Nela Tonković, direktorka Savremene galerije Subotica: Naša prepoznatljivost može da bude nasleđe avangarde, a ne negovanje osrednjosti

“Kada bi se i u samom gradu na neki način stavili u pogon svi oni ljudi koji su već dokazano i provereno uradili nešto u svojoj delatnosti, možda bi stvari izgledale drugačije. Postoji tu niz nekakvih problema koji se čine pomalo efemernim, na primer, rezultati konkursa na gradskom nivou, a koji upravo odražavaju tumaranje i nedostatak vizije u domenu kulturne politike Grada. Ne mora to biti jasno formulisana strategija, ali mora biti vizija o ovom gradu koji je u stvari grad sazdan od mnogih različitosti koje treba povezati u jednu celinu.”

Nela Tonković, direktorka Savremene galerije Subotica, započela je svoj profesionalni angažman u ovoj ustanovi 2009. godine kao volonterka, odmah po završetku studija istorije umetnosti na beogradskom Filozofskom fakultetu.

Imala je sreće, kako kaže, da se ubrzo nakon toga u ondašnjem “Likovnom susretu” otvorilo i radno mesto najpre na poziciji istoričarke umetnosti, zatim kustoskinje Galerije od 2010, što u Srbiji nije čest slučaj.

Od 2013. nalazi se na funkciji vršiteljke dužnosti, a potom i direktorke ustanove, svrstavajući se u red najmlađih, ali zato veoma prisutnih i vidljivih kulturnih poslenika na subotičkoj sceni.

Kako ste zamišljali mesto na kom se sada nalazite u vreme kada ste bili samo jedna od zaposlenih u Galeriji? Koliko su različite perspektive viđenja jedne kulturne ustanove iz te dve pozicije?

Perspektive se razlikuju u korenu budući da iz pozicije zaposlenog ne učestvujete u formiranju strategije razvoja jedne ustanove, dok je pozicija nekog ko rukovodi ustanovom pomalo luksuzna zato što imate priliku da sprovedete u delo ono što su vaša intimna razmišljanja u vezi s profesijom kojom se bavite. Kao zaposleni na određenom mestu, možete to da učinite samo u domenu onoga čime ste direktno zaduženi da se bavite. Rukovodilac treba da razmišlja sveobuhvatnije i da se bavi pitanjima dugoročnog planiranja, što na žalost izgleda mnogo lakše u situaciji kada razmišljate potencijalno o tom mestu, nego kada konačno na to mesto i dođete. Zadatak nije ni izbliza lak jer uvek radite samo s materijalom s kojim raspolažete. To je i meni izmicalo. Imala sam nekakvu idealnu sliku ove ustanove u vreme dok sam bila zaposlena kao kustos. Znala sam tačno šta treba da se popravi, ali kada sam i sama dobila priliku da učestvujem u tim popravkama, shvatila sam da to nije niti lako, niti ide brzo. Jedan moj profesor sa fakulteta nam je stalno kao studentima govorio: “Pazite, mi se ne kladimo koliko meseci će vam trebati da se prilagodite jednom sistemu koji je spor, otporan na sve promene koje vi nosite. Kada dođete na određene pozicije, radi se o nekoliko nedelja posle kojih popuštaju vaši kriterijumi. Pomislićete, funkcionisalo je desetinama godina ovako, hajde da se predam, da i ja tako radim, da se ništa ne talasa”. Svi vole taj način obavljanja posla.

Jedan od prvih poteza koji ste načinili prilikom stupanja na funkciju direktorke Galerije je bio pokretanje procedure za promenu naziva ustanove, čega bi se malo ko latio jer je lakše ništa ne menjati, iako ne odgovara suštini stvari. Kako ste došli na tu ideju?

U nekom časopisu iz 70-tih godina navodi se doslovce da se jedan program održava u Palati Rajhl. U sledećem broju tog časopisa imate reakciju čitalaca koji kažu da novine nikako ne smeju ovaj prostor tako nazivati. Pa radi se, zaboga, o jednom kapitalisti s početka 20.veka, a zna se da je “Likovni susret”! I zaista, Subotičani prepoznaju ovu ustanovu baš tako već duže od 50 godina.

