Nekadašnji gradonačelnik Subotice Đerđ Sorad za Magločistač: „Sanjam ponekada da sedim u tramvaju i idem ka Paliću“

Naš nekadašnji sugrađanin, prof. dr Đerđ Sorad (Szórád György), rođen je 10. aprila 1939. godine u Subotici i jedan je od najistaknutijih njenih gradonačelnika, koji je rukovodio gradom od maja 1984. do aprila 1985. godine. On je čovek koji i danas, sa svoje 83 godine, s mnogo elana i energije prepričava kako se grad nekada gradio. A zbog predanog truda i rada, poverenje građana lako je pridobio, jer ono što je pričao i obećavao – to je i uradio.

„Pričaš, ali napraviš, a ako pričaš a ništa ne napraviš, onda svi ti projekti ništa ne vrede“, kaže Sorad u intervjuu za Magločistač. Zahvaljujući upravo njegovim zalaganjem, Subotica je dobila uređeni centar, a u fokusu njegove vizije bilo je očuvanje secesije i istorijskog nasleđa, pa je tako sve do 1989. godine bio predsednik Saveta za razvoj i unapređivanje Opštine Subotica.

Đerđ, ili kako su ga zvali „Đorđe“, danas je penzionisani profesor Univerziteta u Novom Sadu. Osnovnu i ekonomsku srednju školu završio je u Subotici, studije i magistarske studije na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, a doktorirao je u Ljubljani. Objavio je desetine knjiga i četrdesetak radova iz oblasti metoda optimiranja i informatike. 

„Iako je Sorad relativno kratko bio na mestu predsednika opštine, ostao je upamćen po izuzetnoj energiji i predanosti ideji opšteg preporoda Subotice. Među velikim projektima u kojima je učestvovao je izgradnja centra grada (slobodna pešačka zona, Zelena fontana, Štrosmajerova ulica, Robna kuća Beograd, reorganizacija poslovnog prostora u centru grada), revitalizacija objekata secesije, reafirmacija Subotice kao kulturnog centra, organizacija Konferencije gradova Jugoslavije 1986. godine, podizanje građanske svesti i uključivanje ogromnog broja građana u pitanja razvoja Subotice. Kao predsednik Saveta za razvoj grada okupio je veliki broj stručnih i kreativnih ljudi s kojima je započeo niz razvojnih projekata koji su imali za cilj izgradnju Subotice u jedan od najznačajnijih privrednih i kulturnih centara u zemlji. Grad mu je dodelio priznanje Počasni građanin Subotice“, navodi se na sajtu koji uređuje direktor Istorijskog arhiva Subotica, Stevan Mačković.

Bivši gradonačelnik Subotice nas je tako podsetio na Zelenu fontanu u centru grada koja je bila izgrađena od čuvene pečujske Žolnai keramike, a koja je usled neadekvatnog održavanja uništena i srušena u februaru 2020. godine. Fonatana je, inače, po nacrtu beogradskog arhitekte Svetislava Ličine bila izrađena još 1971. godine, ali je sve do 1985. bila smeštena u dvorištu Gradske kuće jer je njeno postavljanje bilo skupo.

Sorad je na otvaranju fontane, nekadašnjeg simbola grada, pred više od 20.000 ljudi, tada kratko rekao: „Voda je procurela“.

Đerđ Sorad danas sa svojom suprugom, koja je iz Budimpešte, živi u jednom selu u okolini Dabaša u Mađarskoj koje se nalazi 40 kilometara od Budimpešte. On i dalje, svake godine, dolazi u posetu Subotici, gradu tokom čijeg stvaranja je dao svoj nesebičan doprinos.

Koliko je bilo zahtevno nekadašnje uređivanje centra grada u vreme kada ste Vi bili gradonačelnik, ali i kasnije, kada ste bili predsednik Saveta za razvoj i unapređivanje Opštine Subotica? Na šta ste najviše ponosni?

