Mona Lacko, modna dizajnerka: Svoju kreativnost hranim gradom i građanima koji u njemu žive

Uspešna mlada modna dizajnerka, Mona Lacko, kako za sebe kaže, trenutno Subotičanka a u srcu Palićanka, priča u intervjuu za Magločistač o svom rodnom gradu kao inspiraciji za kreacije koje stvara, gradu iz kog je otišla da bi mu se vratila, gradu u kome je našla ljubav svog života i zasnovala porodicu.

Pre pet godina, ona se našla u fokusu stručne javnosti, kada se na najstarijem i najuticajnijem takmičenju mladih i neafirmisanih modnih dizajnera u regionu, Portanova Fashion Incubator-u, kao učesnica iz Srbije, našla među pet najboljih u finalu. Tada se predstavila odevnim komadima inspirisanim techno underground kulturom što je, kako su pisali mediji, oduševilo publiku s obzirom na to da ova linija inspiracije već dugo nije bila viđena na pisti.

Najpre par kratkih crtica o sebi… koliko dugo si u svetu mode, i kako si se u tom svetu našla?

U svetu mode sam se konkretno našla 2006. godine kada sam upisala srednju školu u Subotici, smer tehničar modelar odeće u Hemijsko-tehnološkoj školi. A našla sam se u tom svetu jer sam stvarno želela. To je bilo nešto što sam oduvek htela, koliko god da zvuči kao kliše, jer me je od malena interesovala odeća i sloboda izražavanja koju ona donosi. I nekako sam uvek taj jezik zapravo najbolje govorila. Tada se smer tehničar modelar odeće bio otvorio kao ogled u Hemijsko-tehnološkoj srednjoj školi, i ja i dalje mislim da sam tu najviše naučila u tehničkom delu. Imala sam izuzetne profesore koje i dan-danas često spominjem i često ih se setim. Imala sam i predmete poput matematike i srpskog jezika, a ti profesori su me u tolikoj meri nadahnuli da mislim da sam tu gde jesam – zbog njih.

Mona Lacko is a fashion designer based in Subotica (Serbia) – rečenica je kojom se predstavljaš na svojoj zvaničnoj Facebook stranici. Kako si se odlučila da ostaneš u rodnom gradu, a ne kao većina kreativaca da gradiš karijeru u nekom većem urbanom centru?

Meni je uvek bilo bitno da pripadam ovde. Jako volim Suboticu, jako volim Palić. Tako sam i učena i vaspitana da, gde god otišla i šta god postigla u životu, nikada ne zaboravim odakle potičem. I zaista je tako. Jako sam vezana za moj rodni grad iz više razloga, imam puno istorije ovde, i moja porodica, naraštaji unazad – svi su potekli odavde, što mi je bitno i volim to da naglasim. Jako sam ponosna kada god nekome kažem, pošto često misle da sam iz Beograda, da sam sa Palića, iz Subotice. I kad sam počela da budem poznata u Hrvatskoj, ja sam uvek promovisala Suboticu, jer stvarno mislim da je posebna i da je puna prelepih i kreativnih ljudi sa kojima se uzajamno razvijamo u umetnosti. Naravno, uvek ima prostora za boljitak, ali zaista mislim da su Subotica i Palić jedno posebno mesto i da je ovo jedno prelepo i kreativno okruženje.

Tekstilno-tehnološki fakultet u Zagrebu sam upisala 2009. godine i bila sam jako uplašena kada sam odlazila, ipak je Subotica manji grad, a Zagreb je nešto totalno drugačije i druga država. Nikoga nisam poznavala kada sam došla tu, međutim, smestila sam se u studentski dom i polako upoznala ljude, svoju ekipu. Stvarno mi je bilo divno tih pet godina, uživala sam. Ali, u međuvremenu sam se zaljubila u jednog mog sugrađanina i jednostavno sam se vratila, mada mislim da nije samo zbog toga. Uvek sam videla sebe da tu, u Subotici, imam i porodicu i karijeru, a nekako sam videla i da sve to mogu: vrlo jednostavno, ne živimo više u vremenu kada je sve centralizovano. Dakle, ako želim ovim poslom da se bavim, ne moram da se nalazim u Beogradu ili u Zagrebu. Jeste možda povoljnije, ima više pristupa nekim stvarima, ali zahvaljujući internetu, danas mogu da budem gde god želim i da cela ta priča funkcioniše. Sećam se jednog predavanja kod profesora Žarka Pajića iz teorije mode, na kom se baš govorilo o centralizaciji – kako ulazimo u nove godine kada jednostavno možemo šta god gde god. I onda mi je sinula ideja – to je to, ne moram da se vežem za jedno mesto, jednostavno mogu da se vratim tamo gde volim i pokrenem se. I tako je i bilo na kraju.

