Razgovor s povodom: Na margini se pruža otpor

Da li ironičnog, sarkastičnog, ili grotesknog karaktera, tek, slučaj utemeljen u čistom paradoksu je hteo da priznanje jednom od najvećih mislilaca ovdašnjeg nam društva ne bude dodeljeno iz dva razloga – dva Konstantinovićeva smrtna neprijatelja: jedan je duh palanke, a drugi duh nacionalizma.

Lepo zvuči: Subotica je bila domaćin Međunarodnog okruglog stola “Dimenzije misaonog nasleđa Radomira Konstantinovića”. A gde drugde, nego u Subotici, njegovom rodnom gradu? I gde pre, nego baš u gradu koji je, valjda zato što je njegov rodni grad, dva puta odbio da proglasi Konstantinovića svojim počasnim građaninom?

Da li ironičnog, sarkastičnog, ili grotesknog karaktera, tek, slučaj utemeljen u čistom paradoksu je hteo da priznanje jednom od najvećih mislilaca ovdašnjeg nam društva ne bude dodeljeno iz dva razloga – dva Konstantinovićeva smrtna neprijatelja. Jedan je duh palanke, a drugi duh nacionalizma.

Zaista groteskno zvuče toliko puta dosad navođena opravdanja eminentnih članova Komisije za dodelu zvanja i priznanja te 2005. da nisu znali ko taj Radomir Konstantinović jeste. Da iz nedovoljno obrazloženog ili uopšte neobrazloženog predloga nisu mogli dokučiti čime se konkretno taj Radomir Konstantinović bavi(o). Ali su zato eminentni članovi Komisije – Mihalj Sečei, Tamaš Korhec, Valerija Agošton Pribila, Janoš Brener, Kalman Kuntić, Svetislav Rajšić – obezbedili sebi posebno mesto u analima gradskog života kao otelotvorenja filosofije palanke uljuljkane u svojoj neupitnoj datosti. Ko je te 2005. priznanje “Počasni građanin” dobio, više niko se ne seća. Svi, međutim, znaju ko nije a trebalo je da dobije, i zbog čega. Taj slučaj i njegovi neslavni akteri će se dugo pamtiti, ako ne i zauvek.

Prilika za popravni ukazala se osam godina kasnije. Neko se dosetio da bi bilo prigodno posthumno odati priznanje liku i delu proslavljenog Subotičanina, za kog su u međuvremenu i sami Subotičani naučili ko je. Ali, palanka je ponovo zablistala u svom punom sjaju, umivena svežom vodom s izvora samodovoljnih nacionalizama. Koplja su se lomila oko Nace Zelića i njegove uloge u drami o hrvatsko-bunjevačkom pitanju. Konstantinović je u tom paketu ispao kolaterarna šteta, ali i odraz u ogledalu kolektiviteta koji ni u 21. veku ne može da napravi otklon od uvek isključivih, pa samim tim i ograničavajućih identitetskih odrednica.

Da li kao čin iskupljenja, tek, 2014. je konstituisan Savet za obeležavanje misaonog nasleđa Radomira Konstantinovića sa zadatkom da organizuje okrugle stolove, tribine, manifestaciju “Dani Radomira Konstantinovića”, ustanovi nagradu sa njegovim imenom, sve u cilju promocije duha interkulturalnosti i kosmopolitizma. Otud trodnevni međunarodni okrugli sto u 2015, upravo završen, a na stolu teme karakteristične za Konstantinovićev filozofski i književni opus: nezaobilazna “Filosofija palanke”, kolektivizam kao nasilje nad pojedincem, fenomenologija smrti u palanci kao kritičko načelo, koreni zla…

Subotička publika imala je tom prilikom mogućnost da se pobliže upozna sa prvim štampanim izdanjem iz pišćeve zaostavštine, zbirkom eseja “Na margini”, nastalih za potrebe emisije “Radomir Konstantinović prelistava časopise” kultnog Trećeg programa Radio Beograda, u kojoj je na sebi svojstven način ovaj intelektualac neverovatnog raspona interesovanja komentarisao članke drugih autora, objavljene u brojnim tadašnjim jugoslovenskim časopisima.

Naslov zbirke eseja nije odabran slučajno, već na predlog piščeve supruge Milice, a po tekstu “Na margini programa”, uvrštenom u izdanje. Međutim, radi se o svem drugom samo ne tek marginalnim zapisima sa ivice Konstantinovićevog celokupnog opusa. Kako je primetio Ivan Milenković na promociji održanoj u Gradskoj biblioteci, za one koji tek treba da se upoznaju sa piščevim nimalo lakim delom, ova zbirka eseja predstavlja svojevrsni uvod i vodič kroz Radomirov filozofski kaleidoskop.

Margina u slučaju Konstantinovićevog života i dela nosi još jedan poseban pečat. Naime, simbolička je oznaka društvenog ambijenta u kom je mislilac od početka stvarao, pripadajući krugu onih uvek malobrojnih a nepoželjnih, neprilagođenih, samosvesnih, mislećih individua koje se ne uklapaju u zadate klišee i proklamovane paradigme prihvatljivog načina bitisanja. Sa stanovišta duha palanke, naravno, koja ne talasa, i ne propituje, ne sumnja, ali zato sudi svakom ko u njenu bit takne.

Pripadati takvom miljeu znači pripadati jednoj kulturi koja se nalazi na margini, a nije kultura margine, već kultura koja je uvek subverzivna, koja pruža otpor – uljuljkanom duhu palanke, dakako. Ako je neko znao kako se to radi čak i onda kada se ćuti, onda je svakako znao Radomir Konstantinović, rodom Subotičanin.

To što u dva navrata nije bio izabran za počasnog građanina rodnog mu grada, zapravo je prava mera koliko je u svojim suštinskim nastojanjima uspeo.