SINOĆ U SAVREMENOJ GALERIJI OTVORENA IZLOŽBA „KAKO, AKO NE AKO?“: VANZEMALJSKA ŠKOLA NA MAJŠANSKOM PUTU

Umesto mrtve prirode, na zidovima bivšeg Likovnog susreta žive poruke dečjeg razmišljanja o važnim životnim pitanjima; umesto pejzaža, vrt u jednoj od soba; umesto portreta, za posetioce otvaranja dečja gluma

 
„Nema učenja, zabranjeno ćutanje, obavezno penjanje na plafon tokom nastave, zabranjeno nošenje torbe“, osnovna su pravila koja su polaznici „Vanzemaljske škole“ sinoć postavili na izložbi „Kako, ako ne ako?“ u subotičkoj Savremenoj galeriji.

Zapravo, cela izložba odudara od stereotipa koji su uglavnom vezani za najreprezentativnije izložbeno zdanje u gradu. Umesto mrtve prirode ovoga puta na zidovima bivšeg Likovnog susreta žive poruke dečjeg razmišljanja o važnim životnim pitanjima (“Vanzemaljski razvod braka: ‘Uzmu patike i spale ih i kupe nove’“); umesto pejzaža, vrt u jednoj od soba; umesto portreta, za posetioce otvaranja dečja gluma.

Umetnost menja svet

Vanzemaljski song, izvor: Magločistač

Direktorica Savremene galerije Nela Tonković kaže da ideja za ovu izložbu potiče na primeru projekta s problematičnim adolescentima u Austriji, koji su crtežom iskazivali svoje nezadovoljstvo, a koji su svoju potvrdu kasnije dobili uključivanjem i prihvatanjem lokalne zajednice. Primera radi, Nela Tonković kaže da je jedan učesnik projekta – zahvaljujući svojoj iskrenosti i razumevanju i podršci poslodavca – uznapredovao do nivoa da je posao koji nije voleo raditi zamenio drugim.

I u slučaju sinoć otvorene izložbe stvar je slična: učenici petih razreda subotičke Osnovne škole „Majšanski put“ bili su uključeni u projekt, koji je vodila beogradska grupa „Škart“, čiji je glavni moto da umetnost menja svet. Ostavljajući ipak ovo pitanje otvorenim, član Umetničke grupe „Škart“ Dragan Protić kaže da se „umetnički“ svet može, makar pokušati, promeniti na razne načine, u raznim formatima, medijima… Baš kao što su i radionice izgledale.

Međutim, i pored toga što Protić kaže da se „po načinu nastanka“ (subkultura i pedagogija) razlikuju, teško je ne primetiti sličnost poruka dece iz OŠ „Majšanski put“ s osnovnim načelima i danas revolucionarnog Neillovog „Summerhilla“. Naime, i samerhilska deca s početka dvadesetih godina prošlog veka u Drezdenu i ova danas u Leightonu, kao i subotička, duže ili kraće, dobili su priliku koristiti ono što im je najprirodnije: slobodu.

A rutina ga ograničava

A sloboda, najbolje to potvrđuje primer Filipa Puače, rađa, recimo, kreativnost. Ovaj je učenik petog razreda – osim što, poput većine njegovih vršnjaka, ne čeka današnji početak školske godine – patentirao vlastito „vanzemaljsko pismo“, koje ne znaju čitati (a kamoli pisati) njegovi nastavnici. Ali, pustimo Filipa neka sam kaže kako je do toga došlo:

„Ja i moja sestra smo izmišljali naša paranormalna slova i onda mi je sinula ideja da napravim dva pisma. Ta dva pisma su i dan-danas sačuvana u jednoj svesci koja je kod mene. Ta pisma su sadržala oko sto slova i od tih sto slova trideset je odabrano za jezik, a neka su izmišljena“.

A kada bi Filip bio u prilici, odmah bi sredio toalete u školi da budu lepši, pa bi poradio na tome da se napravi ograda oko dvorišta, posebno oko šumice gde deca ne znaju da li će ih neko uhvatiti pa ih više neće vratiti, pa da nastavnici – posebno jedan među njima – ne budu toliko strogi. Da se petica ipak lakše dobije.

Mogao bi Filip, naravno, još mnogo toga predložiti što čak nije na dnevnom redu nijednog đačkog parlamenta. Ali, o tome će sigurno mnogo prirodnije pričati sa svojim drugovima već danas na odmoru nego li sa nastavnicima. A možda je tako ponekad i s roditeljima. Koji bi, zajedno s nastavnicima, mogli do 25. oktobra pogledati šta to deca imaju reći na izloženim radovima u Savremenoj galeriji. I o tome, takođe možda, malo i razmisliti. Pa onda i porazgovarati s decom, jer je to jedini put da neko od njih nauči čitati i pisati „vanzemaljsko pismo“. A samim tim „vanzemaljce“ i razumeti.

Zlatko Romić

[clear]