SKC “Vuk Stefanović Karadžić” više od tri decenije u Bačkoj Topoli neguje duhovnu i materijalnu tradiciju srpskog naroda

“Ako neka vrata ne uspevate ni na jedan način da otvorite, kulturom ćete to sigurno uspeti”, kaže umetnički rukovodilac Srpskog kulturnog centra “Vuk Stefanović Karadžić” iz Bačke Topole, Slobodanka Seja Rac, počinjući priču o ovoj kulturnoj ustanovi koja baš na današnji dan slavi svoj 32. rođendan.

U “Vuku”, tim povodom, uveliko teku pripreme za koncert “U ritmu prošlih vremena”, koji će biti održan 27. februara. I dok frakovi i balske haljine dobijaju svoje poslednje rubove, a informacije o ustupanju rekvizita za potrebe koncerta pristižu na njihovu adresu, pronalaze i malo prostora da nam odaju svoje rođendanske želje i osvrnu se na minule tri decenije rada. 

Osnovani su kao kulturno-umetničko društvo pod istim imenom 21. februara 1990. godine na inicijativu desetak Bačkotopolčana. Osnivači, bračni par Julijan i Slobodanka Rac, kao većiskusni folkloraši, te godine su iz Subotice došli u Bačku Topolu kako bi realizovali ovu ideju, i kako bi jedna zajednica dobila svoje zvanične predstavnike kulture, tradicije i običaja. 

Od tada do danas promenili su, kažu, malo toga, osim stalnog proširivanja delatnosti.

“Mi se od prvog dana bavimo izučavanjem i očuvanjem kulture i tradicije srpskog naroda na svim prostorima gde on živi i gde je nekada živeo, sa osnovnim ciljem da ih dalje prenosimo, jer je to nešto što mora da se prenosi i oživljava da bi se očuvalo. Jedan narod je živ sve dokle je živa njegova kultura”, kaže umetnički rukovodilac “Vuka” Slobodanka Rac za Magločistač.

U prve tri godine postojanja probe su održavali po raznim objektima Mesne zajednice „Bačka Topola“, priseća se ona. Nakon što su uvideli da je takav način rada jako težak, zajedno sa predstavnicima Mađarskog kulturnog centra “Zoltan Kodalj” tražili su prijem kod tadašnjeg predsednika opštine, gde su izložili problem. Na temelju te inicijative, oba kulturna centra su obezbedila sebi objekte u kojima svoje aktivnosti obavljaju i dan-danas. Prostor su po ugovoru o korišćenju 1993. godine dobili od Doma kulture na period od 99 godina, međutim, kako je objekat predmet restitucije, poslednjih nekoliko godina u njega niko ne ulaže, pa je fasada u lošem stanju.

“S obzirom na to da je reč o objektu kulture i da je prostor značajno uvećan u odnosu na njegovo prvobitno izdanje, nadamo se da ovde neće biti problema nakon restitucije, i da će ova priča uskoro dobiti pozitivan ishod po sve nas. Što se tiče unutrašnjosti, tu nema čekanja, mi svakodnevno održavamo prostorije.”

SKC “Vuk Stefanović Karadžić” danas vode direktor i koreperitor Vladimir Rac, umetnički rukovodilac starijih sekcija Slobodanka Rac i etnolog i umetnički rukovodilac dečijih grupa Damir Šipovac. U celosti se finansiraju iz opštinskog budžeta.

“Zahvaljujući tim redovnim prihodima mi opstajemo. Oni nam pokrivaju dva lična dohotka, dok nam se treći zaposleni vodi u Domu kulture. Ono što pretekne, ulažemo u razvoj. To je, dakle, osnovni i jedini pravi izvor naših prihoda, sve ostalo je snalaženje našeg direktora Vladimira Raca, koji aplicira na sve moguće konkurse, pa iznađe ipak načina da neki konkurs prođemo. Sredstva iz članarine, koja je zaista simbolična, pokrivaju nam svakodnevne troškove. Mi tu sad imamo zanimljivu situaciju – postigli smo jedan nivo koji je prevazišao mnoge sredine, ne samo našu. Mi sad, dakle, stojimo, održavamo taj naš nivo, i bio bi nam potreban barem neki dvogodišnji podsticaj kako bismo napravili korak dalje, što je svima i cilj. Mašte nam ne nedostaje, struke nam ne nedostaje, ali da bismo nešto više realizovali potrebno nam je više sredstava”, ističe Slobodanka.

