedan poziv da dođe.

Vodiš dramsku sekciju u Omladinskom klubu “Skladište“ Fondacije “Danilo Kiš“. Kako je došlo do tog angažmana i koliko dugo on već traje?

Ja sam bio, pre nego što sam upisao fakultet, član Fondacije “Danilo Kiš“. Tada je dramsku sekciju vodio Vladimir Grbić, i on je jedan od zaslužnih ljudi što sam se ja toliko zagrejao za glumu, a moj angažman je počeo prošle godine, kada sam završio osnovne studije i kada sam skapirao da ću da se vratim u Suboticu na minimum godinu dana. Pošto me užasno zanimala pedagogija još dok sam bio član Kiša, javio sam se Fondaciji s mojom nekom idejom koju sam otprilike dva meseca stvarao u glavi. Na moje veliko iznenađenje i zadovoljstvo, odlučili su da mi pruže šansu, da vidimo par puta kako će to da izgleda, i na kraju se ispostavilo da smo napravili jednu ozbiljnu priču, pa sad već radimo i na predstavama.

Sa kakvim očekivanjima mladi dolaze na te sekcije?

Na to sam najviše ponosan zato što tu imamo skup ljudi između 16 i 30 godina. Kao pedagogu i kao nekom kome je ovo prvo iskustvo, mnogo je čudno, ne možeš ti sa svakim isto, treba da ih izučavaš  – kako ko razmišlja, pa kad skapiraš kako razmišlja da se prilagodiš tome, a generalno mislim da imamo jednu jako kvalitetnu grupu i da svako od njih ko je član dramske sekcije dolazi ovde s ljubavlju koja nije svakidašnja u današnjem svetu, a to je ljubav prema glumi, prema pozorištu, prema filmu. Mi smo se generalno spojili i delujemo kao neka mini klasa.

Uočavaš li neke generacijske razlike među njima, ali i u odnosu na svoju generaciju? Kakva su njihova interesovanja, istrajnost, disciplina, opšta kultura?

Apsolutno da! Mislim, ne može jedna osoba koja ima 16 godina da razmišlja i da ima ista interesovanja kao što ima jedna osoba od 28 godina. Vidne su razlike, ali ne mogu da se porede jer nisu svi koji su na dramskoj još uvek sazreli i nemaju još uvek svoje „ja“, ali sam vrlo zadovoljan u kom pravcu to njihovo „ja“ ide, bar ovime što ja vidim na dramskoj.

Koliko je izazovno raditi imajući u vidu te razlike?

U početku je bilo dosta izazovno, iskreno da ti kažem. Nisam u početku umeo da se snađem, šta i kako, ali čika Stanislavski i čika Breht su mi pomogli da malo to bolje upoznam i onda sam se ja kao profesor prilagodio svakom od njih. Trenutno ih ima deset, i sa svakim od njih radim drugačije i drugačije se postavljam.

Šta bi izdvojio kao do sada postignute rezultate u sklopu dramske sekcije koju vodiš?

Definitivno Javni čas Kiš teatra, to nam je jedini projekat koji je bio pred publikom, a koji se mnogo razlikovao od drugih koje je Fondacija imala do sada zato što  je obuhvatio klasične vežbe prvog semestra glume – uvod u predstavu, bespredmetne radnje, nemušti jezik i ostalo, ali ja sam odlučio da se malo dublje bavimo time i da malo dublje ulazimo u rad na predstavi što sada imamo, kada se bavimo drugom godinom tj. likovima. Naravno, svaka predstava ima lošu stranu, jer da nema lošu stranu imala bi samo jednu, a to je da je loša. Mislim da je javni čas neka naša osnova, naša odskočna daska za dalje i mislim da je taj javni čas bio pun pogodak.

Položaj glumaca na našim prostorima je nezavidan jer teško dolaze do stalnog angažmana. Kako je u tom pogledu ljudima iz manjih sredina poput Subotice? Da li ti planiraš da ostaneš u Subotici i gradiš ovde svoju budućnost ili da se vratiš u Beograd?

Još uvek ne mogu da ti kažem tačan odgovor na ovo pitanje jer je meni, naravno, kao i svakom glumcu, Beograd glavni grad, tamo se najviše snima. Naravno da bih voleo tamo nešto da radim, ali da dobijem neki angažman ovde, malo ozbiljniji tj. trajniji, ne bih se bunio. Imamo dobra pozorišta i ne bih se bunio da ostanem ovde. A što se tiče Beograda, svakako bih voleo da se vratim i moram da se vratim u nekom trenutku zbog mastera koji želim da upišem.

Šta bi rekao nekome ko sad planira da upiše glumu? Neki savet koji ti možda nisi imao na početku?

Znači, dobro da razmisli da li je gluma ono čime želi da se bavi. Ako jeste, ako je dobro razmislio, i ako je to ono što stvarno želi – da krene u maraton (zvučim kao filozof) i da ne prestane da trči dok ne stigne do kraja, a kraj je jako, jako daleko.

Predstava subotičkih pozorišta koja mora obavezno da se pogleda – preporuka?

„2 u 1“ u Narodnom pozorištu.

Intervju je nastao u sklopu projekta “Polet 21/22”, koji zajednički realizuju Udruženje građana “Klara i Rosa” i Magločistač u okviru programa Beogradske otvorene škole „Mladi i mediji za demokratski razvoj“, a uz podršku Švedske.

Petra Vereš je studentkinja srpskog jezika i književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Bavi se kreativnim pisanjem, ali želi da savlada i osnove novinarskog poziva u budućnosti.