Kada sam postao gradonačelnik Subotice, ja sam se rukama i nogama borio da ne budem gradonačelnik. Nije mi to trebalo, imao sam dobro zanimanje, ali i posle toga kao profesor univerziteta. Na kraju sam prihvatio. Bio sam „listopadni“ gradonačelnik, pomislio sam, nema problema, godinu dana ću preživeti. Međutim, kako čujete da ja sa 83 godine, sa kojom vehemencijom to vama pričam, kada sam bio još 40 godina mlađi, nisam mogao jednostavno da sedim i da gledam šta će biti. Gledao sam kako da izbegnem da ne budem neki partijski sekretar ili nešto slično, ne treba mi to. I onda sam video da se mogu izboriti ako se okrenem obnovi grada, a osnovno načelo kojim sam se vodio je – secesija. Mislim da bi svaki gradonačelnik trebalo da ima viziju šta želi da napravi u tom gradu, a ne da čeka da to teče nekako, i to sam ja 1984. godine i objavio na nekih 20 stranica, a na najvažnijem mestu je bila obnova gradskih objekata i obnova grada, ali ne samo arhitektonski, nego i literarno. Secesija nije samo arhitektura, secesija je i likovna umetnost, literatura i sve ostalo, pozorište… s obzirom da je veliki pesnik Deže Kostolanji rekao cinično da je Subotica prašnjavi vinski grad, ja sam sanjao da Subotica može da pokaže Jugoslaviji i drugima da mi imamo nešto i da možemo da budemo jedan značajan evropski grad. To je tada dobro krenulo jer su građani to prihvatili. Do tada je bilo jedno sivilo, to je bio jedan grad na granici. Ništa se ne događa, mrtvilo. I onda smo krenuli da obnavljamo i vraćamo objekte u prvobitno stanje.

Koliko je zapravo očuvanje secesije značajno za grad Suboticu, kao i očuvanje objekata u gradu koja imaju neprocenjivu istorijsku vrednost?

Secesija je došla kao čudom dana. Tadašnji gradonačelnik Beograda, Bogdan Bogdanović, koji je bio na tom mestu od 1982. do 1986. godine, mi je kazao „Pa vi imate toliko vrsta lala ovde u Gradskoj kući da to ni kompjuter ne može bolje da osmisli“. Te boje, žuta, oranž… ti pokreti, ta dinamika koja je u secesiji, to je nešto što građani mogu da prihvate. Za sve je to potreban ozbiljan tim stručnjaka, jer samo diktatori rade sve kako oni hoće. Bio nam je potreban izlazak iz tog sivila, da Subotica nije više siva, da vidimo da ima tu raznih boja. Jedna beogradska novinarka me je tada pitala koliko smo mi čistača ulica zaposlili. Ja je pitam zašto to pita, a ona kaže da je tu kod nas sve jako čisto. Ne, nego su građani prihvatili da grad ide u dobrom pravcu, da smo uradili sve ono u šta smo pare i uložili. To je bilo i moje načelo – da postavimo ciljeve i da ih ostvarimo i da idemo dalje i dalje. Pa onda možemo slobodno da kažemo da nama ne trebaju novi čistači ulica, nama građani ne bacaju papire nego paze na to kako grad izgleda. A ako to ne ostvarite, onda dolazite do toga da se zapitate šta imamo sada, a šta smo imali pre toga.

Kako je Subotica izgledala nekada, a kako izgleda sada? Šta smo izgubili, a šta smo dobili u međuvremenu?

Pogledajte samo na primeru Doma vojske ili gradskog korzoa – to tako zapustiti, pa to se ne sme dozvoliti, to nije moguće, to ne bi smelo da se uradi, jer je to nešto što će i posle da živi dalje. Meni je secesija od privrednog značaja, jer to dovodi investitore, to treba da bude grad u kome se da živeti, a to je isto tako i građanima važno. To sve nema samo privredni, nego i društveni značaj za građane, da to ne bude grad kakav smo imali nego kakav on može da bude na kraju. Šta smo tada time dobili, a šta sada dobijamo? Pa, sada smo dobili višespratnice. Nisam ja protiv višespratnica, ali zapuštanje toga što imamo u rukama je nedopustivo. Ne bavimo se centrom. Mi smo imali projekat „Dvorišta u zaštićenom gradskom jezgru“ gde je mogao da se napravi neki mali bar ili bistro, da je tu nekakva poslastičarnica u okviru koje su i nekakve zanatlije, ali ja to ne vidim. Ulica pored Doma vojske strašno izgleda, ta dvorišta i ulice su zapuštene, izgubili smo mogućnost da oni žive. Secesiju treba očuvati i obnoviti. Mi smo u to vreme u komadima dobili Zelenu fontanu na čije otvaranje je došlo više od 20.000 ljudi da vide da li curi ili ne curi voda.

Šta je po Vašem mišljenju važno, a šta kao potencijal ne koristimo ili ne cenimo dovoljno?