Za ELLE si Suboticu opisala kao „raznoliku i lepu, šarmantnu i uvek sa stilom“, kao „grad pankera i gulaša“, mesto gde je sve moguće, uz poruku „svega po malo je prava mera“. Da li je ta i takva Subotica i danas podsticajno okruženje za tvoj kreativan rad?

Baš sam bila srećna što sam bila deo tog projekta sa koleginicom Ninom Rajak. Mene Subotica čini kreativnom i verujem – da sam otišla u neki drugi grad – da ne bih bila to što jesam. I baš zato što sam tu, i zato što se pre svega osećam dobro,  zato i stvaram kreacije koje ljudi vole. Sa druge strane, razumem da neki ljudi ne žele tu da ostanu. Često i mene pitaju zašto sam ostala, jesam li luda, ali zaista mislim da ne treba odustati iako je teško jer postoje i neke loše stvari, ali isto tako postoji svuda u svetu i nigde nije lako. Uvek mislimo da je negde drugde bolje nego tamo gde jesmo, dok ja verujem da tu gde jesmo možemo nešto da poboljšamo. Ima puno nas koji smo tu ostali i želimo da ostanemo zbog naše dece i pre svega zbog porodice. Mi se ovde svi dobro osećamo u našem little bubble, što bi rekli Englezi, iako se slažem da treba mnogo toga menjati.

Da li i u kojoj meri danas prepoznaješ različite supkulturne grupe (mladih) u gradu? Da li su te grupe, ako ih ima, vidljive?

Ko želi da vidi – taj vidi. Ko se stalno žali – žaliće se. Ima raznih supkulturnih grupica, što me jako raduje, pogotovo kada sedim negde u centru i gledam klince kako idu iz škole, pa vidim neke male emose, pankere, metalce, to je i dalje tu, i meni je onda toplo oko srca. Nikada nije bilo lako biti drugačiji, a ja to iz iskustva vrlo dobro znam jer, kada sam furala neki svoj fazon, onda su mi se smejali u osnovnoj školi. Ali, istrajala sam u tome i mislim da sve više počinjemo da živimo život u kom je sve prihvatljivije biti drugačiji, što ranije nije bio slučaj. Dolaze neke nove generacije, dok mi postajemo roditelji i apsolutno drugačije gledamo na mlade nego što su možda gledale generacije naših roditelja ili čak starije. Otvoreniji smo, drugačije sagledavamo stvari, drugačije vidimo to što su generacije pre nas videle i dajemo prostora tim mladim klincima koji žele drugačije da izgledaju fizički, da slušaju drugačiju muziku ili da su istetovirani. Znači, ne mislimo više o tome kao o nečemu lošem.

Kako bi ocenila modni ukus Subotičana i Subotičanki? Da li ima originalnosti u stilovima ili hrabrosti da se bude originalan manjka?

Ja volim subotičku modu. Meni su omiljeni modni likovi, u stvari, subotički walkersi, braća. Obožavam ih, kad god ih vidim, ja sam oduševljena. Ni ja se ne razumem toliko u modu koliko se oni razumeju. Volela bih čak sa njima jednog dana da sarađujem, još ne znam kako, ali baš ih volim i cenim. Ima puno divno obučenih i starijih ljudi, koji me zapravo jako inspirišu: kada vidim neke gospođe i gospodu, kao da su iz nekog filma izašli. Kod mladih primećujem uniformisanost, u smislu fast fashion mode, što nije nužno loše zato što su nekako opet drugačiji: ne plaše se boja, nekih krojeva i baš ima zanimljivo i dobro obučenih mladih. Apsolutno ima puno hrabrih modnih momenata da se i ja čak nekada začudim. Wow, ima jedna gospođa sa ogromnom kosom, svaki put mi stane mozak kako ona to fura, onda naši walkersi, isto prelepo obučeni, uvek sve kako treba. I kod mladih stvarno volim kada vidim razne boje kose, zanimljive nokte, šminku, vidi se da oni uživaju u tome. Subotica ima zaista lepih i inspirativnih momenata. 

