Muzički algoritam Subotice: Ostaje nam to što se pratimo

“Tuga nebo pokriva – Kao špil od karata – Nebo, nebo plavo je – Ali meni drago je – Srce moje crveno – Samo kući voljeno – Trava ova zelena – Dugo nije košena – Sobarica vilama – Krevet meni namešta – I svi, svi, svi gledaju – I svi, svi, svi pitaju – I svi, svi, svi gledaju – I svi, svi, svi pitaju…”

Ritam pesme “Obojenog programa” uporno mi odzvanja u glavi poslednjih par nedelja dok se u sećanjima vraćaju slike Zanatskog doma u ulici Petefi Šandora, u Subotici.

Bila je to 90 i koja, nebitno. Sala Doma krcata, atmosfera odlična, upravo suprotno svemu onom što nas je čekalo tamo negde napolju: svakodnevno sivilo, politička nestabilnost i egzistencijalna neizvesnost.

Ali smo imali izbor.

Pokušavam da zamislim nešto slično u Subotici danas. I ne ide mi. Vidim samo sliku prepunog gradskog trga na nastupu pevačice Jelene Karleuše, za koju se ove godine opredelila lokalna samouprava u sklopu programa proslave Dana grada, 1. septembra.

Da, bila je pokrenuta onlajn peticija sa zahtevom da se taj koncert zabrani. Potpisalo ju je 1.917 ljudi. Nastup je ispratilo četiri puta više.

Odavno sam prestala da se snebivam nad takvim epifenomenima, jer oni samo to i jesu: pojave koje idu kao uzgredne pratilje mnogo važnijih procesa.

Zato tragam za odgovorom na pitanje: kako smo do toga došli?

“Ja bih volela da znam odgovor na to pitanje, ali ne znam. Mislim da nam je sve gore kao narodu uopšte, kultura se ubija na svakom koraku sve više. Mislim da taj koncert nije bio posećen toliko zato što to ljudi vole, nego više iz neke radoznalosti, ništa se kao nikad ne dešava u Subotici… I na kraju krajeva, to je ono što se najviše plasira u medijima”, kaže mi Anamarija Tumbas a.k.a. Stroberiz, kantautorka i administratorka Fejsbuk grupe “Subotica – URBAN GRAD”.

Isto pitanje postavih i Mariu Mihaljčeviću. On se već nekoliko godina unazad bavi organizacijom kulturnih dešavanja, pa i onih muzičkih, za šta je 2023. pokrenuo i vlastiti biznis, Ice Music Box. Njegov ugao gledanja na problem mi je naročito interesantan baš zato što mu pristupa sa komercijalnog stanovišta.

“Ne mogu svi da vole latino ili acid džez, što ja slušam, to mogu da razumem. Svako može i treba da dobije svoj medijski prostor, pa i Karleuša. Ona je svoj deo posla maksimalno profesionalno odradila: vizuali su bili super, devojke na bini igraju, ljudi su došli to da vide, ali ne znam da li bi tako dobro prošla da organizuje, kako mi kažemo, finansijski koncert. Došli smo dotle da muzički programi mogu da prođu samo ako se finansiraju od lokalnih samouprava, na trgovima. I tako dođemo i do te priče da se Karleuša napuni. Naravno da se napuni jer je džabe.”

Pitam dalje kao iz topa: misliš da je to jedini problem?

“Da. Dve hiljade dinara je puno, to komentarišu ljudi. Magična cifra je 10 evra – toliko mogu sebi da priušte.”

Mario mi dalje navodi niz primera koji potkrepljuju njegov zaključak. I sam, kaže, kao muzičar učestvuje u jednom lepom projektu sa Subotičkim tamburaškim orkestrom, “Pop Rock tambura”, u kom se na tamburi kao jednom tradicionalnom instrumentu izvode pop-rok standardi, strani i domaći. U Velikoj većnici Gradske kuće proletos je bio održan koncert, cena ulaznice je bila 1.000 dinara – puno za džep prosečnog Subotičanina.

Suma summarum, besparica je.

S druge strane, kaže, troškovi izvođača su nenormalno porasli: “N-e-n-o-r-m-a-l-n-o!”.

O tome sam negde već čitala, slušala… Internet i digitalizacija ozbiljno su transformisali muzičku industriju na globalnom nivou. Sve je postalo dostupno na klik, kratkog veka trajanja, donoseći zaradu autorima na temelju zakona velikih brojeva u metrikama slušanosti, gledanosti, broja pratilaca.

Zašto plaćati ulaznicu za neki koncert kad sve imaš na telefonu – kad god poželiš, gde god da se nalaziš?

Koncerti su tako postali spektakli, a spektakle mogu sebi da priušte samo velika imena, jaki originali, kako kaže Mario, pa me pita: “Evo, reci ti meni, ko danas drži koncerte? Bajaga, Čola, ‘Van Gogh’, ‘Neverne bebe’… Nemaš puno izbora sve i da hoćeš nekog da zoveš”.

Dobro, to je mainstream. Šta je sa alternativom, nekim možda manjim bendovima?