Ono čime sam ja bila ponukana da promenu predložim Upravnom odboru, a zatim da je Upravni odbor predloži gradskoj Skupštini je činjenica da je naziv menjan 2006. godine, kada su “Likovnom susretu” dodate dve reči – moderna galerija. Meni je to delovalo kao “Hajde da dodamo nešto što znači ‘u trendu’”. Međutim, u istoriji umetnosti i u nauci moderno ima temeljno drugačije značenje: ono obuhvata jedan vremenski period istorije umetnosti od sredine 19. veka do početka prošlog, a ako govorimo o visokom modernizmu, može da se protegne i na 50-te godine 20. veka, ali ne kasnije. Namera prilikom promene naziva ustanove je bila da nekako predstavimo suštinu onoga što radimo. Mi se bavimo savremenom umetnošću, pratimo ono što se događa danas na umetničkoj sceni, uz to imamo kolekciju koja datira negde sa početka 60-tih godina. Dakle, modernizam se ni u kom slučaju ne odnosi čak ni na kolekciju. S druge strane, i u vreme dodavanja “Likovnom susretu” epiteta moderne galerije, taj pojam je već bio ispražnjen od svoje suštine jer se sama manifestacija likovnih susreta održavala aktivno do sredine 80-tih godina, nominalno i do 90-tih.

Da li je promena naziva ustanove bila deo strategije koju ste zauzeli na početku svog mandata i u kom pravcu, kakvom konceptualnom okviru treba, po Vama, dalje da se razvija Savremena galerija?

Promena naziva jeste bila deo strategije koju smo negde na početku formulisali, što je vidljivo za sad samo na nivou naših godišnjih planova. Sama strategija tek treba da se izradi u najskorije vreme. Konačno, takvo smo uputstvo dobili i iz Gradske uprave. Jedan pravac rada na kom insistiramo jeste muzeološki rad i temeljno proučavanje kolekcije koja je u najvećem svom delu već predstavljena javnosti, međutim, ne na žalost na redovnom godišnjem nivou zbog nedostatka prostora za stalnu postavku. Mi stalno moramo naglašavati to da radimo s vrhunskim delima vizuelne umetnosti koja su nam poverena na čuvanje, izlaganje, na dalju komunikaciju u ovoj galeriji. Radi se o kulturnom blagu koje je na najdirektniji način baština svih naših sugrađana.

S druge strane, tu je i onaj deo našeg rada koji je verovatno najvidljiviji, a radi se o produkciji izložbi. Naglasak stavljamo na umetnike ili teme koje zahvataju sve spektre savremenosti, ne u pogledu medija jer nismo opredeljeni za to da prikazujemo video umetnost ili instalacije, već u pogledu tretmana teme. Ove godine smo se, na primer, posvetili izlaganju uglavnom društveno angažovanih umetnika, onih koji nam govore na nešto drugačiji način o našoj nedavnoj prošlosti. Trudili smo se da kod publike uvek više provociramo pitanja, nego što nudimo odgovore. Da svaka naša izložba u stvari bude poziv na promišljanje. U konačnici, nadamo se, a to stoji i kao misija ustanove, da ćemo programima koje kreiramo za publiku omogućiti to da svaki čovek koji poseti ovu galeriju ode iz nje sa utiskom kvalitetnijeg života. Ne možda zbog onoga što je upravo video, nego zbog načina na koji to što je video odzvanja u njemu. Zamislili smo ovaj prostor kao prostor dijaloga, stalnih pitanja, promišljanja, i pomeranja granica upravo po pitanju kvaliteta života.

Da li se u svom radu rukovodite nekim primerima dobre prakse, što iz zemalja u regionu, što u okvirima naše zemlje?

Definitivno u regionu imamo Muzej suvremene umjetnosti u Zagrebu, a u novije vreme sve više i Muzej savremene umjetnosti Republike Srpske u Banja Luci, koji rade jedan jako dobar posao na edukaciji publike, a publika je u delatnosti kojom se mi bavimo u ovoj zemlji prilično krhka i malobrojna. U Beogradu je to, na primer, možda sto istih lica koja se pojavljuju na svim izložbama, u Subotici tridesetak koji prate sve programe. Ova dva muzeja nam stalnim provociranjem dolazaka publike – njenim suočavanjem sa određenim temama čak na dnevnom nivou kroz tribine, razgovore, projekcije filmova – pomažu da shvatimo u kom pravcu mi treba da idemo kad je u pitanju edukacija publike, a mislimo da je to temeljni zadatak muzeja i galerija u savremenom svetu. U okvirima naše zemlje izdvojila bih Galeriju Matice srpske koja je takođe uspela za sebe da veže jednu poprilično vernu bazu publike, dovoljno strpljivu da joj se objasni svaki projekat i svaka izložba Galerije, a to strpljenje je veoma bitno.

