Predstava „Vrla nova 2061“: Mala nužda je već vršena pred kamerom, šta je sa velikom?

Na takvo ropstvo čovek svojom voljom pristaje, nema potrebe niko da ga ugnjetava, poručuje Haksli. Zato Orvelovom strahu da će knjige jednog dana biti zabranjenje nema mesta: zašto bi knjige zabranjivali kad niko neće hteti da ih čita?

Jeste li vi plakali danas?
Tajac u publici.
A sinoć?
Tek smo na početku predstave.

Ređaju se stvarni likovi iz naše virtuelne realnosti, potencijalni kandidati za učešće u nekakvom rijaliti programu. Tu su da nas ubede u iskrenost svojih motiva, a posle toliko godina izloženosti dejstvu ovog tv-formala, ti motivi potpuno su ogoljeni: novac i popularnost.

Bezlični lik „Produkcije“ im podgreva niske strasti jednim retoričkim pitanjem – Da li bi pristao na sve za pare? – a zatim našim imaginarno-stvarnim učesnicima rijalitija daje uputstva za uspeh: skreni pažnju na sebe; gledaoci vole žrtvu; spremi spisak uvreda; ne odlaži seks pred kamerama; govor mržnje donosi glasove; mala nužda je već vršena pred kamerom, šta je sa velikom? I još jednom, umesto odgovora koji se naslućuje: šta je sa velikom?!

Na scenu potom stupaju istorijski likovi Džordža Orvela, autora antiutopijskog romana „Hiljadu devetso osamdeset četvrta“, i Oldusa Hakslija, pisca „Vrlog novog sveta“, tek da pojasne šta nam se to dešava ove, 2016. godine.

Da li smo, kako je to verovao Orvel, žrtve jedne totalitarne kulture zatočenika? Kulture u kojoj manjina privilegovanih kontroliše većinu potlačenih stalnim nanošenjem bola, dvadesetčetvoročasovnim nadzorom u stilu „Velikog brata“, i strogo cenzurisanim porukama koje uključuju i prekrajanje istorijskih činjenica zarad manipulacije svešću podanika?

Ili je, možda, istini naše stvarnosti bliži Haksli svojom pretpostavkom da nas neće uništiti ono što mrzimo, već ono što volimo? A volimo zabavu, svaku vrstu senzacionalizma, daveći se tako u jednoj trivijalnoj kulturi koja odgovara neutoljivoj gladi ljudskog bića za svakom vrstom zadovoljstva. Na takvo ropstvo čovek svojom voljom pristaje, nema potrebe niko da ga ugnjetava, poručuje Haksli. Zato Orvelovom strahu da će knjige jednog dana biti zabranjenje nema mesta: zašto bi knjige zabranjivali kad niko neće hteti da ih čita?

Tu su, uostalom, tabloidi.
Ljudi više veruju našim lažima, nego istini tvojoj!
Ljudi više veruju našim lažima, nego istini tvojoj!
Ljudi više veruju našim lažima, nego istini tvojoj!
Odjekuje sa scene.

Tu je i Ministarstvo kulture i informisanja. Koje ćuti. Koje ne reaguje. Koje je najnovijim izmenama i dopunama Zakona o kulturi ukinulo postojanje statusa ustanova kulture od nacionalnog značaja.
Beznačajni su Narodni muzej u Beogradu… Galerija Matice srpske u Novom Sadu… Galerija slika Save Šumanovića u Šidu… Republički i Pokrajinski zavod za zaštitu spomenika kulture… Svi arhivi, sva pozorišta, Filmski centar Srbije, svi kulturni centri, Kulturno-prosvetna zajednica Srbije… Beznačajni su!
Odjekuje sa scene.

Ali, šta će nam ustanove kulture od nacionalnog značaja, kad poezije ima i onako dovoljno na televiziji:
O, slušaj, buđava, džaba si krečila, džaba si došla ovde,
’oćeš mene da isprovociraš ovde u rijalitiju,
da ja odem u zatvor, a ti u bolnicu.
O, slušaj, nemoj da laješ jer si jedna smrdljuša silikonska,
ženu mi još jednom spomeneš u životu, ženu li mi spomeneš,
paštetu ću od tebe da napravim, o jebali te svi moji u usta,
i pišali ti u usta, i karali te, popišaću ti se u nozdrvu,
jebali te svi moji u sta, jebaću ti i seme i pleme.
Neću da te vidim za ovim stolom, džukelo jedna,
ja imam srednju školu, ma jedi govna bre budalo,
klošarko, klošarko, smradu smrdljivi, krmačo,
nacionalisto jedan što čitaš sabrana dela Ane Karenjine.
Nemoj da mi se javljaš više, dronfuljo, mizerna si,
ma neću da sam u tvojoj glavi, ženo, jebe mi se za tebe,
trutu jedan, kravo jedna, kokoško, mrš, da te ne vidim više.
Jedi more govna više ti govedo jedno,
nemoj opet sad da sereš, kenjaš, jedeš govna, pička tebi materina.
Ti si jajara od žene, ti si fekalija od žene, ti si govno guščije ono,
guska kad se posere pa se govno razlije, majku ti jebem smrdljivu,
gnjido, balego, ološe ljudski, vaško, slino, ljigavice jedna lažljiva,
neću ovde da te nokautiram da mi smanje honorar.

Granica između predstave o stvarnosti i same stvarnosti u ovom momentu potpuno se briše, a slika vrle nove Srbije 2016, pardon, 2061. upotpunjuje se karikaturama spodoba koje podsećaju na ljude: zavisnika o pornografiju, društvene mreže, o igrice, mobilne telefone, plastične operacije. Na njih se nadovezuju eksperti medijskih korporacija, advertajzing agencija, bankarskih kombinacija, političkih manipulacija, koji ionako otuđenog čoveka svode na još užu meru: na Gledaoca, Potrošača, Dužnika, Glasača.

Posmatranje publike vlastitog odraza u ogledalu najednom prekida pitanje: Da li uopšte može nešto da se promeni? Glumci Drame na srpskom jeziku Narodnog pozorišta Vesna Kljajić Ristović, Jelena Mihajlović, Minja Peković, Vladimir Grbić, Milan Vejnović i Srđan Sekulić izlaze sada iz svojih likova, i u lično ime govore: Što je stvarnost gora, to je pozorište direktnije, a ova stvarnost prevazilazi svaku maštu. Plašimo se i mi.

Dramaturg Milena Depolo i reditelj Boban Skerlić pitanje da li je bolji svet uopšte moguć, ipak, nisu ostavili bez odgovora, a njega ćete morati otkriti sami. „Vrla nova 2061.“ ponovo je na repertoaru narednog utorka, 19. aprila, na sceni „Jadran“, pa izvolite.

A na ono s početka – Jeste li vi plakali danas?
Znam jednu koja juče posle predstave jeste. Meni dovoljno.