Samoorganizovani kulturni prostori kao otklon od okupiranih ustanova kulture

Da li je zatvaranje sudbina kulturnih centara u Srbiji? Da li to znači da potreba za kulturnim centrima, zapravo, ne postoji? Ili je, možda, gašenje ustanova kulture samo odraz svetonazora onih koji su danas u poziciji da donose odluke, a u čijem referentnom okviru kultura kao takva ne predstavlja vrednost koju treba čuvati? Zašto struka na sve to ćuti? Da li u takvom okruženju samoorganizovani prostori kulture kao alternativa predstavljaju tek otklon od okupiranih kulturnih ustanova, umesto da sa njima intenzivno sarađuju?

Informacija da je Skupština opštine Požega ukinula postojanje Kulturnog centra Požega, ustanove kulture osnovane 1962. godine, preimenujući ga u Sportsko-kulturni centar Požega – a pod izgovorom sprovođenja procesa racionalizacije – neminovno se nametnula kao sumorni okvir razgovora tokom tribine održane u Klain House-u, na kojoj su učestvovali Lana Gunjić ispred Asocijacije Nezavisna kulturna scena Srbije, viši kustos subotičkog Gradskog muzeja Viktorija Šimon Vuletić, umetnički direktor Etnofesta Dejan Vujinović i Andrija Stojanović, aktivista i radnik u kulturi.

Da li je to sudbina svih kulturnih centara u Srbiji? Da li takav razvoj događaja znači da potreba za kulturnim centrima, zapravo, ne postoji? Ili je, možda, gašenje ustanova kulture samo odraz svetonazora onih koji su danas u poziciji da donose odluke, a u čijem referentnom okviru kultura kao takva ne predstavlja vrednost koju treba čuvati? Zašto struka na sve to ćuti? Da li u takvom okruženju samoorganizovani prostori kulture kao alternativa predstavljaju tek otklon od okupiranih kulturnih ustanova, umesto da sa njima intenzivno sarađuju?

Iskustvo beogradskog Kulturnog centra Magacin u Kraljevića Marka u tom pogledu više je nego ilustrativno. Zapravo je paradigma odnosa javnog i civilnog sektora na polju kulture i umetnosti u Srbiji danas.

„Sam Centar postoji punih10 godina. Radi se o nekadašnjem skladištu bivše izdavačke kuće Nolit, koji je 2007. dat na korišćenje od strane grada organizacijama civilnog društva. Magacin je dugo godina bio eksterni prostor Doma omladine. Grad Beograd nije mogao da nađe drugačiji modalitet za ustupanje ovog prostora organizacijama civilnog društva, te ga je pripojio Domu omladine kao jednoj od svojih institucija kulture. Dom omladine je do prošle godine upravljao Magacinom, dok je programska i resursna odgovornost bila na civilnom sektoru koji prostor koristi. Onda se desilo da se Dom omladine odrekao ovog prostora pod izgovorom da ne postoje više resursi da se istim bavi i da bi trebalo sada da se dogodi potpuno iseljenje civilnih organizacija, što smo uspeli da sprečimo“, objašnjava Lana Gunjić, dodajući da potreba za takvim prostorom i te kako postoji ako je suditi po iskorišćenosti njegovih kapaciteta.

„Magacin funkcioniše po modelu otvorenog kalendara koji podrazumeva da ljudi koji žele da koriste taj prostor mogu samostalno da se prijave za termin putem onlajn platforme vizuelno slične Google kalendaru i mapi, gde su zabeleženi svi prostori Magacina. Informacije su, dakle, dostupne onlajn. Vi kontaktirate koordinatora Magacina, kažete šta želite da organizujete i ukoliko je termin slobodan, možete traženi prostor da koristite besplatno. Godišnja statistika za 2016. kaže da je Magacin koristilo više od 60 organizacija i pojedinaca za oko 1.000 programa – da li su to bile probe, tribine, predstave, sastanci… Potreba za prostorom, pokazalo se, jedan je od najvećih problema sa kojima se umetnici suočavaju, a glavna prednost modela otvorenog kalendara je baš njegova dostupnost“, ističe Lana Gunjić.

Uprkos osvedočenim rezultatima, Magacin, međutim, nikada nije uspeo da ostvari partnerstvo javnog i civilnog sektora, pa makar na najelementarnijem nivou rešavanja njegovog formalno-pravnog statusa. Zbog toga je i danas u poziciji da radi praktično ilegalno, pod stalnom pretnjom zatvaranja, što koči ostvarivanje vizije njegovog daljeg razvoja.

Da paradoks bude veći, u nacrtu Strategije razvoja kulture Republike Srbije od 2017. do 2027, čije usvajanje je najavljeno za kraj ove godine, javno i civilno partnerstvo se, između ostalog, posebno naglašava kao vrsta potencijala za koji treba da se zalažu svi akteri u kulturi. Praksa, međutim, otvorenost za saradnju javnog sektora s civilnim uporno demantuje. Za Viktoriju Šimon Vuletić takva situacija nije ni nova ni iznenađujuća ako pođemo od pretpostavke da „živimo u državi u kojoj privid često stoji umesto suštine“.

