Održana premijera radio-drame „Prostori“ u domu „Klare i Rose“: Zatvorite oči, otvorite um i srce, i slušajte – druge i sebe

U prostoru Udruženja građana „Klara i Rosa“ premijerno je, 31. marta, emitovana radio-drama „Prostori“ u kojoj su, osim subotičkih i crnogorskih glumica, učestvovale i polaznice tromesečnih radionica, koje su kroz eksperiment i upotrebu kreativnih metoda otvarale pitanja i tragale za odgovorima o sebi i svom mestu u zajednici. Radionice su bile poziv za izlazak iz zone komfora i poziv da se na trenutak zatvore oči, otvore um i srce, i samo sasluša – ono što nas okružuje.

Voditeljka kreativnog procesa i članica Udruženja „Klara i Rosa“, Gordana Vukov Ciganjik, kaže za Magločistač da je sve počelo tako što su želele da čuju glas žena u Subotici, pa su tokom tri meseca kreirale šest radionica koristeći kreativne, glumačke metode, kreativno pisanje i storiteling.

Tokom realizacije projekta je ostvarena i saradnja sa Udruženjem “Tahles”, pa su u njemu učestvovale i žene iz Male Bosne, a zabeleženo je i 10 sati dokumentarnog materijala, različitih glasova i različitih generacija žena, nacionalnosti, jezika, profesija…

„Mi smo se zapravo bavile temom identiteta, ženstvenosti, seksualnosti, uklapanja u grupu, analizirale na koji način nas sredina pritiska ili podstiče. Zatim, bavile smo se i emocijama i pokušale da sve ono što je u društvu definisano kao negativno prevedemo u neke pozitivne snage. Okružuju nas uglavnom dekonstrukcija, podela, osuda i otuđenje, pa smo  tokom procesa negovale konstruktivan pristup, saosećanje, slušanje i podršku. Bavile smo se, između ostalog, i našim željama i kako da te želje pretvorimo u akciju“, istakla je Vukov Ciganjik.

Teme o kojima žene ne govore slobodno

Kroz kreativan proces su se trudile, kako navodi, da grade zajednicu i da rade na onim najtananijim temama, da progovore i razgovaraju o onome o čemu se u našem društvu ne govori tako slobodno, kao što su:  nacionalnost, religija, seksualnost, menstruacija, osećanje stida, straha, besa, očekivanja…

„U isto vreme, one su i pisale svoje utiske na tim radionicama, pisale su poeziju, priče, te je to za nas bila polazna tačka i inspiracija za kreaciju radio-drame, te zvučne forme koja je na neki način dokumentarno igrana zato što u narednoj fazi uvlačimo glumice i zapravo od tog materijala stvaramo scene, monologe, pesme, i sve to kombinujemo u jedan dokument, zvučnu formu kroz koju propitujemo šta nas sve to uznemirava ili pokreće, gde se slažemo a gde mimoilazimo, te se sa velikim strahom pitamo –  imamo li strpljenja i snage da samo slušamo“, kazala je Vukov Ciganjik.

Prema njenim rečima, publika je na dan premijere “Prostora” mogla iskusiti  nešto drugačije kroz zajedničko slušanje radio-drame u fizičkom prostoru.

„Pošle smo od antičke prakse pričanja i zajedničkog slušanja priča. Dramu smo koncipirale u formu vođene meditacije, gde treba da se opustimo i oslobodimo suvišnih misli, koncentrišući se na disanje, što je, čini se, nemoguće. Pokušale smo u mračnoj prostoriji pozvati prisutne da  zatvore oči jer mi danas, nažalost, sve doživljavamo vizualno. Kada zatvorimo oči, otvaramo sva druga čula i ništa ne podrazumevamo, postajemo budni, prisutni, usmereni. I da li je to, uopšte, tako? Kroz ovaj eksperiment želele smo ispitati čulo sluha, dopustiti da čujemo, osvestiti imamo li strpljenja zastati u današnjem svetu, gde je sve prepuno nadražaja, gde nema dovoljno pažnje, koncentracije, strpljenja, saosećanja… uvek negde žurimo“, objašnjava naša sagovornica.

U toku procesa su izašle na  subotičke ulice i pijacu, dodaje, i razgovarale sa Subotičankama povodom gore navedenih tema, a rezultati tih razgovora dobili su mesto i u radio-drami.

„Mi smo zapravo istaživale šta nam donosi kvalitetan proces i da li nam stalno treba neki rezultat koji svi od nas očekuju i traže jer sve mora biti merljivo i isplativo. Zato smo se u ovom projektu više bavile samim procesom, osećanjima, osluškivanjem, povezivanjem i izgradnjom sigurnog prostora u kom članovi grupe veruju jedni drugima, u kom je normalno istraživati, otvarati se, pokušavati, eksperimentisati“, ocenila je Vukov Ciganjik.

Ova radio-drama je i dalje delo u nastajanju, dodaje, pa se tu postavlja i pitanje – kada je kreativan proces završen i kada se nešto završava?