Članstvo im je tokom godina brojčano variralo. Broj Bačkotopolčana se poslednjih godina smanjio, pa se to odrazilo i na “Vukovo” članstvo. SKC je svoj rad započeo sa 50 članova, nakon poleta taj broj nije padao ispod 150, a trenutno u svojim sekcijama broje 230 članova uzrasta od 5 do 70 godina.

“Mislim da u Bačkoj Topoli ne postoji nijedno dete koje tokom svog osnovnoškolskog perioda nijednom nije zakoračilo kod nas, pa makar i na samo mesec dana. I nama je to jako značajno, jer nam šalje poruku da je naša uloga u odrastanju, obrazovanju i vaspitanju naše dece bitna. To nam govori da su nas roditelji prepoznali kao bitnu ustanovu, a deca potom mogu ili ne moraju da se pronađu u folkloru, u zavisnosti od afiniteta dece i roditelja”, ocenjuje Slobodanka Rac.

“Po pitanju narodne nošnje, mi smo pokretni muzej”

Brojne su sekcije koje ovo društvo vodi. Od osnovne folklorne za decu i odrasle, zatim  muzičke, recitatorsko-dramske, sekcije narodnih nošnji, istraživačke sekcije, rekreativne folklorne sekcije. Pored toga, brojne su i radionice kroz koje se deca uče ručnim radovima, običajima i drugim aktivnostima koje su kroz istoriju pratile kulturu srpskog naroda. 

Narodnim nošnjama se bave u okviru posebne sekcije, koju sa velikom pažnjom vodi njihov etnolog, Damir Šipovac.

“Većina naših nošnji je originalna, donesena sa terena, ali smo nakon istraživanja jedan deo ipak morali verodostojno da rekonstruišemo jer na terenu nije postojao više nijedan originalni primerak. Odlazimo u muzeje jer tamo, na sreću, još postoje primerci s kraja XIX i početka XX veka koji su sa terena iščezli, obilazimo regije naše zemlje, razgovaramo sa ljudima koji se još sećaju izgleda nošnji. Nakon toga vršimo revitalizaciju zaboravljenih njenih delova i prikazujemo ih na sceni kroz izvođenja narodnih igara ili običaja. Naš prvi izvođački ansambl ima nošnje za preko 40 koreografija sa po 10-12 igračkih parova. Polovina muških nošnji je originalna, dok kod ženske imamo čak 90 posto originala. Fundus dečije nošnje je takođe veoma bogat. Učestvovali smo na više revija i izložbi narodne nošnje, i zaista imamo čime da se predstavimo.” kaže Šipovac.

Prikupili su originalne primerke iz svih regiona, osim crnogorskog, koji im i pored 30 godina rada ne dolazi pod ruku.

“Otkupljujemo sve što možemo da otkupimo. Svu ušteđevinu usmeravamo upravo na ovu našu najskuplju sekciju, ali i najvredniju u svakom smislu. Po pitanju narodne nošnje, mi smo pokretni muzej“, kaže “Vukov” etnolog.

Sekcija rekreativne grupe u “Vuku” postoji 10 godina i okuplja članove koji se nikada folklorom nisu bavili profesionalno. U početku ih je bilo mnogo više, da bi se sad ustalilo 25 članova. Oni povremeno pokažu želju i da nastupaju, pa im to bude i omogućeno. Takođe, učestvuju i u svim drugim aktivnostima kulturnog centra. Kako zajedno ocenjuju – ovo je jedna vrlo korisna sekcija “Vuku”, ali i njenim članovima prilika da nakon napornog dana tu provedu prijatno vreme uz druženje, rekreaciju i koristan rad.