„Recimo, u Zakonu o kulturi decidno stoji da članovi upravnih odbora moraju da budu ljudi koji se iole razumeju u kulturu, a najčešće su to ljudi koji su samo politički postavljeni i instruisani da bi se donele određene odluke – da li je to ukidanje radnih mesta, menjanje statuta kako se kome dopadne… Kad vidite da sama država ne poštuje svoje zakone, onda dalje nemamo o čemu da pričamo. U nacrtu Strategije piše da je ‘kulturna politika zasnovana na odgovornoj kadrovskoj politici’. Gde to ima? Zatim, na ‘autonomiji subjekata u kulturi’, što je vrlo retko jer se uglavnom gleda da ljudi ne talasaju. A i vi znate u startu, kako god da se postavili, možda vas neće sankcionisati, ali vaša ideja neće dobiti finansijku podršku. Navodi se i ‘princip aktivnog učešća građana i stručne javnosti u donošenju odluka’. Mi stručnu javnost kao takvu, recimo, nemamo. Čak nemamo više ni bilo kakav kritički osvrt na bilo šta što se u kulturi dešava. Niko ne valorizuje da li je nešto kvalitetno ili nije, da li pomera neke granice“, kaže Šimon Vuletić, tumačeći takvo stanje u Subotici i činjenicom da je nakon raspada Jugoslavije došlo do velikog raslojavanja po nacionalnom osnovu, što se i dan-danas oseća.

„Euforija nacionalizma je dovela do toga da se stanovništvo raslojilo, da su ljudi počeli da se razdvajaju i gledaju samo svoje nacionalne interese. Tako se podelila omladina, ali i intelektualni i umetnički krug ljudi koji su nekada funkcionisali zajedno. Automatski smo dobili tri sela, dok je omladina koja je htela građanski, urbani vid zabave ostala skrajnuta. Tu je veliki pomak bilo stvaranje Fondacije FOKUS koja je a priori imala za cilj da okupi oko sebe baš takvu publiku“, smatra Šimon Vuletić.

Za Dejana Vujinovića, kao nekoga ko dolazi iz civilnog sektora, najveći gubitnici takvog procesa jesu upravo oni koji još uvek istrajavaju u tome da se bave nezavisnom produkcijom:

„Raslojavanje i getoizacija se definitivno dešavaju i to pre svega na političkom nivou, pa se po političkim aršinima dele i sredstva namenjena za kulturna dešavanja u gradu. Sve ono što je alternativna kultura, nezavisna produkcija, nešto novo što bi se pojavilo na sceni, potiskuje se zato što ne spada u jedan, drugi, treći koš, odnosno, ne pripada određenim strukturama koje vode prvu, drugu ili treću manjinu u Subotici. To su sve stvari koje se u ovom malom gradu obijaju o glavu upravo onima koji bi trebalo da iznesu kreativnost, novinu, uzdignu kulturni život grada na neki viši nivo. Mislim da je jedina institucija koja je napravila žestoki pomak u kulturi bila Fondacija FOKUS, kasnije preimenovana u Fondaciju Danilo Kiš. A evo, saznao sam da ta Fondacija ostaje bez troje zaposlenih koji su tamo bezmalo od samog početka, ostaje sa direktorom i jednim čovekom koji za dve ili tri godine treba da ide u penziju. To je slika institucije kulture koja se naziva institucijom omladinske kulture u gradu. Mislim da postoji mnogo stvari o kojima treba razgovarati u ovom gradu. Treba dići glas i reći šta nije u redu. Tu smo negde da je dogorelo.“

A prostora za saradnju između javnog i civilnog sektora u Subotici, smatra dalje Vujinović, ima:

„Ono po čemu se civilni sektor razlikuje od javnog jeste njegova dinamičnost i mogućnost prilagođavanja. S druge strane, ustanove kulture obično sa sobom nose statičnost i okoštalost. Imao sam priliku da prisustvujem nekoliko puta prezentacijama programa Kreativna Evropa, kao i predstavnici mnogih subotičkih institucija kulture. Niko nikad nijedno pitanje nije postavio jer nije razumeo o čemu se govori, za razliku od pojedinaca iz civilnog sektora. Upravo ti pojedinci mogu da unesu dinamiku u institucije kulture u jednom gradu.“

Zajednička karakteristika i jednog i drugog sektora jeste, međutim, kriza publike s kojom se suočavaju subotičke kulturne ustanove i organizacije. I Viktorija Šimon Vuletić i Dejan Vujinović se slažu da je to posledica migracijskih tokova, odnosno, činjenice da Suboticu napuštaju mladi ljudi. U tom smislu, ilustrativan je podatak da od 280 zvanica Etnofesta iz 2008. godine, njih 60 posto više ne živi u Subotici, istakao je Vujinović.