Kako ocenjujete kulturnu politiku koja se vodi na nivou Grada, potom Pokrajine, i na kraju Republike?

Verovatno bi odgovor bilo koga od ljudi koji se bave kulturom bio osvrt na činjenicu da ne postoji strategija razvoja kulture niti na jednom od ta tri nivoa, mada se određeni pomaci naziru u okviru naše Gradske uprave. Znam da je oformljena jedna grupa koja se bavi tim pitanjima, ali manje na strateškom, a više na nivou operacionalizacije određenih koraka koji mogu da se preduzmu koliko sutra i bez ikakvog troška.

Lično, međutim, ne bih rekla da je toliko otežavajuća okolnost nedostatak kulturne strategije jer je kulturna strategija dokument koji nikoga u praksi ne obavezuje na bilo šta. Daleko veći problem su ljudski resursi. Nisam sigurna da je uvek potrebno mnogo novca. Priča o ovoj galeriji je takva da imamo niži budžet u odnosu na budžet kojim je raspolagala prethodna uprava, pa opet beležimo povećanu aktivnost i vidljivost. To je zato što do maksimuma iskorišćavamo ono što možemo, a to su naši ljudski resursi. Kada bi se i u samom gradu na neki način stavili u pogon svi oni ljudi koji su već dokazano i provereno uradili nešto u svojoj delatnosti, možda bi stvari izgledale drugačije. Postoji tu niz nekakvih problema koji se čine pomalo efemernim, na primer, rezultati konkursa na gradskom nivou, a koji upravo odražavaju tumaranje i nedostatak vizije u domenu kulturne politike Grada. Ne mora to biti jasno formulisana strategija, ali mora biti vizija o ovom gradu koji je u stvari grad sazdan od mnogih različitosti koje treba povezati u jednu celinu.

Trenutno se, međutim, preterano insistira baš na različitostima koje se onda rasprše bez ikakvog kohezivnog faktora. Silni novac se bukvalno odliva u nekakve vrlo strogo organizovane odeljke koji nemaju nikakvog dodira jedan sa drugim, što će nam se vratiti kao bumerang jer ne možemo dugo raditi tako da se kulturna produkcija rasplinjava na niz nivoa – bilo to po nacionalnom ključu, bilo po ključu amaterizma-profesionalizma, ili onih koji se bave prošlošću-onih koji se bave sadašnjošću. Sve to na gomili deluje bezidejno, iako ljudi u kulturi imaju mnogo dobrih ideja. Potrebna je samo odgovarajuća osoba i odgovarajući impuls koji će ih s vremena na vreme okupiti i prosto potencirati da se određeni projekti iznesu kao zajednički i da se težište stavi na ono što je zaista bitno.

Da li su pokrajinski Sekretarijat za kulturu i republičko Ministarstvo kulture bolje organizovani kada je u pitanju komunikacija sa kulturnim ustanovama?

Mi smo sasvim zadovoljni našom prohodnošću na oba nivoa. I Pokrajina i Republika su dosta učinile u proteklih par godina da unutar Sekretarijata, odnosno Ministarstva oforme odgovarajuća tela koja kompetentno, imenom i prezimenom – što je veoma važno, sasvim transparentno mogu da odlučuju o pitanjima koja su direktno vezana za našu delatnost.

Naročito republičko Ministarstvo ima jednu jasno profilisanu politiku, premda bez tog krovnog dokumenta koji se zove kulturna strategija. Naime, ako pogledamo ono što oni rade u domenu vizuelnog i savremenog stvaralaštva uopšte, a imamo konačno i te rezultate konkursa koji su nam kakav-takav reper, možemo da vidimo da Ministarstvo kontinuirano, iz godine u godinu, prati rad određenih ustanova i onda ih valorizuje.

