Slobodanka Rac: Tradicionalna kultura je kultura u izumiranju

Institucije države… nemaju strategiju razvoja i rada amaterizma u očuvanji tradicionalne nacionalne kulture. Obrazujemo kadrove koji nemaju gde da se zaposle jer nemaju šifru delatnosti i niko ih ne prepoznaje. Društva su prepuštena volji pojedinaca ili sredine, osnivaju se novi savezi bez jasnog cilja i tako dele udruženja, stvara se ogroman broj zabavljača – a nisam baš ubeđena da tradicija jednog naroda treba da se pretvori u puku zabavu, rasipa se i ono malo para koje država odvoji u te svrhe, kontrola rada i trošenja novca gotovo da ne postoji.

Stav: da li je to ono kada stojiš pravo? Da li je to ono kada balerine naprave neku pozu? Da li je to kada nešto znaš i to braniš? Mnogo pitanja sam nekada postavljala sebi dok nisam shvatila da mi je stav dat rođenjem… uvek sam stajala pravo. Zatim, uvek sam volela da igram i smišljam neke svoje poze. A onda čovek odraste, uči, i krene da brani svoj stav.

Uvek sam imala hrabrosti da iskažem, argumentima potkrepim, i predrasudama ne dozvolim da me osujete u odbrani svog iskrenog, umerenog, uravnoteženog , otvorenog i snažnog stava . Ličnog – da zaštitim svoj život i porodicu; društvenog – da ’ja’ češće bude ’mi’; i socijalnog – da mislim, osećam i postupam na način za mnoge koristan. I sve dok ne krenem o temi o kojoj bi trebalo da imam svoj stav, moraću na kratko da se osvrnem na svoje detinjstvo.

Samostalna, uporna, i odlučna da ostvarim šta zamislim, uvek sam bila na meti kritike. Sreća, vaspitanje me je vodilo napred. Vredno sam učila i znanjem branila svoju hrabrost da buntovno iskažem svoje mišljenje. Da li je već tada to bio moj stav? Možda! Boreći se za neku moju pravdu i istinu, za koju se bori svaki mlad čovek, uspela sam da ubedim svoju majku da me 1973. godine upiše u folklornu sekciju tadašnjeg KUD-a „Bratstvo“ iz Bačke Topole, kada kreće magija mog života.

Nikada se do tada nisam susrela sa nekim ko se bavio narodnom igrom. Ispred mene kao najmlađe i svih ostalih mnogo starijih, staje vrstan pedagog, koreograf i igrač, gospodin Gaća Silvester. Njegovo umeće vođenja grupe i prenošenja tradicionalne igre, pesme i običaja na sve nas, na mene, ostavljalo je poseban utisak. Od prvog naučenog koraka, nesvesno krećem da se upuštam u jednu, tada čudnu i nepoznatu, avanturu. Iz dana u dan raste moje interesovanje i potreba da i sama  naučim nešto više o nacionalnoj kulturi od onoga što nam se pruža u društvu.

Čitam, razmišljam, zapitkujem i maltretiram svojom radoznalošću sve oko sebe, a najviše svog tadašnjeg učitelja. On u meni prepoznaje neki dar koji drugi nemaju i upućuje me na prvi seminar za edukaciju umetničkih rukovodilaca folklornih ansambala.

Uz redovno obrazovanje, seminari i drugi vidovi edukacije bivaju neiscrpan izvor za nova saznanja. U našoj državi, u sistemu obrazovanja u to vreme nije bilo mogućnosti školovanja u profilima vezanim za tradicionalnu kulturu, pa smo svi pojedninačno samostalno radili na svojoj edukaciji vezano za tradicionalnu kulturu.

Moju upornost i brzo učenje – kažu i talenat – prepoznaje uprava Društva i zapošljava me kao umetničkog rukovodioca KUD-a. Sreći nije bilo mere… sa puno odgovornosti, volje, ljubavi, želje krećem – u? Krećem u borbu sa vetrenjačama!

Ovu priču kratko napisah kako bih objasnila kojim putem su mnogi od nas dospeli u svet bavljenja tradicionalnom nacionalnom kulturom.

Kako sam naivno mislila da je sve tako lepo i raspevano… a realnost je bila potpuno drugačija. Mi o svojoj tradicionalnoj nacionalnoj kulturi ne znamo mnogo: po nešto od običaja, po neku pesmu i, naravno, Užičko kolo, ali u nekom čudnom obrascu – ko kako hoće, i zbog toga mnogo ne brinemo.

Potpuna nebriga društva u celini o kvalitetu rada i pruženih informacija koje se daju u raznim udruženjima  dovodi do mnogih propusta u svakom smislu. Zahvaljujući pojedincima koji shvataju suštinu problema, vrši se pritisak na državu i resorna ministarstva i stidljivo se otvaraju odseci za etnologiju, etnokoreologiju, vaspitače za narodnu igru, narodne igrače, i aktivno organizuju izuzetno kvalitetni i edukativni seminari.