„Mi kao grad gubimo najveći potencijal, a to su mladi ljudi. Bez njih nemamo novu publiku, nove ideje. Naši najbolji omladinci odlaze iz grada i više se ne vraćaju, a oni koji ostaju ne zanimaju se za klasične institucije kulture. Ustanove moraju da nađu nove moduse kako da privuku publiku i upravo tu leži mogućnost saradnje sa civilnim sektorom koji čine mladi ljudi koji imaju sveže ideje i znaju kako da animiraju publiku. Omladina koja se interesuje za kulturu i umetnost se okreće civilnom sektoru i alternativnim načinima organizovanja. Nadam se da će u skorijoj budućnosti to da zaživi uprkos tome što Subotica nema previše civilnih organizacija ili bar one nisu previše vidljive u javnom životu“, zaključila je Viktorija Šimon Vuletić.

Kako, dakle, pronaći novu publiku u gradu iz kog ljudi odlaze?

Andrija Stojanović, aktivista i radnik u kulturi, navodi iskustvo projekta Take Over, realizovanog  u okviru Kolarčeve zadužbine,a koji je za cilj upravo imao da na inovativan način angažuje mladu publiku:

„Mi smo imali za cilj da vidimo ko su ti mladi ljudi koji se zanimaju za program institucije kao što je Kolarac, koji je najprepoznatljiviji prostor za izvođenje klasične muzike u Beogradu, te da te mlade inkorporiramo u proces donošenja odluka u pogledu osmišljavanja i organizovanja programa. Pre svega toga smo sproveli jedno istraživanje čiji je rezultat bio taj da Kolarac ne manjka sa brojem mlade publike, već da mladi koji dolaze na Kolarac imaju osećaj da to nije prostor koji je namenjen njima. Otud je proizašao cilj da promenimo taj imidž i da tako privučemo i mlade ljude koji stvaraju određene programe savremene kulture i umetnosti, da Kolarac osete kao resurs koji mogu da koriste za vlastitu produkciju. Drugi cilj nam je bio da prostore unutar te organizacije učinimo prostorima u kojima se događaju neki oblici društvenosti kao što su razgovori, prezentacije, izložbe. Treći cilj je bio da vidimo koje su to teme koje nisu bile zastupljene, a koje bi mogle da budu zanimljive mladima. Na osnovu svega toga smo pristupili planiranju i izvođenju različitih vrsta programa čiji urednici su zapravo bili mladi. Konkretan rezultat svih tih aktivnosti bio je da se broj mladih stvaralaca koji koriste Kolarac povećao u godini nakon što se projekat završio.“

On se slaže s ostalim sagovornicima da problem krize publike definitivno postoji. Otud i programi Kreativne Evrope insistiraju na konceptu razvoja publike. Međutim, po Stojanoviću, bitniji aspekt jeste sam čin društvenosti:

„Sve dok ima potrebe da se i deset ljudi svakodnevno okuplja i nešto radi u prostoru, po meni je opravdano da taj prostor postoji. Prostor je samo fizička manifestacija organizovanja koji je najbitniji. Čini mi se da tek sad predstoji neka vrsta prekomponovanja zato što iza samog fizičkog prostora leži jedna politička ideja, a to je da imamo zajednočko dobro koje se stavlja u upotrebu, a kroz to kako se ti prostori upotrebljavaju, mi dolazimo do određenih modela kako ćemo taj resurs koristiti pod istim uslovima, obavezama i pravima. Koliko taj model mi sami učinimo demokratičnijim, pristupačnijim, on će biti održiviji. I u tome leži snaga Magacina, koji nema neku veliku publiku“, zaključio je Stojanović.

A da li sličan koncept samoorganizovanog kulturnog prostora može da zaživi i u Subotici?

„Prostori postoje, ali je pitanje političke volje da li će neki od njih da dobiju namenu, pa da mogu da ih koriste i civilna društva. Ja se bojim da ono što predstoji u Subotici jeste gašenje Fondacije Danilo Kiš. Kad vi čak i ono što se jedva iznedrilo i zaživelo kao urbana alternativna scena gasite, onda ne verujem da postoji mogućnost da se bilo šta novo stvori“, smatra Viktorija Šimon Vuletić, dok Dejan Vujinović koren problema locira i u pasivnosti samih aktera u kulturi:

„Neiskorišćenih prostora u gradu koji zjape prazni ima, ali oni se kotiraju jedino u licitacijama onih struktura koje razmišljaju kako od toga da zarade novac. Ne postoji čak ni teoretska šansa da se subotičkih 10, 15 ili 20 nezavisnih organizacija civilnog društva pojavi i kaže imamo takav i takav plan. Priča će se razvodniti u roku od tri dana i neće uopšte biti bitno da li nosimo gumene ili betonske čizme.“

I tu je usledio – tajac.

Tribina “Kulturni centri dostupni svima”, inicirana od strane Asocijacije Nezavisna kulturna scena Srbije, realizovana je u saradnji sa G I F E S T-om iz Subotice, a u sklopu projekta Civil-public partnership as a model of good governance, podržanog od strane regionalne kancelarije Fondacije „Hajnrih Bel“ u Beogradu.