“Alternativa ne prolazi. Srednji bendovi ne dopiru do ljudi, prevelik je rizik ako radiš kao organizator”, kaže, pa opet navodi primere: krajem avgusta je na Stadionu malih sportova nastupala kultna “YU grupa” – okupilo se preko 1.000 ljudi, prosek 50 plus; Vlatko Stefanovski je tri puta bio u Subotici – nikad nije bilo više od 300 ljudi, a on je ime; koncert u čast Vlade Divljana održan na Letnjoj pozornici na Paliću ovog leta privukao je pažnju još manje poštovalaca…

E, tu dolazimo na temu interesovanja subotičke publike.

Malo-malo, pa se neki muzički događaj, čak i onaj iza kog stoje svima dobro poznata imena, da ne kažem zvezde, otkazuje, dok je u drugim gradovima bez problema rasprodat.

“Subotička publika je najzahtevnija publika u celoj državi. Ravni smo, ravnodušni smo. Tu ko prođe, svugde je prošao. Moraš tačno pogoditi ciljnu grupu, kako ta ciljna grupa razmišlja… A do publike je teško doći, subotičke naročito. Moj marketing traje danas od 45 do 60 dana – svaki dan, svaki dan, svaki dan… Moramo da se vežemo za društvene mreže, mora da se radi i ozbiljno plakatiranje grada, pa da neko kaže ‘Hajde da vidim šta je to’. Radio-stanice u svrhu promocije više nemaju smisla, kao ni digitalni bilbordi što ne rade posao”, iznosi svoje iskustvo Mario.

Ništa nije drugačija situacija ni kada se radi o organizaciji muzičkih događaja koji nisu mainstream.

Udruženje građana “Klara i Rosa” iz dana u dan priređuje najrazličitije moguće kulturne programe, koji su ili potpuno besplatni ili pristupačni uz simboličnu donaciju, pa opet nailaze na zid neinteresovanja.

“I kad postoje dešavanja, evo ‘Klara i Rosa’ organizuju svašta, prosto ih ne zanima, pogotovo mlade. Došli su bendovi iz Beograda za koje niko ovde nije čuo, a koji su tamo popularni, što je zanimljivo. Kao da postoji neki nevidljivi zid, kao da nemamo ni internet, pa ne znamo šta se dešava 100 kilometara dalje, u Novom Sadu. Neko tamo puni klubove, a ovde niko ne zna ko. Tumačim to prosto kao nezainteresovanost – ‘to nema veze s nama’. Možda bih i ja bila takva da se ne bavim muzikom, da ne sviram u drugim gradovima, i da ne znam te ljude”, kaže Anamarija.

Sad bi trebalo da sledi onaj patetični narativ o tome kako je nekada bilo drugačije, a kako je danas sve katastrofa, naročito kada se radi o muzičkom ukusu mladih, da ne kažem dece.

Ne želim da patetišem. Verovatno ni mojim roditeljima pre 30 godina nije bila bliska estetika (i etika !) “Obojenog programa”, “Ekatarine Velike”, “Haustora”, “Azre”, “Kande, Kodže i Nebojše”, “Partibrejkersa”…

Ali želim da razumem.

Na bar dva dečija rođendana ciljne grupe do 10 godina puštala se sa JuTjuba play lista “Generacije Zed”, kanala koji ima gotovo milion subscriber-a. Samo jedan video beleži 83 miliona pregleda, i nijedan ispod 50 hiljada.

“To je to: sve se danas svodi na pratioce. To je najbitnije – koliko imaš pratilaca. Ima onaj jedan… lupa patikom po glavi ljude iz publike, renda sir po glavi, a klinci to vole. Mladi slušaju JuTjubere, influensere, oni pune prostore  – ko su ti likovi, ja ne znam”, kaže mi Mario.

“Za muzički ukus mladih važi princi ‘prati masu’, što verujem da se svima dešava i da je to faza mladosti koja će da prođe, ali to je i pitanje kako vi uopšte provodite vaše vreme – da li tebe zanima da ti se dešava još nešto u životu, ili samo da upijaš to što ti se nudi, trpa ispred očiju. Sve na kraju ide u pravcu edukacije. Od mnogo drugarica čujem kako vaspitačice u vrtiću puštaju cajke, što je meni potpuno van pameti, ali one očigledno ne vide u tome problem. Pitanje je ko može to da promeni”, kaže mi Anamarija.

“Ja to ne bih da komentarišem, iskreno. Muzički ukus mladih je uvek, po meni, isti. Dakle, mladi vole, sa jedne strane, u velikoj većini komercijalnu muziku, folk muziku, ili razne nove varijante turbo folka. To je realnost u kojoj živimo od kad ja znam za sebe. A sa druge strane, imamo i jednu skupinu mladih koja voli alternativu. Nije to ništa drugačije nego pre”, kaže mi Filip Budanović.

