Potpunost estetske angažovanosti

Iz radionice kritičkog gledanja Desire Central Station međunarodnog regionalnog festivala savremenog pozorišta Subotica 2023.

Festival savremenog pozorišta Desire Central Station pokrenuo je ove godine Radionicu kritičkog gledanja sa ciljem afirmacije kritičke analize i popularizacije kritičkog mišljenja kod mladih. Radionice je na srpskom jeziku vodio dr Branislav Filipović, i u prilogu je izbor kritičkih prikaza predstava ovogodišnjeg festivalskog programa.

Nina Praštalo (Subotica, studentkinja master studija filologije)

„Poetika ćutanja“

Prva u nizu predstava, “Poetika ćutanja” u režiji Andraša Urbana dobar je izbor za otvaranje festivala jer oblikom i karakterom predstavlja primer postdramskog pozorišta u čijem je središtu pitanje estetske relacije sa gledaocima. Ako je transgresija norma ove vrste pozorišta, može se reći da “Poetika ćutanja” predstavlja prevazilaženje same transgresije i time se smešta tesno na granici između čisto pozorišne forme i performansa.

Sastav od četiri glumaca, svedeni dramaturški alati i scena okružena mikrofonima, zbog koje je svaki pokret, zvuk, pa čak i disanje proračunato, dovode do odsutnosti afektivne identifikacije gledalaca, a samim tim i do potpune estetske angažovanosti. Predstava pokazuje da je estetsko zadovoljstvo samoodrživo, to jest da umetnost može da postoji sama po sebi i sama za sebe.

Otvorenost za interpretaciju pružila je gledaocima priliku da subjektivno dožive sintetičku smesu emocija, te da putem veze sa čisto auditivnim ili vizuelnim stimulansima izvuku značenje iz spektakla – koji iz optike svakodnevnice neopreznom oku ne znači ništa.

Predstava postavlja i pitanja napora ili borbe za reč i njene upotrebne moći, ili pak prividne bespomoćnosti kada smo je lišeni. Neverbalna komponenta omogućava da se fokus skrene na samo manipulisanje svakodnevnicom u njenom materijalnom i nematerijalnom obliku, kako bi se dokazala apsurdnost svakog društvenog konstrukta.

Gradacija obrasca napredak-sukob-konvulzija (ili psihoza) koja se provlači od početka do samoga kraja, oličena kako u kricima, tako i u fizičkom kažnjavanju kao da slika istoriju ljudske vrste, podvlačeći sličnosti u večito nepobunjenoj ljudskoj prirodi. 

“Marlen Ditrih – pet tačaka optužnice”

U komadu “Marlen Ditrih – pet tačaka optužnice” u režiji Harisa Pašovića, troje tužilaca, jedna žena i dva muškarca, optužuju Marlen kako za izdaju svog naroda, tako i za skandalozni promiskuitet. Lik slavne glumice se koristi kao mitska figura koja simboliše sukob umetnosti i unutrašnjeg sveta sa diktaturom, silom, poretkom. Provlači se problem integriteta, doslednosti samom sebi, hrabrosti da se ne podlegne nametnutoj mržnji na etničkoj osnovi i ratnim predrasudama u doba kada se smrt izjednačava sa sudbinom, a umetnost sa revoltom.

Zanimljiv autorski postupak se ponavlja za svaku tačku optužnice, naime – zločini za koje je okrivljuju oživljavaju se na filmskom platnu, pružajući priliku kako glumcima tako i gledaocima da zavire u užase rata, ali takođe i u Marleninu senzualnost, život i dejstva među američkom vojskom.

Delo bi potpalo u kategoriju dokumentarističke drame da nije prisustva dva fenomena: prvo, pesme koje peva sama Marlen, ne samo da bi predstavila svoj karakter, već i širi spektar, to jest stanje u svetu i društvu; drugo, predstavljanje događaja iz njene prošlosti u polumraku, dajući da se naziru samo siluete. Odstupanje od ovog pravila događa se u dve instance, jednom suptilno, a drugi put direktnije. Prvo svedočimo njenom intimnom odnosu sa predsednikom SAD-a, Kenedijem, što je istovremeno i primer suptilnog svrsishodnog korišćenja ljudskog tela na sceni. Druga instanca je otvorenija i događa se prilikom opisivanja senzualnog susreta između Marlen Ditrih i Merlin Monro. Ova senzibilna scena primer je savršenog svrsishodnog korišćenja ljudskog tela. Ni na jedan trenutak se susret između dve glumice ne čini suvišnim, niti neprimernim – estetsko se udružuje sa celishodnim.