Kažeš da si Suboticu, njen underground, možda najbolje upoznala tek po povratku sa studija, da je tvoja druga kuća bio Studio 11, i da je baš u tom prostoru – sve počelo. Pominješ i bife Majo, kafe Grunf… kao mesta koja su okarakterisala ono što si danas i brend koji predstavljaš. Kako su ta mesta okupljanja funkcionisala u vreme kada si aktivno izlazila?

Tačno je da sam tada možda najbolje upoznala underground. Ja sam se tada zaljubila u jednog momka koji je danas moj suprug i imamo malo dete. On je bio jedan od organizatora Studio 11 nastupa, žurki, i zapravo njemu mogu da zahvalim što sam ušla u taj neki subotički underground. Bila sam oduševljena, i skoro svaki dan sam odlazila u Studio, svaki dan je bilo nešto zanimljivo, neki umetnički, muzički nastup, ili pop-up store, to je bilo fantastično.

Mladi se danas žale da u Subotici više ne postoje alternativna mesta okupljanja. Ako se neko i otvori, brzo se zatvori zbog „manjka potražnje“, nerentabilnosti. Da li je to i tvoj utisak?

Mnogi koji se žale jednostavno ništa i ne obilaze, pa i ne znaju koliko postoji uvučenih malih mestašaca i dan-danas. Mnogi kažu da je Subotica dosadna, a ima veoma dobrih izložbi, otvorili su se neki novi klubovi, recimo, SolidGrad, što je jedan fenomenalan koncept koji objedinjuje i muzičke nastupe i izložbe. Zatim, imamo divne izložbe u Savremenoj galeriji Subotica. Na žalost, Studio 11 više ne postoji, ali postoji neki drugi studio, a ko želi da ga nađe, neka se potrudi, jer je to underground. Tu je i Atelje F koji su sastavili naši dragi pankeri. Mislim da je divan, takođe ima divnih izložbi i divnih okupljanja. Ko hoće – nađe. Mene sve to inspiriše, ja sam našla i svoju ljubav u subotičkom undergoundu. I svoju sreću.

Da li i koliko sam Grad Subotica može i treba da kreira kulturnu ponudu za mlade danas ili, po tvom mišljenju, takva inicijativa ipak treba da dolazi spontano od strane samih mladih?

Ljudi koji vode Suboticu nisu uopšte otvoreni za nešto što zapravo predstavlja Suboticu. Veoma su, po meni, zatvoreni, nezainteresovani pre svega, i ako mi nešto tražimo od njih, a to se ne uklapa u njihov repertoar koji je po meni dosadan, onda nema ni poente tražiti pomoć. Oni ne znaju sami da smisle nešto što bi bilo za nas umetnike privlačno. A pojedinci su uvek tu koji će se iscimati i napraviti nešto. Vremenom, kako je politička scena postajala sve gora i gora kod nas, umetnici su sve manje polagali poverenja i ulagali energije da traže bilo šta od Grada, jednostavno su sve uzeli u svoje ruke i napravili mnoge sjajne projekte i dešavanja. Iskreno, mislim da je tako i najbolje dok ne dođu neka druga vremena. Možda dođu uskoro, a možda za 30-tak godina, ali sam sigurna da danas možemo i bez te pomoći Grada svašta da napravimo i pravimo jer ima sjajnih dešavanja i biće ih još. Postoji ta neka kolektiva koju ja jako cenim i volim i vidim da se ona drži godinama. Nije sve tako sivo.

Ovaj tekst je nastao u okviru projekta „Mladi i mediji za demokratski razvoj“ koji Magločistač realizuje u partnerstvu sa Beogradskom otvorenom školom i uz podršku Švedske. Stavovi i mišljenja izneti u ovom tekstu ne predstavljaju nužno i mišljenje partnera i donatora.