Muzička sekcija, koja im je neizostavni pratilac u poslednje vreme je, kako kažu, u problemu, i trenutno se više oslanjaju na saradnike nego na stalno članstvo. Saradnja sa ovdašnjom Muzičkom školom ne postoji.

“U Muzičkoj školi imaju stav da bi deca koja tamo uče sviranje klasične muzike, svoj stil iskvarila svirajući narodnu muziku ovde, što ne mislim da je opravdan izgovor, ali tu ne možemo ništa. Tako da funkcionišemo zasad ovako, ali to nije tako komotno kao što smo mi navikli”, ističe Rac o njihovoj muzičkoj sekciji, dodajući da u poslednje vreme često bivaju pozvani na koncert gde im kažu da je broj učesnika ograničen i da umesto orkestra obezbede nosač zvuka.

„Tako da moramo da obezbednimo adekvatne studijske snimke, koje možemo da primenjujemo nezavisno od članstva muzičke sekcije. Međutim, tu će sad opet biti postavljeni standardi i visoki troškovi za kvalitetan snimak, o čemu takođe moramo da razmišljamo i planiramo, ali moramo da idemo u skladu sa vremenom”, kaže Slobodanka Rac.

Nagrade i priznanja kao potvrda održavanja dostignutog nivoa

Vitrine su im prepune plaketa. Nagrade i priznanja odavno ne broje, ali svako od njih cene, kaže umetnički rukovodilac SKC-a i dodaje:

“Najveća nagrada za naš rad su nam uspesi našeg članstva. U prvom igračkom ansamblu ne postoji nijedno lice koje nije upisalo fakultet, a u 90 posto slučajeva ih i završavaju. Meni je to najveće priznanje i najveća nagrada za naš rad. Njihovo obrazovanje i njihovo vaspitanje je jedino njihovo pravo imanje koje im niko ne može oduzeti. I kada mi, kao kulturni centar, doprinosimo tome da oni to neguju i shvate i da tako razmišljaju, e to je naš najveći uspeh.”

Veliki podsticaj za dalji rad i priznanje za ono što su u prethodnom periodu postigli predstavlja i činjenica da je sam grad prepoznao njihova zalaganja i doprinos kulturnom životu Bačke Topole:

„Naš nekadašnji direktor, Julijan Rac, dobio je 2018. godine opštinsko priznanje Pro Urbe, kao prestižnu lokalnu nagradu za doprinos kulturnom životu Bačke Topole. Izuzetno nam je drago što je za života bio u prilici da preuzme tu vrstu priznanja, jer je on zaista neko ko je ovom gradu dao mnogo, neko ko je imao najduži staž u očuvanju i promociji kulture, čuvajući kao Rusin srpsku kulturu.”

U Poljskoj su tri puta osvojili nagradu Grand prih na festivalu koji okuplja 15 evropskih zemalja, a triput su kao gosti nastupali i na folklornoj smotri na Rodosu. Dugi niz godina su na republičkim smotrama prvaci i sa dečijom folklornom grupom i sa prvim igračkim ansamblom, te takve nagrade više ni ne broje, već im one samo potvrđuju da održavaju dostignut nivo.

U nizu mnogobrojnih priznanja jedno se, međutim, posebno izdvaja.

“To je Arhijerejska gramata, koju smo dobili pre dvadesetak godina na inicijativu tadašnjeg paroha bačkotopolskog Milana Ostojića, koji je pratio i pomno bodrio naš rad. Priznanje nam je za naša zalaganja uručio lično patrijarh Irinej, ovde u hramu Svetog Proroka Ilije, mi smo bili u nošnji, ceo taj momenat bio je jako čaroban i nezaboravan”, priča Slobodanka Rac.

Rođendanske želje su im realne i neophodne, kažu. Pored priželjkivanja kvalitetnijeg finansiranja, značajna bi im bila i bolja prepoznatljivost u sredini u kojoj se nalaze.

“Mi nismo samo još jedna u nizu rekreativnih sekcija u gradu, već smo istovremeno i kulturna i obrazovna i vaspitna ustanova. ’Kolač’ koji dobijamo od opštine vremenom bi trebalo da se povećava kako bismo i mi ovoj sredini mogli stalno nešto više da ponudimo. Najpre, ova sredina mora da dobije kvalitet, a onda taj kvalitet ovoj sredini otvara vrata u svet. S tim je ulaganje u kulturu višestruko korisno”, smatra umetnički rukovodilac “Vuka”.