Zanimljiv je, i paradoksalan, i paralelizam koji tužioci podvlače između Marlen Ditrih i Adolfa Hitlera kao dve ličnosti koje su uništile Nemačku. Paradoksalan zato što je Marlen Ditrih kroz čitav svoj život oličavala najljudskije kolektivne osobine i instinkte, ne samo njenog, već i savremenog doba, obeleženog sukobima i ratovima, u kojem je potreban glas otpora prema vladajućim narativima.

Komad pleni didaktičkom moći, koja afirmaciju traži u gledaočevom suočavanju sa problematičnom stvarnošću, ali je, sa druge strane, reditelj tu moć mogao da akcentuje na način koji bi za nijansu bio uzbudljiviji.

“Tiho, tiše”

Iako se u većini predstava ovogodišnjeg festivala više ili manje suptilno provlači tema patrijarhata, predstava u kojoj su ove teme “eskalirale” je “Tiho, tiše” po tekstu Milice Radojčić i u režiji Ane Janković. Neslane šale i provokacija na početku komada zadiru u pitanje kulturnih korena naših predrasuda, pitanje uslovljenosti emocija i moralnih načela samom kulturom u kojoj se ličnost formira, te pitanje manjka empatije i nesposobnosti identifikacije i institucionalnog prepoznavanja nasilja.

Jedna od sugestivnijih dimenzija ove predstave jeste njen vizuelni identitet. Međutim, biva intrigantan i autorski poziv na preispitivanje ustaljenih mitova i narativa javnog tretmana seksualnog nasilja savremenog doba.Emotivno nabijena scena jeste i iznošenjeodeće u kojima su žene, devojke i devojčice bile silovane, a čiji raspon ide od letnje haljinice šestogodišnje devojčice, preko sportske trenerke i duksa, pa do uske haljine. Iznad svakog odevnog predmeta ispisane su potresne izjave žrtava, poput: “Mala sam, imam samo šest godina.” “Došao je besan kući.” “Ušao je u moj šator dok sam se presvlačila.”

Završne scene prate priču o šestoro tinejdžera koji rekonstruišu čin silovanja nakon rođendanske žurke. Gledaoci svedoče različitim viđenjima događaja, u zavisnosti od ličnog stava aktera prema žrtvi, ali ono što svaka priča deli jeste pronalaženje olakšavajućih okolnosti i krivljenje žrtve. Ovo je istovremeno najmučniji i najprovokativniji deo komada. Monstruoznost fenomena je naglašena glasnom muzikom i uznemirujućom igrom svetala. Tokom najpotresnije scene naturalističkog prikaza silovanja, rediteljka dolazi na scenu kako bi, referišući na scenu silovanja u filmu “Bilo jednom u Americi”, problematizovala pitanja umetničke obrade narečenog fenomena. Silovanje bi trebalo da u nama izazove gađenje i neprijatnost, čak identifikaciju sa žrtvinim mukama, pa se postavlje pitanje kako, čak i na nesvesnom planu, možemo opravdati ovaj čin na ekranu. Potrebno je samo prisetiti se nekih kinematografskih dela u kojima je prikazan čin silovanja (kao što je na primer”Poslednji tango u Parizu”), pa da se zapitamo da li, fokusiranjem na čisto estetsku stranu čina, zanemarujemo njegovu moralnu komponentu.

Poslednji u nizu napada na žrtvu jeste njeno postavljanje na “pijedastal”, to jest stolicu i iziskivanje da podeli svoju priču. Ovim izrugivanjem poručuje se da su institucije mnogo sporije od naših života, te da je naša moralna obaveza da dejstvujemo i izvan njih.

“Škofjeloski pasijon”

Predstava “Škofjeloski pasijon” u režiji Jerneja Lorencija je ostvaranje čija se narativna osnova zasniva na hrišćanskom spomeniku narodne pobožnosti baroknog perioda. Komad kroz trinaest prizora oličava hrišćansko viđenje greha, pada iz milosti i spasenja. Egzistencijalni strah pred smrću oličen je kroz maestralne vizuelne sekvence, u tipično kitnjastom baroknom stilu i efektno artikulisanom scenskom pokretu.

