Prostor u kom se rađa znanje: „Letnji bioskop“ na Kelebiji – mesto ideja i kreativne umetnosti (FOTO)

Najbitnije je da čovek shvati da je tim, zajednica nešto najvažnije i da u njoj možete da nađete svoje mesto, jer su iskrenost, otvoreno razmišljanje i vreme koje zajedno provodimo nešto najvažnije što nas spaja, rekla je za portal Magločistač Heni Varga, jedna od idejnih tvoraca Pozorišnog udruženja „Letnji bioskop“ na Kelebiji, što je zapravo i odgovor na pitanje – kako je ovo udruženje opstalo više od 30 godina.

„Letnji bioskop“, ili Nyári mozi na mađarskom, postoji tri decenije i nalazi se na jednom velikom, vrlo maštovitom i jedinstvenom imanju na kraju Kelebije, u ulici Graničarska 35, na samoj granici sa Mađarskom. Sve je tu pravljeno od slame, blata, zemlje, peska, gline, i sve su uglavnom radili studenti i mladi umetnici.

Pozorišno udruženje se bavi edukacijama, od održavanja radionica, predavanja studentima, pa do predstava, koncerata, izložbi, performansa koji se često sprovode u saradnji sa subotičkim Udruženjem građana „Klara i Rosa“ i Pozorištem „Deže Kostolanji“. Reč je zapravo o prostoru koji je važno polazište za umetnike, posebno mlade.

Pored mnogih uspešnih predstava izlistanih na sajtu Udruženja i realizovanih projekata, ideja i dalje ne manjka. Osim druženja i posla, umetnici okupljeni oko ovog udruženja vrlo često kuvaju zdrave obroke zajedno boraveći u prirodi jer je „Letnji bioskop“ okružen šumom, čistim vazduhom, mirom, i svime onim što je potrebno za dobre ideje i kreativno stvaralaštvo.

Turneja sa idejom obilaska sveta

Heni priča za naš portal da je Udruženje nastalo davne 1989. godine a formalno je osnovano 2001, sa ciljem da stvara savremene vrednosti vezane za pozorište i film a koji se uglavnom odnose na pokret i ples, fokusirajući se tako na čoveka i telo.

„’Letnji bioskop’ je kao neformalna organizacija i pozorišna zajednica započela sa radom u Subotici, a predvodili su je pokojni reditelj Ištvan Lalić i glumac Deneš Debrei. Počeli su zajedno da rade sa omladinom koja je želela da se bave glumom i plesom. Ja sam bila jedna od onih u društvu koja je htela da bude glumica, da se bavim pokretom, da budem na sceni“, kaže Heni.

Prvi događaj koji je grupa umetnika organizovala bio je festival u Deneševoj kući u Subotici, i to je trajalo sve dok on nije otišao da radi u Francuskoj sa jednim koreografom koji je bio rodom iz Srbije, dok je Ištvan ostao ovde sa omladinom, a Heni je takođe nakon godinu dana otišla u Francusku i završila tamo studije.

Godine 1995. pozorišna trupa je krenula na turneju sa svojom tada novom a danas čuvenom predstavom „Vojcek“ sa idejom da obiđe svet, priča dalje Heni, dodajući da je predstava toliko bila uspešna da je odigrana oko 500 puta, od Japana do Australije, i od Hong Konga do Argentine.

„Predstavu je napisao Georg Bihner, kažu da je priča istinita. Reč je o jednom mladom vojniku koji se trudi da postane baš dobar i vredan a u stvari svet ga izluđuje, a u isto vreme ima svoju devojku. I pošto je potpuno izbačen iz ravnoteže, postaje jako ljubomoran i nesrećan i to stiže dotle da Vojcek nažalost ubija osobu koju najviše voli, a to je njegova devojka i onda tera i samog sebe u smrt. Priču smo napravili bez reči, sa pokretima. To je bilo u vreme kada smo imali malo sredstava za kreiranje predstava, kada je ovde krenuo rat 90-tih godina“, priča naša sagovornica.

Stvaranje zajednice je nešto najvažnije

Posle pauze, nakon 2010. godine, Heni i Deneš su se vratili u Suboticu, a na raspolaganju im je bilo samo ovo zemljište na Kelebiji, prostor gde je danas smešten Nyári mozi.

„I onda smo krenuli polako da gradimo sve jer smo želeli da imamo ljude koji imaju prostor gde će da stvaraju. Imali smo radionice pokreta i plesa, radionice zemljane arhitekture, gde smo pozvali Draganu Kojičić i Lehela Horvata koji su upoznati sa organskom gradnjom od blata i slame… i polako nam se izgradio prostor. I još uvek nije kraj“, ističe Heni.

Prema njenom mišljenju, zajedničko vreme koje su provodili zajedno ih je spojilo.

„Jako nam je važno da što više delimo ovaj prostor u kom se rađa znanje. Čovek nikada ne može da stane, a ovaj prostor je stvaran s ljubavlju, pa onda shvatim da još uvek nije dosta, da treba još… a snovi su tu da nas pokreću“, objašnjava Heni.

Mnogo je zahvalna za život koji joj je dao priliku da bude potpuno iskrena sa ljudima sa kojima deli mnogo toga zajedničkog, kako kaže, i sa kojima može da komunicira i priprema i vrlo ukusne obroke.

„Uvek želimo nove predstave, nove ljude, a za to je potrebno da prostor bude napravljen još bolje. I hoću da imam još više ljudi sa kojima možemo zajedno da kuvamo, jer je sve ovo zapravo naše. Meni je ishrana mnogo važna, i smatram da je čovek zapravo ono što jede. Shvatila sam da meni ništa ne treba bez ove naše zajednice u kojoj svi imamo mesto, jer šta bih ja tu radila sama…“, zaključila je Heni.