Nama se događa u poslednje četiri godine veoma učestalo da imamo bolju prohodnost na republičkim, nego na pokrajinskim konkursima jer Republika ima jedan sistem delovanja koji je verovatno neposredniji. Recimo, u Pokrajini nikad nismo sigurni s kim razgovaramo, dok u Republici imamo jednog savetnika koji se bavi samo pitanjima vizuelnog stvaralaštva i kom mi uvek možemo da se obratimo kada imamo bilo kakvu dilemu. Konačno, to je osoba koja je veoma dugo u sistemu, dakle, ne radi se o ljudima koji se menjaju kako dođe do promene vlasti. Postoji kontinuitet.

Da li su tačne ocene o centralizaciji u oblasti kulture, u smislu da postoji tzv. beogradizacija ili novosadizacija kulturne ponude? Gde su tu manje lokalne sredine?

Ako to i postoji, meni izmiče. Imamo jako dobre primere galerija koje sjajno funkcionišu u Zrenjaninu, Požarevcu, Čačku, već pomenutom Novom Sadu, naročito kada je u pitanju pokretljivost ionako malobrojne publike. Verovatno je u pitanju agilnost tih lokalnih sredina da reaguju i da se ne zatvaraju u sebe, što je veoma značajno. Subotica je po tom pitanju jako specifična: po želji da se zatvara u sebe, da ne vidi ništa što je aktuelno u nekim drugim sredinama, po želji da prikazuje samo ono što iznedri sama.

Dakle, ne bih rekla da je centralizacija nešto što se dosledno sprovodi. Umetnici koje smo mi izlagali imali su, na primer, premijerne izložbe svojih novih ostvarenja upravo u Subotici. Njima to nije bilo ništa ponižavajuće, nije im bilo ništa što onemogućava njihovo predstavljanje u Beogradu, već naprotiv nešto što ih pospešuje da krenu dalje jer znaju da su od nekud počeli. Centralizacija je nešto što je u glavama ljudi i u zatvorenosti sredine. Koliko ste otvoreni, toliko ćete podsticaja primati i, opet, toliko ćete moći da plasirate svoje programe dalje. Mi smo u tome uspeli. Jedna naša izložba je u januaru gostovala u Kulturnom centru Beograda.

Da li koristite mogućnosti koje nude razni evropski fondovi u pogledu finansiranja projektnih aktivnosti ustanove?

Savremena galerija nema sama iz sebe kapaciteta da učestvuje na velikim evropskim projektima. Međutim, mi se jesmo ove godine povezali sa određenim nevladinim organizacijama koje su nas, opet, povezale sa drugim partnerima iz čak pet zemalja, tako da smo aplicirali s jednim projektom. I to će biti neki naš put u buduće, bar dok se stručno ne osposobimo i dok ne dođe – sasvim uslovno ovo govorim – do određene smene generacija jer celi taj mehanizam treba da bude praćen jednim jako dobrim birokratskim aparatom koji naše ustanove nije da ne maju – imaju, ali bez stvarnih dodira sa onim što se događa u Evropskoj uniji. Na primer, već na nivou poznavanja jezika naša administracija ne bi mogla da se nosi s tim. Možda bi bilo pametno u okviru Grada planirati, recimo, jednu osobu koja bi bila zadužena da se bavi svim tim projektima kao podrška ustanovama zainteresovanim za apliciranje.

Svojevremeno je bilo najavljivano da će se Subotica kandidovati za Evropsku prestonicu kulture 2020, pa se od tog projekta odustalo. Da li je, po Vama, to bio pametan potez?

Meni se taj projekat činio kao šansa da Subotica jasnije kanališe svoju energiju u jedan megaprojekat, da ono što već ima kao dobro ustanovljene godišnje manifestacije ponudi upakovano u drugačijem paketu. Naša neosporna prednost je i ta što smo jedini predstavnici Srbije na čak tri evropske kulturne rute: na ruti evropskih gradova secesije, na ruti arhitektura totalitarnih režima 20. veka, i na evropskoj ruti jevrejskog nasleđa. Možda je, s te strane, odluka da se od projekta odustane zahtevala malo više razmatranja. Verovatno ne bi bilo ništa strašno da smo u utakmicu ušli i da smo izgubili. Kandidatura za evropsku prestonicu kulture je prilika da manji gradovi skrenu pažnju na sebe, na svoju bogatu kulturnu ponudu, a za uzvrat dobijaju investicioni zamajac. Subotica je mogla da ostane u toj priči i da na nivou zemlje dobije najjači impuls kao predvodnica kolone gradova-kandidata, budući da Beograd svejedno ima prilično bučnu i bogatu kulturnu ponudu, kao i Novi Sad.