Mračna naracija propraćenamuzikom akcentuje tragičnu temu trošnosti. Sastav od šest glumaca, od kojih tri muškaraca i tri žene, raspoređeni su u skučenu orkestarsku formaciju, koja ne trenutke podseća na mašinu. U samom centru, na izdignutoj poziciji, stoje grešnik i grešnica, oličenje hibrisa suprotstavljanja božanskom moralnom sistemu. Oni su dramske figure raznorodnih značenja.

Središnja estetska dispozicija omogućava ovom delu da prevaziđe jezičke barijere – i smisao ostaje jasan i bez pripovedačkog glasa. Zahvaljujući minucioznoj rediteljskoj postavci, usredsređenoj na teško breme prolaznosti koje ljudski rod “okajava”, snaga ove predstave ostaje sa gledaocima i nakon izvođenja.

“Deca”

U operi “Deca”, adaptaciji romana-poeme koji je dobilo čuvenu NIN-ovu nagradu, ističe se izrazito stilsko poigravanje i igra zvučnosti i pokreta. Uobličen kao oživljavanje autorkinog glasa, koje izvodi mnogobrojan ansambl, ovaj komad odlikuje se intenzivnom osećajnošću i imaginativnošću. Različitost izvođača je doprinela osećaju dinamike, dok je razmena uloga, diskursa i pripovedačkih pozicija obezbedila da sve vreme preovladava snažan utisak osujećenog odrastanja i nesnađenosti.

Briga pred činjenicom protoka života i, opšte uzev, emotivno stanje šoka i zbunjenosti svakodnevicom čine osnovu lirske formacije dela. Reč je o dramski uzbudljivom i intimnom registru dilema i emocija koje se dele sa publikom. Obojena specifičnošću ženskog diskurziviteta, predstava ispituje kako složenost porodične i lične svakodnevice, tako i posledice transgresije normi i traumatičnih posledica koje ona nosi.

Zaokupljen intimnim pitanjima svrhovitosti, smislenosti i sreće, komad kroz oživljene scenske prizore, u minucioznom koreografskom izvođenju, svakako poziva na gledaočevo poistovećivanje i izaziva snažnu katarzu.

Vuksan Burzan (Subotica, student pozorišne produkcije)

“Poetika ćutanja”

Premijernim izvođenjem predstave “Poetika ćutanja” otvoren je 15. jubilarni festival Desire Central Station. Autor i reditelj projekta je Andraš Urban, a glumački zadaci povereni su glumcima pozorišta “Deže Kostolanji” Gaboru Mesarošu, Borisu Kučovu, Davidu Bubošu i Andrei Verebeš.

Urban u ovom komadu na sjajan način koristi zvuk i poigrava se s njim. Pošto je scenu okružio mikrofonima, glumcima daje težak zadatak, da vode računa ne samo o svakom pokretu, nego i o svakom svom dahu. Tim rediteljskim postupkom do izražaja dolaze glumci, odnosno to šta oni i koliko mogu. Oni su to i pokazali: predstavu su odigrali skoncentrisano od početka do kraja, svesni toga da ukoliko naprave korak više, to neće ostati neprimećeno. Mikrofoni su, takođe ozvučili i publiku, što je učinilo da ona bude aktivni učesnik u predstavi, jer su se svaki kašalj, pokret, smeh ili aplauz čuli sa zvučnika.

Ovaj komad otvoren je za interpretaciju, ali njegova osnovna funkcija jeste zadovoljenje estetskih potreba gledalaca. Niko u publici nije doživeo katarzu niti naučio nešto o nekom događaju. Jedna od funkcija pozorišta jeste pokušaj da nam kaže nešto ili nas poduči nečemu, ali ono, takođe, može da ima i funkciju zadovoljenja estetskih potreba. Da učini onoliko koliko nam je dovoljno da po izlasku iz sale kažemo da se osećamo zadovoljno. Upravo je “Poetika ćutanja” uspela da estetsko iskustvo pretoči u funkciju – i u tome je njena lepota.

“Ko igra Sonju Savić?”

Treći festivalski dan odigrana je predstava koprodukcije Gradskog pozorišta u Čačku i Bitef teatra, odnosno autorski projekat Andraša Urbana – “Ko igra Sonju Savić”. U pitanju je komad kojim je autorski tim pokušao da prikaže “propast” jedne generacije kroz biografiju slavne umetnice. Dramaturški portret Sonje Savić se pokazao kao dobar izbor, jer se kroz njen lik i delo može uočiti sve kroz šta su mladi ljudi i umetnici proživljavali za vreme raspada Jugoslavije, i posle.