On je član subotičkog benda “D ZOO”. Ipak, dodaje, zapaža jednu razliku u odnosu na prethodna vremena:

“Jedino što ne vidim više je subkultura na ulici. Kad sam ja izlazio u grad, nisu nam ni trebali klubovi. Mi odemo u parkove, pa tu bude po 50-oro ljudi, sve klupe su zauzete, i tu se sluša muzika, priča se, imaš osećaj da si deo te neke alternativne zajednice, pa ti ništa drugo ni ne treba. Siguran sam da ima mladih koji slušaju alternativu. Da li su sad zbog interneta možda više pred ekranima, to je za neke sociološke ili antropološke analize za koje ja nisam dovoljno stručan”.

I Filipu i Anamariji i Mariu postavljam dalje isto pitanje: a šta je sa lokalnom scenom?

Mislim, u poslednje vreme do mene nešto ne dopiru najave nastupa subotičkih autorskih bendova, te se pitam da li je to posledica mog algoritma na društvenim mrežama.

Šta znam, možda nisam dovoljno lajkovala neka dešavanja, pa je Svevišnji Algoritam zaključio da me više ne interesuju muzička zbivanja u Subotici?

Ne, nije to. Nema ih.

“U Subotici de facto nema više nastupa autorskih bendova kada pričamo o rock and roll sceni u najširem smislu – od metala, regea, roka… Glavni razlog jeste po meni što nemamo prostor gde bismo pravili takve koncerte zaključno od maja ove godine kada je klub ‘Mladost’ zatvoren. Ako neki bend i nastupa, to su onda možda koncerti koji su ugovoreni u drugim gradovima”, kaže Filip.

Njegov bend, dodaje, svira malo žešću vrstu muzike, što isključuje nastupe po kafićima, pabovima, manjim klubovima u koje staje tek nekoliko desetina ljudi.

Ranije je, osim “Mladosti”, tog poslednjeg utočišta za alternativne muzičare Subotice, postojao, na primer, klub “Pogon”, pa onda “Solid”, nekada davno i “YU fest” pod svodovima srušenog Narodnog pozorišta…

“S druge strane, nema više ni festivala koji su za tu alternativniju muziku. Festival ‘Omladina’ je ugašen, ‘Trenchtown’ ne postoji već odavno, mlađe generacije ni ne znaju šta je to. Nema nikakve potpore za scenu. Mi se nešto ne opterećujemo time. Žao nam je što ne možemo da sviramo u Subotici, ali smislićemo verovatno način kako to da uradimo sledeće godine, negde na otvorenom. To su, međutim, sve improvizovane varijante. Nema mogućnosti za kontinuirani program, da se, na primer, u nekom klubu od septembra do aprila održavaju svirke. To jednostavno više nije naša realnost”, zaključuje Filip Budanović.

Da li kao propratni epifenomen gašenja svih prostora u kojima se negovao autorski zvuk ili, pak, kao rezultanta svega onog što determiniše muzičku scenu danas u Srbiji, pa i u svetu, tek – polako se gase i lokalni bendovi.

“Lokalna muzička scena, na žalost, rekla bih da ne postoji. Mislim da je veliki razlog što se nije pojavio nijedan novi bend već 10, 15 godina. Kao da se stvorio neki vakuum. Mislim da je razlog i to što prosto nemaju motivaciju – nemaju ni gde da sviraju, nemaju ni kome. Kad organizujem neke svirke, pa treba lokalna podrška, ja stvarno ne znam koga da zovem. To je to. Bukvalno nema više ničega”, kaže Anamarija Tumbas.

Ono malo lokalnih autorskih bendova što je preostalo, može se nabrojati na prste jedne ruke: “Wooden Ambulance”, “The Valley”, “NAFTA”, “Etil”, već pomenuti “D ZOO”.

A pazi sad ovo: krajem 80-tih, početkom 90-tih bilo ih je oko 80!

“Tada su se svakog petka u mesnim zajednicama održavali koncerti. Mesne zajednice su se dobijale za džabe, samo dođeš i postaviš opremu. Svakog petka je, znači, sviralo po 7, 8, 10 bendova. Krcato je bilo, havarija. Tad nije bilo društvenih mreža, bio je dovoljan jedan plakat, i to je to”, stavlja tačku na priču Mario Mihaljčević.

Ja bih je ipak završila s pitanjem: a da li bi možda – tek možda – značilo kada bi lokalna samouprava bar mrvicu od onih 4,8 miliona dinara poreskih obveznika (čitaj: 40 hiljada evra) umesto u Karleušin nastup usmerila u pravcu razvoja kulturne politike Grada Subotice na način da uvaži kulturne potrebe svih svojih građana i građanki?

Jer ovako, preostaje nam samo da se pratimo tamo negde u virtuelnom svetu, po merilima Svevišnjeg Algoritma.

Produkciju ove priče podržala je Tomson fondacija, kao deo projekta “Kultura i kreativnost za Zapadni Balkan” (CC4WBs). Priča je kreirana uz finansijsku podršku Evropske unije. Njen sadržaj je isključiva odgovornost autora i ne predstavlja nužno stavove Evropske unije.