NELA TONKOVIĆ: DILEME RACIONALIZACIJE U USTANOVAMA KULTURE U SUBOTICI

Na kraju, ne radi se, pojednostavljeno, o „otpuštanjima” jer to implicira i mogućnost zaposlenja drugog izvršioca na radno mesto otpuštenog – reč je o ukidanju radnih mesta

[divide icon=”circle” width=”medium”]

Nela Tonković, (foto: lična arhiva)

Na prošlonedeljnoj sednici Gradskog veća, održanoj 8. novembra, usvojen je Predlog Odluke o maksimalnom broju zaposlenih u sistemu lokalne samouprave Grada Subotice za 2017. godinu, te su tako zadovoljeni uslovi da se nastavi već odmakli proces smanjenja broja zaposlenih u javnom sektoru, poznatiji pod kolokvijalnim nazivom – racionalizacija. Ova Odluka naći će se pred odbornicima Skupštine grada već na prvoj sledećoj sednici i sva je prilika da će u neizmenjenom obliku biti i usvojena.

Ustanove kulture koje je osnovao Grad Subotica takođe su predmet ove odluke. Zbog toga su u danima pre njenog donošenja radnici u kulturi sa posebnom pažnjom pratili kako se taj proces odvija, neretko se i oglašavajući putem društvenih mreža. I, konačno,  rezultati odluke su poznati: od trenutno sistematizovanih 176 radnih mesta u svim ustanovama kulture u Subotici, moguće je zadržati 152, što znači da je potrebno ukinuti 24 radna mesta, odnosno 13.63%. (U ovu statistiku ne uključujem Zoološki vrt Palić zbog primene tipologije u kojoj zoološki vrtovi ne predstavljaju ustanove kulture u užem smislu.)

Ova brojka za neke ustanove znači tek utvrđivanje trenutnog stanja i prilagođavanje sistematizacije realnosti (sticanje uslova za penziju, raskidi radnih odnosa po drugim osnovama), dok je za druge ozbiljan udarac jer ostaju bez više od polovine radnih mesta (Fondacija „Danilo Kiš”, na primer). Srećom, ima i ustanova kojima se ništa ne oduzima: Galerija „Vinko Perčić” već ima jedno sistematizovano radno mesto i njegovo potencijalno ukidanje značilo bi de facto ukidanje ustanove, dok je svetliji primer Pozorišta „Deže Kostolanji” koje je, čini se, postiglo uspeh u dokazivanju pogubnosti „racionalizacije” ionako skromnog broja radnih mesta.

Ipak, postoje određene dileme koje ova odluka priziva i o kojima bi se mogla povesti nešto šira društvena i ekspertska diskusija, kako bi se došlo do održivijeg modela za sprovođenje racionalizacije u ustanovama kulture. Ta diskusija trebalo bi da se fokusira na sledeće važne teme:

• dostupnost kulture: pravo na kulturu univerzalno je pravo svakog čoveka i iz participacije u kulturnom životu niko ne treba da bude isključen, osim po sopstvenoj odluci – delovanje čak jedanaest ustanova kulture u našem gradu svedoči o svesti donosilaca odluka u Subotici, čija je vizija u pogledu razvoja kulturnog života grada bila jasna; smanjenje broja radnih mesta u kulturi potencijalno ugrožava jedno od osnovnih ljudskih prava, pravo na kulturu, jer zahteva drugačiju organizaciju posla, što može da se odrazi na radno vreme ustanova, zatvaranje odeljenja ili sužavanje delokruga rada;
• finansiranje infrastrukture umesto aktivnosti: jedna od velikih dilema kulturne politike tiče se odnosa između finansiranja infrastrukture i aktivnosti – finansiranje infrastrukture obično je popularnije jer donosi trenutno vidljive rezultate, ali su oni neuporedivo kraćeg dometa u odnosu na finansiranje aktivnosti, a takođe kriju i zamku podržavanja narativa samodovoljnosti ustanova kulture, dok finansiranje aktivnosti obezbeđuje uslove za korenite i dublje promene u kulturnim navikama i potrebama građana; smanjenjem broja radnih mesta u ustanovama kulture doprinosi se održavanju infrastrukture po ceni njene neiskorišćenosti i očuvanju struktura umesto podsticanja ideja, te se tako stvara privid funkcionisanja bez prave funkcionalnosti;
• održavanje i unapređivanje dostignutih standarda: ustanove kulture u Subotici formirane su u različitim društvenim sistemima, od Gradske biblioteke (1890), preko Gradskog muzeja (1948) do Fondacije „Danilo Kiš” (2005), i sve su se razvijale u skladu sa uzusima profesije u čijem polju deluju, neke postižući vrhunske rezultate i tako postavljajući standarde za budućnost; prosto matematičko smanjenje broja radnih mesta značilo bi ugrožavanje standarda i opasnost od opadanja nivoa usluge, dok bi prilika za izradu sistematizacija sa istim brojem radnih mesta, ali sa drugačijom strukturom omogućila podizanje stručnih kapaciteta ustanova i tako obezbedila šansu za rast i razvoj.

O ovim i drugim dilemama potrebno je dugo i dobro razmisliti pre nego što se donese konačna odluka. Na kraju, ne radi se, pojednostavljeno, o „otpuštanjima” jer to implicira i mogućnost zaposlenja drugog izvršioca na radno mesto otpuštenog – reč je o ukidanju radnih mesta. Ustanove kulture nisu javna preduzeća kojima je cilj ostvarivanje ekonomske dobiti, one su javne ustanove sa sasvim određenom misijom i kao takve predstavljaju veoma ranjivi deo javnog sektora. Kada im se jednom ukine bilo koje radno mesto, teško će se vratiti. Zato mislim da rešenje koje insistira na smanjenju broja radnih mesta nije ono koje treba da se primeni u ustanovama kulture. Da bi ustanove bile funkcionalne i efikasne – a i to su razlozi zbog kojih je pokrenut proces racionalizacije na nivou čitave države – rešenje bi moglo da bude u zadržavanju istog broja radnih mesta i drugačijoj organizaciji posla. Kulturne ustanove tako bi bolje služile svojoj svrsi i svojoj zajednici, sasvim racionalno.

Autorka teksta je direktorka Savremene galerije Subotica.

(Magločistač)

[clear]