Naslov predstave je simboličan. Objašnjen kroz možda i najbolje napisan monolog u predstavi. Ljudi su autorskom timu stalno postavljali pitanje “Ko u vašoj predstavi igra Sonju Savić?”. Baš iz tog razloga reditelj i autor teksta odlučio je da tako naslovi svoj komad. Pravi odgovor na to pitanje je – svi. Sonja Savić govori kroz sve učesnike ove predstave, kroz mlade ljude, koji u ovoj 2023. godini, pokušavaju da budu svoji i rade ono što vole zato što to vole, a ne zato što moraju. Kao što je to i Sonja radila.

Nakon gledanja pre bih postavio pitanje: “Šta u ovoj predstavi igra Sonja Savić?” Ona predstavlja medijum između predstave i tog vremena. Kroz njen život najbolje možemo da vidimo šta je ono vreme odnelo, a šta donelo. I još važnije, kome je donelo korist.

Glumci se, od samog početka predstave, kroz monologe koje govore iz perspektive Sonje Savić, iz ugla poštovalaca ili nepoštovalaca njenog lika i dela, kao i iz ličnog ugla, publici obraćaju direktno i brišu imaginarni četvrti zid. Monolozi su isprepleteni sa pesmama, kojima se naglašava nekonvencionalnost “pank” generacije kojoj je i Sonja pripadala. Međutim, ti dramski fragmenti više su ličili na protestne povike, koji su delovali pomalo neusklađeno. U svakom slučaju, reč je o dobro napisanom tekstu i sjajnoj pozorišnoj ideji kojoj scenska buka nije pomagala pri umetničkoj transmisiji osnovnih poruka dela.

“Marlen Ditrih: Pet tačaka optužnice”

Priču holivudske dive, Marlen Ditrih, predstavili su nam Mirjana Karanović, Mona Muratović, Elmir Krivalić i Enes Salković. Haris Pašović, autor je i reditelj ovog komada, koji publici, kroz suđenje velikoj glumici, priča njenu zanimljivu životnu priču.

Marlen se sudi za izdaju, za to što je otišla iz svoje zemlje za vreme rata i pridružila se neprijateljskoj vojsci. Sudi joj se zato što nije izrasla u rodoljuba, zato što je ostavila dete i muža u Nemačkoj kako bi otišla u Holivud i zato što je spavala sa mnogo muškaraca i žena. Da li su to razlozi za optužbe? Da li ona ima pravo da sama odluči šta je najbolje za nju i njeno dete? Koliko je bilo drugih “izdajnika”, kojima nikada niko nije zamerio “izdaju”? To su samo neka od pitanja koja se postavljaju posle ove predstave.

Sudbina Marlen Ditrih, bez obzira na sve optužbe, uopšte nije bila tragična, ona je nastavila da živi i radi u Americi i po Evropi. Može da se napravi poređenje između nje i naše proslavljene glumice iz istog tog perioda, Žanke Stokić, koja je, takođe, za vreme Drugog svetskog rata, igrala predstave za neprijateljske vojnike. Žanki to nije bilo oprošteno, te joj je oduzeto pravo da se bavi javnim poslom, za razliku od Marlen, koja je bez obzira na sve optužbe, održala koncert u Berlinu nakon rata. Tako da se može reći da je svetska slava spasila Marlen od propasti, pošto da je ostala u Nemačkoj, njen kraj bi došao mnogo pre nego što je ona to zamišljala.

Predstavu karakterišu i video zapisi, koji razbijaju monotonu, dokumentarističku formu suđenja. Vizuelno superiorne scene imale su zadatak da nam dodatno prodube ono o čemu se do tog trenutka govorilo. Takođe, interesantno je i to da je te scene, odnosno fotografije generisala veštačka inteligencija, što čini ovaj rediteljski zahvat još hrabrijim, zato što upotreba veštačke inteligencije predstavlja nešto novo u pozorištu na ovim prostorima.

Mirjana Karanović nas intrigantno i odmereno sprovodi kroz priču velike glumice, koja nas inspiriše da se zapitamo da li s razlogom pristupamo osuđivanju ljudi.

“Mandićcirkus”

Slovenački glumac Marko Mandić predstavio se subotičkoj publici svojom monodramom “Mandićcirkus” u režiji Bojana Jablanoveca. Predstava govori o iskustvu glumca, o tome šta njemu znači publika, i, uopšte, problematizuje večito pitanje granice između profesije i života.