„Tu se otvaraju i pitanja samokritičnosti, perfekcionizma, straha od osude sredine ili osude stručne javnosti. Sve sada stavljamo na jednu tacnu, da vidimo kako sva ova pitanja odzvanjaju i komuniciraju sa onima koji slušaju“, rekla je Vukov Ciganjik.

Živimo zatvoreno i otuđeno od drugih

Žene u različitim sredinama su, ističe dalje Gordana Vukov Ciganjik, različito reagovale na sadržaj radionica, pa se tako stvarala i različita atmosfera:

„Generalni zaključak je da smo kao društvo totalno ’ubijeni u pojam’, zatvoreni, otuđeni, stidimo se da govorimo o nekim najljudskijim osećanjima i problemima, meni je to jako tužno. Nekada i samo jedan dodir ili samo jedan zagrljaj mnogo znači, ili samo prosto prihvatanje, da nekoga čuješ, i to već pomaže da se pokrene promena. Zašto zaboravljamo da budemo pre svega ljudi jedni prema drugima?“.

Situacija je, dodaje naša sagovornica, naročito alarmantna kada se radi o omladini koja uopšte nije prepoznata kao društvena kategorija u našem društvu:

„Ništa se ne radi po pitanju omladinske strategije, kako se omladina može, ne samo zadržati u zemlji, nego i podstaći, inspirisati, motivisati, pokrenuti, osnažiti, kako im se mogu otvoriti razne mogućnosti, umesto što im se od početka govori da moraju samo raditi do kraja života kako bi uspeli da prežive mesec. I, naravno, ni oni ne veruju da je društvena promena moguća, zapravo za to nisu ni zainteresovani jer ne negujemo kao društvo atmosferu solidarnosti, društvene odgovornosti, pravde i zajedništva“.

Kao poseban problem, ona ističe da su institucije i obrazovni sistem jako zatvoreni i da funkcionišu u svojim krugovima.

„Ukoliko želimo istinsku društvenu promenu, treba da sarađujemo, da budemo otvoreni i fleksibilni jedni prema drugima, da učimo jedni od drugih kroz međusektorsku saradnju. To je jedini način da kao društvo krenemo napred“, poručila je Gordana Vukov Ciganjik.

Glas žena treba da se čuje još više

Žene koje su učestvovale u radionicama Udruženja „Klara i Rosa“ kažu da su im one pomogle da se oslobode i da otvoreno govore o svojim problemima, ali i da ih svi prisutni čuju, ne samo da ih slušaju.

Predstavnica Udruženja građana „Tahles“ iz Male Bosne, Jelena Poljaković, kaže za Magločistač da nikada ranije nije imala prilike da prisustvuje ovakvim radionicama i da je za nju ovo bilo jedno potpuno novo i drugačije iskustvo jer se do sada nije kretala u društvu koje se bavi alternativnom kulturom.

„Ja sam kao i ostale žene bila oduševljena svakom narednom radionicom. I na kraju svake radionice smo rekle – ’da li je ovo moguće, kako je ovo drugačije, kako je super i moćno’“, iznosi svoje utiske Jelena, dodajući da su sa svakom narednom radionicom žene bile slobodnije, opuštenije i više spremne da iskažu svoja osećanja.

U njima se tako zapravo postepeno budio taj neki unutrašnji glas za kojim su tragale tokom radionica:

„A to je potpuno drugačije razmišljanje o životu, o tome kako ne smemo da se predamo, i kako treba da se čujemo još i više pošto u malim sredinama to nije toliko popularno“, smatra Jelena.

Kada je emitovanje radio-drame „Prostori“ počelo, svetla su bila ugašena.

… Posetioci sede u krugu, mrak je. Ostali su sami sa svojim mislima i osećanjima, prepuštajući se traganju za unutrašnjim glasom u sebi…

Učesnice radio-drame bile su: Natalija, Žofi, Zoe, Katarina, Dragana, Marijana, Danijela, Jelena, Josipa, Milica, Aleksandra, Livia, Tijana, Ivana, Reka, Dajana, Natalija, Tamara, Milica, Marija, Dragana, Marija, Ljubica, Vera, Kata, Ana, Eržika, Ljubica, Marija i slučajne prolaznice na ulici.

Učestvovale su subotičke i crnogorske glumice: Karina Nađ, Heni Varga, Kristina Obradović, Branka Šćekić, Vesna Vujošević Labović, Gordana Vukov Ciganjik, Anamarija Tumbas.

Saradnju je pomogao i Gerontološki centar Subotica, dok je portal Magločistač kroz seriju tekstova obrađivao pitanja koja su se otvarala tokom realizacije projekta “Pojačanje”, ostavljajući neka od njih otvorenim, bez odgovora, jer se radi o procesu koji i dalje traje.

Ovaj tekst je nastao u sklopu projekta „Pojačanje“ koji realizuje Udruženje građana „Klara i Rosa“ uz podršku Rekonstrukcije Ženskog fonda.