“Mislim da će u budućnosti svaka lokalna zajednica morati ozbiljnije da shvati udruženja poput nas. Mi nismo profitabilni, i ne možemo da zarađujemo sredstva koja su nam potrebna za rad i razvoj. Kultura nikad nije bila profitabilna, jer ako jeste to onda nije kultura, već prelazi u nešto drugo. Dakle, neophodni su nam stabilno finansiranje i određena samostalnost, koju mi ovde donekle imamo, ali će se na tome u budućnosti morati još raditi”, zaključuje naša sagovornica.

Saradnja sa Mađarskim kulturnim centrom “Kodalj Zoltan” za primer

Nadalje, u razgovoru za naš portal, umetnički rukovodilac “Vuka” govori koliko je izazovno, motivišuće i lepo baviti se kulturom i tracijom svog naroda u mestu gde postoji i više drugih, manjinskih kultura.

“Mi ovde, u Bačkoj Topoli, živimo zajedno sa drugim narodima, i kada govorimo o kulturi i običajima, jedni druge moramo dobro poznavati da bismo dobro živeli, jer su uvek nepoznanice razlog za nesuglasice. Ako čoveka upoznate, onda vam je jasno zbog čega on nešto radi ili govori. Zato je bitno pre svega da mi dobro upoznamo sami sebe, da bismo mogli da se predstavimo drugima, ljudima pored nas, a onda i da se isto tako oni predstave nama i da se lepo razumemo. To tako mora da funkcioniše u zdravim višenacionalnim sredinama i preduslov je za međusobno razumevanje”, ističe Slobodanka Rac.

Iz “Vuka” kažu da sa svim kulturnim društvima u opštini imaju profesionalnu, prijateljsku i kvalitetnu saradnju u svakom pogledu, te da smatraju da su kao opština jako dobar primer drugima koji imaju sličan sklop stanovništva.

Većinu značajnih manifestacija u Bačkoj Topoli upotpunjuju nastupi SKC “Vuk Stefanović Karadžić” i MKC “Kodalj Zoltan”, te je saradnja među ova dva društva neizostavna, a od mnogobrojnih zajedničkih nastupa izdvajaju jedan posebno drag.

“Senteš, kao grad u susednoj Mađarskoj sa kojima lokalna samouprava Bačka Topola ima intenzivnu saradnju, često smo posećivali. Takođe, i MKC ’Kodalj Zoltan’. Gradonačelnik Senteša je bio izuzetno dobar prijatelj našeg tadašnjeg direktora Julijana Raca, i kada je odlazio u penziju želja mu je bila da tu svečanost upotpuni zajednički nastup ’Kodalja’ i ’Vuka’. Tada smo zajedno dali jedan mnogo dobar program sa prelepom energijom. Takvi nastupi se posebno pamte”, priseća se naša sagovornica.

Aktuelna pandemija je dosta uticala i na njih, pogotovo na samom početku. Dosta dece je zbog straha roditelja izostajalo sa proba, ali nisu odustajali u nastojanju da sačuvaju optimizam i vedar duh. Okupljali su se, kažu, kad god je i kako god je to bilo moguće – redukovano i poštujući preventivne mere. Kada su to propisane smernice dozvoljavale, održavali su i koncerte u Domu kulture u sali sa 50 posto publike, i nastupa pred lokalnom publikom nikad nije bilo kao u poslednje dve godine. 

Na samom kraju razgovora, praveći paralelu između načina pristupa deci danas u odnosu na pre 30 godina, Slobodanka Rac zaključuje:

“Današnja deca i današnji način života donose jednu dimenziju nestrpljenja za sve. Mi ovde radimo na njihovom strpljenju, na njihovoj ljubavi između sebe, na empatiji koju moraju negovati. Sve to deca gube jer se nema vremena, a mi ovde u ’Vuku’ stvarno za njih imamo sve vreme ovog sveta.”