Viđeni komad karakteriše specifičan pozorišni jezik, i Marko Mandić nas je sproveo kroz svoju bogatu karijeru, koristeći tehniku koja nije popularna na ovim prostorima – interaktivni zid. Na zidu koji se nalazi na sceni ispisivali su se naslovi u kojima je Mandić kroz karijeru nastupao. Fizički je predstava bila izuzetno zahtevna, međutim, bez obzira na to – nije realizovana na najbolji način. Glumac se ogolio pred publikom i u bukvalnom i metaforičkom smislu, što samo po sebi nije problem. Međutim, način na koji se obraćao publici ličio je na neartikulisanu buku, gde je publika, u retkim momentima tišine, tražila predah. Predstava kao celina, sa sjajnom glumom, nije dramaturški kompaktna i, po mom mišljenju, nije inspirativna za dalje komentarisanje.

“Tiho, tiše”

Diplomska predstava “Tiho tiše” u režiji Ane Janković, studentkinje pozorišne režije na Fakultetu dramskih umetnosti, govori o temi koja je nažalost više nego aktuelna u našoj zemlji – o silovanju. Komad Milice Radojčić direktan bez dlake na jeziku govori o ovoj temi, a kroz priču šestoro srednjoškolaca koji su prisustvovali i učestvovali u seksualnom nasilju nad njihovom drugaricom.

Glumačka postava koju čine Aleksandra Arizanović, Andrijana Andi Đorđević, Anja Ćurčić, Veljko Stevanović, Čubrilo Čupić i Nikola Đorđević, na izuzetan način predstavila nam je ovu potresnu priču. Oni se sve vreme direktno obraćaju publici, i iz ličnog ugla govore o temi kojom se predstava bavi. Ovaj rediteljski postupak, uz neposredan kontakt glumaca sa publikom, uspostavio je relativno neprijatnu gledalačku atmosferu, što je možda i bio umetnički cilj. Vrhunac predstave jeste naturalistički prikazana scena silovanja, koja je trajala više od sedam minuta. Ona je u dramskom smislu podcrtala sav užas tog čina, te pokušala da nas na simboličkom nivou postavi u njenu situaciju. U istoj toj sceni na pozornici se pojavljuje sama rediteljka, čije prisustvo u tom momentu predstavlja dramaturški „višak“, te mislim da je taj postupak u potpunosti mogao da se izbegne.

Komad na veoma hrabar način govori o bitnoj društvenoj temi, kao i o načinima percepcije ovakvog dela u specifičnom medijskom, kulturnom i svakodnevnom kontekstu.

“Deca”

Opera prema roman-poemi Milene Marković, za koji je dobila veliku NIN-ovu nagradu, ostavila je subotičku publiku prikovanu za gledalište.

Kompozitorka Irena Popović Dragović odlučila se da postavi ovo delo kao operu, na mesto koje jedno ovakvo delo zaslužuje, na veliku scenu Narodnog pozorišta u Beogradu. Tim potezom napravila je predstavu koja će svakog gledaoca, bez obzira na godine, ostaviti bez daha. Spektakularno pevačko-koreografsko delo, u kom učestvuju glumci i operski pevači, predstavlja kompaktnu i uigranu celinu, u kojoj bez obzira na veliki broj izvođača, svako zna šta radi u svakom trenutku na sceni. Koreograf Igor Koruga na sjajan način uradio je ovaj zahtevan zadatak.

Uigrana glumačka postava na sceni funkcioniše kao jedan, mada se u toj grupi izdvojio jedan predvodnik, odnosno predvodnica. U pitanju je mlada Miona Marković, koja nepretenciozno vlada scenom i, bez sumnje, privlači veliku pažnju na sceni. Naravno, ne treba zanemariti izvanredne solo tačke Nele Mihailović, Suzane Lukić, Bojane Stefanović i Sare Ristić.

Nakon odgledane predstave postavilo se jedno pitanje – da li bi se ova predstava dogodila, da roman nije dobio NIN-ovu nagradu? S obzirom da nije delo namenjeno za izvođenje na pozornici i da živimo u društvu u kom nešto što je popularno može da bude i kulturno prihvatljivo, mislim da bismo ostali uskraćenu za ovu predstavu da prethodno njen izvorni tekst nije ovenčan književnom nagradom.