Sav taj trud iznedrio je mnoga stručna lica i delovalo je da ima nade za očuvanje naše tradicionalne kulture. Ali! Država i dalje sistemski ne podržava i ne osnažuje amaterski pokret, već je on prepušten volji pojedinaca i neizmernoj ljubavi nas koji u tom poslu već radimo.

Radeći i lično na izučavanju naše tradicionalne kulture, shvatila sam da u selu tradicija više nije deo realnog života i da se od nje ubrzano otuđijemo prihvatajući sve tuđe što nam neko  ponudi. Ljudi u selu više ne čuvaju svoju tradiciji, sele se u gradove i bez razmišljanja prihvataju sve trendove misleći da tako bivaju cenjeniji u novoj sredini… što nije tako!

I opet dolazim do istog zaključka: oni koji su morali da brinu da se tradicionalna nacionalna kultura sačuva, to nisu činili u punoj meri, već se sve svelo na nas pojedince koji se uporno borimo  i pokušavamo  da probudimo odgovorne! U opštem obrazovnom sistemu teme o tradicionalnoj nacionalnoj kulturi su neprepoznatljive i toliko retke da se neinformisana mladost polako otuđuje od iste.

Pedesetih godina 20. veka, kada je država osnovala nacionalni Ansambl „Kolo“, počinje masovno udruživanje u amaterske folklorne ansamble ili KUD-ove. Amaterizam se naglo razvija i preuzima ulogu čuvara tradicije. Mnogi učitelji, muzičari i talentovani pojedinci kreću u rad sa amaterima, ali po meni – nedovoljno odgovoran. Bitnije je bilo masovno udruživanje i osnivanje grupa nego kvalitetan rad sa njima!

Radilo se pomalo naivno, ali kako svaki rad donosi i rezultate, tako se u mnogim sredinama pojavljuju odgovorni pojedinci koji shvataju ulogu KUD-ova u očuvanju tradicionalne kulture. Pojedinci podižu nivo svesti u odnosu na interesovanje i obrazovanje mladih u postojećim obrazovnim ustanovama, obnavlja se pomalo zapostavljen istraživački rad, i u periodu od 70-tih do danas ostvaruju se ogromni rezultati. Obrađeno je mnogo terena, zapisano nebrojano igara, pesama i običaja, što je u velikoj većini i publikovano, a sve opet zahvaljujući velikom trudu i ličnom radu pojedinaca!

Institucije države koje bi morale brinuti o svemu ovome to ne čine i uopšte nemaju strategiju razvoja i rada amaterizma u očuvanji tradicionalne nacionalne kulture. Obrazujemo kadrove koji nemaju gde da se zaposle jer nemaju šifru delatnosti i niko ih ne prepoznaje. Društva su prepuštena volji pojedinaca ili sredine, osnivaju se novi savezi bez jasnog cilja i tako dele udruženja, stvara se ogroman broj zabavljača – a nisam baš ubeđena da tradicija jednog naroda treba da se pretvori u puku zabavu, rasipa se i ono malo para koje država odvoji u te svrhe, kontrola rada i trošenja novca gotovo da ne postoji.

Mišljenja sam da takav odnos društvene zajednice i države prema čuvarima tradicionalne kulture nije ispravan i stvoriće ogroman problem u budućnosti. Ukoliko bi država zauzela jasan stav i uz pomoć saveza – koji imaju dugo trajanje, iskustvo i rezultate – donela određena pravila funkcionisanja u amaterizmu i odredila i obaveze u skladu sa istim, možda još ima nade?!

Tradicionalna kultura je kultura u izumiranju. KUD-ovi i slična udruženja pokušavaju da štite od propasti ono što su nam u nasleđe ostavili naši preci. Svi mi koji smo u ulozi rukovodilaca ili u bilo kom smislu čuvara tradicije imamo veliku odgovornost prema svom narodu, a svaki mlad čovek koji je zainteresovan za tradicionalnu kulturu je veliki uspeh.

Iskreno se nadam većem razumevanju društvene zajednice za ono čime se bavi i najmanje seosko društvo do profesionalnog ansambla, da će nas društvo bolje prepoznati jer jedan narod obeležava njegov jezik, njegova istorija koja mu mora biti jasna, i njegova kultura.

Slobodanka Seja Rac je umetnički rukovodilac SKC “Vuk Stefanović Karadžić” iz Bačke Topole.

Ovaj autorski tekst je nastao u okviru projekta „Iza vesti: Podizanje kvaliteta informisanja u Subotici, Bačkoj Topoli, Malom Iđošu“ koji Magločistač realizuje uz podršku European Endowment for Democracy (EED). Stavovi i mišljenja izneti u ovom tekstu ne predstavljaju nužno i mišljenje donatora.