Zamislio sam da se, na primer, napravi secesijska tura, to jest linija, Budimpešta – Kečkemet – Segedin – Subotica. To je jedan secesijski put koji se može ostvariti. To košta, ali vredi. Ali ako se stvari zapuštaju, tu više nema nazad. Ja vidim te zgrade koje se jednostavno sruše i na njihovo mesto se izgrade višespratnice, i taj centar više nikada neće biti taj nekadašnji gradski centar koji je bio, niti će to biti secesijski grad. Trebalo bi više raditi na izgradnji turističkog značaja Subotice i Palića. Meni je bitno sve ono što smo nekada uspeli da uradimo, ali ne zaboravljam Konferenciju gradova 1986. godine kada se ukupno 660 gradonačelnika jugoslovenskih gradova pojavilo u Subotici. Nismo znali gde će spavati ti silni ljudi, pa su spavali u raznim smeštajima od Sombora do Kanjiže, i tada je grad zajedno sa tom arhitekturom počeo da se rađa i da oživljava. Meni je drago da se ti ljudi i dan-danas toga sećaju. Bio sam pre neku godinu u Zagrebu, i u nekom društvu jedan od njih mi kaže da me od nekuda zna. Ja ga gledam i onda je ispalo da je on bivši gradonačelnik Splita koji je 1986. godine bio u Subotici i kaže da od tada sanja o tom gradu. Ja isto sanjam o Subotici. Ja sanjam ponekada da sedim u tramvaju i idem ka Paliću… I kako je to divno sedeti u otvorenim „kolima“ i doživeti ponovo to što smo nekada imali.

Potencijal Subotice leži u tome da se preko Evropske unije daju pare za te mogućnosti koje se arhitektonsko-društvene, da ti gradovi ostanu onakvi kakvi su bili, jer ljudi to hoće, da imaju ponovo taj retro osećaj. Jer Subotica može da odigra vrlo bitnu ulogu u tom projektu secesije i svetske secesije, pa u tom smislu to može da bude vrlo interesantno. Ima načina da se izađe i na svetsku „scenu“, a ne samo na vojvođansku ili srbijansku, nego dalje, na evropsku. Mi imamo potencijal koji je posebno zanimljiv i u privrednom smislu.

O Vama se navodi da ste zbog političkog progona 1990. godine bili primorani da napustite Suboticu i Srbiju. Koji su bili razlozi za to? Da li žalite zbog odlaska iz Subotice?

Suboticu sam napustio 1990. godine zato što sam osetio da ja tu više nemam vazduha. Razlog zbog kog sam otišao je tadašnji političar SPS-a, Radoman Božović.

Božović je od samog osnivanja Socijalističke partije Srbije bio njen član. Stranka ga je 1991. godine dovela na mesto predsednika Izvršnog veća AP Vojvodine, a potom je postao i premijer Srbije i na toj funkciji bio do 1993. godine. Od 1999. do 5. oktobra 2000. godine bio je direktor Geneks grupe. Radio je na subotičkom fakultetu u svojstvu asistenta, docenta, vanrednog i redovnog profesora na predmetu Politička ekonomija.

Ja sam 1984. doživeo tu sreću da sam imao partijske sekretare, mlade ljude na nekim drugim političkim i društvenim položajima, oni nisu bili kivni na to da tu ima uspeha. A ovaj čovek (Božović) je bio kivan na sve naše uspehe. Ja sam u to vreme mnogo putovao, ali za svoje, ne za tuđe pare i gledao sam kako se gradovi razvijaju i šta se sve može uraditi. Mene su optužili da sam ko zna šta zaradio, uzeo. Ja se nisam želeo obogatiti time što sam gradonačelnik, i to danas treba svaki gradonačelnik da kaže, što se ne dešava. Ja sam želeo biti bogat činjenicom da su građani zadovoljni sa mnom. Međutim, sve to su ljudi oko Božovića izmislili. Sećam se, Rade Šerbedžija mi je 1988. godine rekao da mi idemo dva koraka ispred društva u kom se nalazimo, ali sam ipak 1990. doživeo da moram da odem. Nema više vraćanja, što je bilo, bilo je. Morao sam da odem jer nisam mogao da dočekam da li će me zatvoriti ili šta će biti. Upali su u naš stan, ukrali su nam neke stvari iz stana. Prešao sam tada u Novi Sad i radio tamo godinu dana na fakultetu, ali nisam više imao volju. Posle sam godinu dana živeo u Nemačkoj, našao sam dobar posao… Nije mene grad Subotica oterao, mene je tadašnja vlast oterala i ljudi slični Božoviću. Ja i dalje dolazim rado u Suboticu, ali se više ne bih vratio.