Da li je potrebno profilisati se na kulturnoj mapi Evrope kao grad? Gde je mesto Subotice na toj mapi, koji su njeni glavni aduti, a na čemu ne treba insistirati jer nema smisla?

Naravno da treba da se profilišemo na kulturnoj mapi Evrope. Uprkos tome što izgleda da se granice podižu, meni se čini da u kulturi sve granice padaju. Zato ne bi valjalo da zakasnimo u tom smislu, pogotovo što Subotica ima jedan sjajan adut, a taj adut je da ovde kreću prve jugoslovenske neoavangarde. Subotica treba mnogo više da insistira na tom nasleđu predvodništva u umetnosti, nasleđu avangardnih stvaralaca kojih je bilo i kojih ima i sada. Suviše smo posvećeni negovanju nekakve osrednjosti, što ne bi valjalo da zadržimo. Naša prepoznatljivost, dakle, može da bude nasleđe avangarde. Tu je Radomir Konstantinović, posredno vezan za ovaj grad, tu su umetnici iz grupe „Boš i Boš“ od kojih neki još uvek rade, tu je sjajni Andraš Urban, tu je divno „Kosztolányi Dezső“ pozoriše. Sigurna sam da bi svako u svom domenu mogao da pronađe bar jednu ovakvu uporišnu tačku kao način da saopštimo da i u decentriranim kulturnim sistemima može da se izrodi nešto što je jako snažno, nešto što je vodeći impuls svog vremena.

Šta je po Vašem mišljenju dobra uprava?

Delovaće kao floskula, ali to je odgovorno gazdovanje javnim dobrom, kao i apsolutno ukidanje privilegija za one koji su na rukovodećim pozicijama. Konačno, mogućnost da kao rukovodilac sprovedete svoju viziju, a kada se ta vizija iscrpi, časno da prepustite mesto nekom drugom.

Na početku razgovora ste rekli da je profesor sa fakulteta prognozirao kako ćete posle par nedelja rada početi da snižavate svoje kriterijume. Da li se taj trenutak desio i da li ima momenata kada kažete sebi “Šta je meni ovo trebalo, dižem ruke od svega”? Gde nalazite inspiraciju za rad?

Takvih trenutaka ima onda kada se moj posao nađe na meti raznih nacionalnih grupacija. Na to sam posebno osetljiva jer u mom ličnom svetu ta vrsta podela ne postoji, a u ovom gradu je veoma prisutna, vrlo živa, i to je činjenica koju se trudim da uvažavam sve više, iako nikako ne mogu na nju da se naviknem. Što se tiče kriterijuma, nadam se da ih ne snižavam. Tih par nedelja u mom slučaju još uvek nije isteklo, a svaki put kada padnem, setim se obavezno jednog lica iz publike. Samo toliko mi je potrebno: jedno lice koje kaže „Da, ovo je bilo dobro“. Imam jedan crtež u kancelariji koji sam dobila još dok sam bila kustos. Posetila nas je, naime, grupa sredovečnih ljudi sa smetnjama u razvoju. Nedelju dana posle, došla je voditeljka te grupe i donela mi je taj crtež na kom se nalazi jedno srce i jedan cvet i na kom piše „Hvala što ste nas naučili nečem novom“. Volela bih da ne prođe dan da ja i ova ustanova ne naučimo nekoga nečem novom. Tom crtežu se uvek vraćam, i to je ono što mi daje snagu.

Tekst “Nela Tonković, direktorka Savremene galerije Subotica: Naša prepoznatljivost može da bude nasleđe avangarde, a ne negovanje osrednjosti” nastao je u okviru projekta “Dobra uprava i javne politike u Subotici”, koji je realizovan uz podršku Misije OEBS-a u Srbiji. Za sadržaj priloga odgovornost isključivo snosi Udruženje građana “Centar građanskih vrednosti”. Stavovi koji su u tekstu ne odražavaju nužno stavove Misije OEBS-a u Srbiji.